Zmajevo jezero

Grčka, Epir, jul 2009.

 Polazak, 5.20 ujutru. Na nebu - samo jedna zvezda. Dva šišmiša vijaju se ulicom. Iznad brda koja okružuju gradić vidi se tanka svetla linija, inače je noć. Iza kućica se vidi more, gusto-sivo.

Kad se celu noć ne spava, prethodni i naredni dan stope se u jedan dug, iznurujući konglomerat časova, i sve izgleda nekako drugačije, fantazmagorično, blago pomereno iz fokusa.

More ostaje, mi idemo dalje. Izmaglica nad širokom močvarnom rekom Aheront, crvena pruga nad planinom, prazni putevi, žućkasta brda, čempresi pored puta. Razdanjuje se. Sve izgleda kao san koga nije bilo, ni milisekunde, zaslugom đilkoša koji su na besnim motociklima pod prozorom hotela svu noć istrajno probijali zvučni zid - glavni provod petkom uveče u maloj primorskoj varošici.

Sva usputna naselja su provizorna, sklepana na brzinu, neukusna, tako da skladne linije Šelove pumpe dođu kao dobrodošao odmor za oči. Ponovo susrećemo more, koje je, ovaj put, sasvim belo. Letimo kroz beskrajne sajber-tunele novog autoputa kroz Epir, kazaljka dostiže 170 km/h. Okolo su spektakularne planine.

Prolazimo kroz Joaninu, prestonicu Epira. Kroz polusan vidim veliko jezero, tvrđavicu, džamiju. Deluje kao prijatan gradić. Nastavljamo dalje, do jednog omanjeg sela čije sam ime zaboravio (ili možda, kao Servantes, ne želim da ga se setim). Uskoro sedim na sofi, u kući moje saputnice, Natalije, dok mi njena baba priča nešto na jeziku koji ne razumem. Doručak, nešto slično bureku, i nekakve pituljice sa sirom. Ja bih da se krene. Glava mi je teška, od sinoćnjeg vina i celonoćnog nespavanja. Soba je prostrana, prozračna, sa mnogo prozora, kroz koje se vidi jedan iskrivljen bor, po kome se penju ptice. U samoposluzi se snabdevamo hranom za naredna dva dana. Zatim dremam u kolima, a glava mi se divljački cima u serpentinama, levo-desno, gore-dole.Planinski masiv Pindos, tačnije planina Timfi, deluje strašno, grbavo, sa vrhovima koji češu oblake. Neispavan, gledam te stenčuge i uopšte nisam siguran da upravo tamo želim da idem. Stajemo kraj jedne reke, preko koje ide lučni kameni most, pod kojim se lagano kovitla bela izmaglica. Voda je plavkasta, prozirna, ledena. Zatim opet dremam u kolima.Stižemo u selo nazvano "Papigo", što na grčkom ne znači ništa. Visok kameni toranj, kamena crkva, kamenom popločane ulice i kamene kuće sa kamenim crepovima. Svuda zasađeni ogromni, prastari platani, od kojih se najveći nalazi u ozidanom krugu, u centru sela. U ovom delu Epira platan je sveto drvo i obično označava glavni seoski trg - kao što je kod nas, u Srbiji, nekada bio hrast.Sedamo u kola i idemo dalje. Svraćamo u usputni krivudavi kanjon, i počinjemo da pešačimo kroz njega. Što dalje odmičemo, stene su sve čudnije, kao okamenjeni slojevi lisnatog testa iz novosadskih pekara, verovatno jednake tvrdnoće. Gusta mahovina gamiže uz kamenje - tvrdo, glatko i pločasto - presečeno ponekim dubokim zelenim bukom sa prozirnom vodom kroz koju se vidi sve do dna.
Vraćamo se. Opet u kola, do sela koje se takođe zove "Papigo", ali sa prefiksom "mikro". Prepakujemo rance i nastavljamo na tabanima. U vazduhu se vijaju dva leptira, i ja se setih onih šišmiša od jutros. Sedimo pod divovskim platanom, listamo mape, pokušavamo da odredimo gde je početak rute. Onda pitamo jednog lokalca koji, hvala bogu, čak i ne zna Grčki, nego samo engleski. Čudno?

Sela u Epiru (a možda i u celoj Grčkoj - ne znam), valja reći, nisu baš prava sela. Kuće jesu starostavne, sivo-kamene, sa drvenim šalukatrama i visokim prozorima, ali unutra čuči komfor koji biste očekivali samo u centru kakve varoši. Struja, voda, internet - prosto da se čovek razmazi. Sve povezano dobrim putevima, kojima ljudi sa dobrim kolima (parkiranim ispred svake kuće) čas posla stižu iz grada. Kamene uličice kriju ukusno sređene restorančiće, a natpis na mnogim kućama obaveštava nas da se tu izdaju sobe.

Izgleda kao selo, ali ne zvuči kao selo i ne miriše na selo. Ljudi iz grada ovde dolaze da se odmore, ili da rade poslove za koje nije neophodno fizičko prisustvo u kancelariji. Kuće su izuzetno skupe - često ih kupuju stranci iz zapadne Evrope. Sve uglancano, oluci blistaju, crepovi se crvene, nijedna taraba nije naherena, ni u jednom dvorištu ne leži zarđali fića bez točkova. Poneko se još bavi stočarstvom, ali ti čobani ni po čemu ne podsećaju na naše. Umesto izlizanih masnih sakoa, obučeni su u skupe brendirane jakne, nose sunčane naočare, a sa njihovih starih lica smeše se dva reda savršeno belih veštačkih zuba. Stiče se utisak da se ovce čuvaju iz sporta, ili radi efikasnijeg ubijanja dugog penzionerskog vremena.

No dobro, uskoro napuštamo selo budućnosti i dok se, sutradan, ne vratimo u ovo isto, više nećemo videti nijedno. Jutarnja svežina malo mi je izbistrila glavu. Započinjemo uspon. Odmotava se drugi deo iščašenog dvodnevnog dana.

Idemo puteljcima, preko kamenja, kroz mrtav šumarak sasušenih jela, i uskoro selo ostaje duboko ispod nas. U daljini vidimo visoke, nedostižne zelene livade. Sa leve strane, zatrpan oblacima, stoji tvrdi kameni zid. Jedemo pituljice, hodamo, jedemo nekakve energetske žitarice, hodamo, jedemo čokoladu, hodamo. Čovek se sav pretvori u ritam pucketanja svojih zglobova, damaranja krvi u ušima, znoja koji kaplje sa vrha nosa. Pešak postaje sopstveni ritam, ne gleda napred ni nazad, samo u mesto gde će spustiti naredni korak. Ranac postepeno otežava, krize se prebrođuju povremenom štanglicom čokolade, naleti energije smenjuju se sa maštarijom o tome kako ću tu negde, na travi, prileći i odremati. Povremeno nailazimo na velike ozidane česme, sa koritima u kojima se roje žabice i krivudaju punoglavci.

Kao napuštena Dalaj-Lamina palata na Tibetu, na horizontu grebena pomalja se kamena silueta planinarskog doma. Poslednji komad uspona izgleda najteži, dom je stalno pred očima, al' nikako da se približi. Neverovatno, kakvo su čudo sagradili u potpunom bespuću dostupnom samo strmom kozjom stazicom, na nadmorskoj visini od 1.950 metara.
Ispred doma, alpinistička atmosfera. Stolovi, cipele, ranci, štapovi, nekoliko Engleza sedi na suncu, veliki žuti pas samo čeka da nekome prilegne na stopala. Kako je dom baš na vr' grebena, pruža se odličan pogled na obe strane - na onu sa koje smo došli, i na onu na koju, sutra ujutru, idemo. Sunce prži gotovo kao u pustinji.

U domu je mrtvački hladno, ima samo ledene vode od koje trnu ruke. Za struju imaju agregat koji radi od 20 do 22h. Tuševa nema, a i čemu, na ovu 'ladnoću.

Iako je još dan, oblačim na sebe svu svoju odeću (dvoje gaća, bermude, trenericu, plastične pantalone za kišu, a gore: potkošulju, majicu s kratkim, duks, plastični duks i tanku jaknu), pokrivam se sa dva debela ćebeta, i momentalno tonem u san, dok mi moja saputnica i idejni tvorac ove ekspedicije, Natalija, priča kako se grbavi planinski masiv na istoku zove Gamila, što znači - kamila.

20.22, budim se. Dva sata sna su me preporodila. Spustio se oblak, kroz prozor se sada vidi samo belo. U domu je i dalje ledeno, ide para na usta. Mesto deluje kao da i nije moguće zagrejati ga. Dom je, inače, otvoren od maja do oktobra, onda se zaključava, zatvaraju se debeli gvozdeni kapci na prozorima, i do proleća nema ništa. Tip koji radi u domu, Jorgos, deluje natmureno, kao da se jedva uzdržava da vas ne raspali po njušci, ako mu, recimo, tražite šolju čaja, za koju će vam ipak uzeti dva evra.Uskoro se oblak podiže, kroz prozorčić se vide okolni vrhovi. U 22h se gasi svetlo, baterijsku lampu nemam, dakle - nema ustajanja do jutra. Posle prospavana dva sata gubi se onaj osećaj budnog snevanja. Izlazim napolje. Predeo koji se ukazuje pogledu daleko je od idiličnog. Sivozeleno, ogromno, džombasto, pomalo uznemirujuće, hladno-vetrovito, prazno i nenaseljeno. Vraćam se u krevet i ukopavam se u ćebad.

Budim se sam od sebe, nešto pre sedam ujutru. Osećam se odlično. Jučerašnji dan proveo sam u nekom izuvijanom stanju svesti. Danas jedva čekam da krenemo dalje. Svi još spavaju. Napolju je mali smeđi pas koji se igra sa štapom. Veliki crno-beli rundov drema na suncu koje se pomalja iza istočnog brda. Na zapadu, doline su pune belih oblaka. Sedam za sto, ispred doma, i beležim jučerašnje događaje na komad sažvakane hartije. Postepeno se bude i ostali planinari, hello - kalimera. Čaj od neke lokalne travuljine, opet one štanglice od žitarica, i mogli bismo i da krenemo.

Spuštamo se strmom stazicom posutom kamenčinama, kamenovima, kamenicama i kamenčićima koji samo čekaju da ih pogledate, pa da počnu veselo da se kotrljaju. Cilj je Zmajevo jezero, udaljeno svega nekoliko kilometara, ali po takvom terenu da uopšte ne deluje blizu.

Potrebno je spustiti se u duboku dolinu, zatim se ispentrati sa druge strane, i ponovo se malo spustiti. Sunce prži iako je rano jutro. Na dnu, ulazimo u vlažnu senku grebena i lagano pešačimo kroz mokrotravnu udolinu.

Pravimo kratke pauze, fotografišemo, sunce se diže, ljuštimo sloj po sloj odeće. Ostajem samo u bermudama i majici sa kratkim rukavima.
Na jezero stižemo negde pre podneva, i odmah se dajemo u potragu za jezerskim zmajevima, koji su zapravo mali planinski daždevnjaci. Ne treba ih dugo tražiti - prozirna voda ih je prepuna, i nimalo se ne boje, čak hoće i da se popnu na dlan. Jedemo sendviče, sedimo, ja se pentram na obližnji vrh da bih video šta je iza - ogroman ponor, oblaci, i onda, dalje, ponori i planine i drugi oblaci. Jedna napola prelomljena jelka raste sa ivice provalije.Kažu da je jezero poprilično duboko, i da negde, na sredini, čak postoji i podvodna pećina. Podvrćemo nogavice bermuda, izuvamo se i gacamo kroz vodu, sve do iznad kolena, da bismo bolje pogledali daždevnjake. Ima ih crnih, smeđih, blistavo plavih, manjih i većih. Umesto da beže, radoznalo doplivavaju do stopala. Ako kakav nesrećni insekt upadne u vodu, odmah kidišu na njega.

Tu provodimo nekoliko sati, ćuteći u jezerastom miru i tišini, šetajući okolo, pentrajući se po brdima i povremeno pokušavajući da fotografišemo vodozemne drugare. Vreme je za povratak, i za neka druga, sitnija jezera, koja ćemo susresti usput.

Planinari iz doma su nas izvestili da se na planini ponekad sreću vukovi i medvedi, ali se drže podalje od ljudi, kao i ilegalni imigranti iz Albanije, koji takođe biraju najneprohodnije bogaze i skrivaju se od pogleda. Ta reka imigranata, od kojih neki kreću ka blagostanju obuveni samo u papuče-japanke, nikad ne prestaje da teče. Neke metnu u 'aps i isporuče natrag u otadžbinu, neki se provuku i ostanu u obećanoj zemlji, ili nastave dalje, ka drugim obećanim zemljama.

Prvobitni plan bio je da posle Zmajevog jezera produžimo dalje, i da se vratimo sasvim drugim putem, ali se ispostavilo da bi to odnelo previše vremena, i da bi nas mrak presreo u bespućima. Tako odlučujemo da se vratimo po sopstvenim koracima. 

Ponovo penjanje, pa spuštanje u duboku udolinu, trupkanje po vlažnoj travi, pa pentranje sa druge strane, puteljkom urezanim u sivkastu stenu. Malko menjamo rutu, zastajemo na izvoru, nailazimo na još dva omanja jezera u kamenitom predelu. Zavirujemo, ali u njima nema zmajeva. Posle nekog vremena stižemo do doma, gde se odmaramo nekoliko minuta, pijemo vodu i sipamo je na glavu, češkamo pse koji se tegle na suncu. Zatim započinjemo dugo nizbrdno skakutanje ka platanovim šumarcima koji se naziru negde dole, pod oblacima. Uveče istog dana već se ponovo nalazimo na slanoj obali, na nadmorskoj visini nula.