Stari film o hakerima: procenti mile po ekranu, pravougaonici se boje s mučnom sporošću, ja cupkam za stolom u pozi koja nije ni sedenje, ni stajanje, kao na javnom WC-u gde ne smeš da dodirneš dasku. Natalija stoji kod otvorenih vrata od stana, viče "brže, brže, brže" i psuje nešto na grčkom. Karte kupljene, trajekt polazi u ponoć, a ja sam greškom obrisao sve svoje fotografije sa aparata (Windows na grčkom, @!#$!!) i evo već četiri sata pokušavam da ih vratim, sasvim unezveren i ubeđen da je to pitanje života ili smrti. Dva dana sam lunjao gradom i fotkao neke sitnice, gluposti, grafite, koještarije, i sad to da izgubim...
97, 98, 99, 100%, izvlačim karticu, guram je u aparat, gasim kompjuter, trčim ka vratima i usput hvatam ranac, vrata se zatvaraju sa treskom, okreni ključ, trči niz stepenice, niz ulicu, autobus, metro, onda preko nekih bulevara punih kola, u luku, uz stepenice, i brod kreće. U poslednji čas.
Neke fotke su malo oštećene, al' daj šta daš, moglo je da bude - ništa...
Sledi desetak sati čitanja detektivskog romana, spavanja na podu, zurenja u mrak, pa jutro, pa dan. Kratko pristajanje na Santorini, gde se brod prazni, i onda još malo i stižemo na Anafi.
Pustinje su obično široke, toliko strašne i velike da se čoveku srce stegne kad pogledom opisuje krug horizonta. Anafi je skromna, nepretenciozna pustinja: duga desetak kilometara, a široka pet. Osim toga, okružena je vodom. Ipak, jedno je od dva mesta u Evropi na kojima vlada suva pustinjska klima.
Pre mnogo godina sam čitao Kortasarovo "Ostrvo u podne", i otad mi se išlo na neko malo grčko ostrvo, daleko, sitno, beznačajno, gde žive samo stari ljudi, kaktusi i magarci. Evo kako je to rekao Kortasar, viđeno kroz prozorče aviona:
"Ostrvo je bilo malo i usamljeno, a Egejsko more ga je opasivalo postojanim plavetnilom okrunjenim zaslepljujućim obodom poput okamenjene beline, što je – tamo dole – mogla biti pena koja se lomila o koralne sprudove i morske zatone. Marini opazi da se pusta žala protežu duž severa i zapada: ostalo je bila planina koja se strmo spuštala u more. Krševito i pusto ostrvo, mada je olovnosiva mrlja uz severni žal mogla biti kuća, a možda i grupa primitivnih kuća. Poče da otvara konzervu soka i, kada se ispravio, ostrvo je nestalo iz prozora; ostalo je samo more, beskrajno zeleno obzorje. Ne znajući zbog čega, pogledao je na sat; bilo je tačno podne."
Dakle, takvo neko ostrvo.
Na vreloj površini izdignute stene koja se okomito obrušava u more, kao tanka šećerna skrama karamelizuje se mestašce Hora, čija 273 mahom vremešna stanovnika predstavljaju celokupnu populaciju ostrva - ne računajući nekoliko mršavih monahinja u manastiru na suprotnom kraju. Bele kuće sa plavim vratima, strmi basamaci, omanji trg sa crkvicom, ruševine okrugle kule i jedna nepomična vetrenjača. Dva-tri dućana, pekara, sumorna zgrada osnovne škole sa jednim učenikom, mala kvadratna dvorišta prepuna saksija sa cvećem i ponekom ribarskom mrežom prebačenom preko zida.
Na pustoj ulici, dva namrštena brkata dede sede u hladu i zabadaju štapove u zemlju pored svojih nogu. Jedan se odmah raspričava o svojoj mladosti, kada je jedino prevozno sredstvo bilo magarac, kada si satima plovio čamcem kroz noćnu oluju da bi doveo doktora sa Santorinija, i kada je putovanje do Atine trajalo danima. "Danas ti je sve drugačije! Samo sedneš u blustari (trajekt kompanije "Blue Star"), i tamo si istog dana. Šta ti je progres!" Ipak, zbog stajanja na uspunim ostrvima, putovanje do Atine ume da se otegne i na dvadesetak sati. Ostrvo nema nijednu uvalu koja bi mogla da posluži kao luka; zato je zimi, kada je vreme olujno a talasi treskaju i prelivaju se preko obale, često odsečeno od ostatka sveta.
Drugi deda, nešto manje namrgođen od prvog, priča o svojim biljkama: neuništivi geranijum, bugenvilija koja mili po zidu i zavlači se u usku senku, oleander, aloje i kaktusi, kako se koja zaliva i skriva od letnjeg sunca ili zimskog vetra. Iz svakog senovitog dvorištanca proviruju cvetovi, grančice, bodlje, šarena ostrvska flora koja kroti surove obrise okolnih hridi i golih bregova, unoseći i poneku boju koja nije kamen-smeđa, zid-bela ili more-plava.
Na jednoj plažici, pod retkim granjem tamarisa, razapinjemo šator. Okolo je još nekoliko šatora koji se guraju u oskudnoj 'ladovini. U blizini postoji jedna taverna koja radi preko leta, gde može da se pije voda i napuni plastična flaša za priručno tuširanje. U rancu su pregrejane paštete i tunjevine. Oko šatora je gomila paukova i guštera, kao da slute gozbu.
Gledajući ostrvo na Guglovoj mapi, lepo sam zamislio da ću ga za tri dana, koliko imam na raspolaganju, obići uzduž i popreko, popeti se na svako brdo i zaviriti u svaku pukotinu. Već u prvoj šetnji pokazalo se da to neće ići. Ostrvo je čist kamen, povremeno veoma strm, bez drveća, bez hlada, bez ljudi, bez vode. Posle sat vremena pešačenja očajnički 'oćeš negde da se zavučeš - al' nema gde. Zagubiš se, 'oćeš nekoga da pitaš - al' nema koga.
U taverni, pričaju nam (tj. pričaju Nataliji, a ona pamti pa mi posle prevodi) kako na ostrvu ima svega par plažica, a ludi monah koji je okupirao manastir upropastio je jednu od njih tako što je posekao tih par mršavih stabala drveća koja su obezbeđivala koliko-toliko hlada, jer mu je smetalo što se ljudi polugoli kupaju kraj manastira. Sada je ta plaža neupotrebljiva, jer bez hladovine ne možeš izdržati duže od pola sata, a da iznajmiš suncobran - nema. Monah je, očigledno, vruća tema ostrvskih tračeva. Navodno je pokušao da prošvercuje nekakvu ikonu na Santorini, pa se posle pravdao da ju je slao na restauraciju. I tako dalje. Zamišljam fanatičnog mladića u crnom, mršavog, žilavog, odlučnog, koji je slučajno čitao knjige naopačke, nešto krivo shvatio pa rešio da zavede red ovde, Bogu iza leđa.
Sutradan idemo do manastira. Po visokom zidu od kamenih kocki šeta postariji čovek; duga bela kosa vijori se na vetru, seda brada, krupan stas, guste obrve, u nekakvoj beloj pelerini. Na ruci mu ogroman sat, na licu tamne naočare. "Kalimera", dernjamo se, a on nas gleda odozgo, sa visine od bar tri metra, i pita šta hoćemo. To je čuveni monah, premda više deluje kao kapetan. Ne baš onakav kakvog sam ga zamišljao, ali i dalje autentičan ludak. Možda.
U dvorištu manastira, mali raj: drveće, vinova loza, česma sa žubor-vodom, biljke u saksijama. Jedna bakica, koja je došla da tu provede par nedelja, šapuće nam da monah nije nikakav monah, nego jednostavno otac jedne od monahinja. Niko ga tu nije poslao, došao je od svoje volje, i uspeo je već da se posvađa sa celim svetom. Ipak, mnogo je uradio: dovukao džunglu u dvorište, posadio vinograde po padini, sagradio srušene delove zidina, itd (crkva je napravljena od Apolonovog hrama, čiji komadi su prilično jasno vidljivi - valjda se tako jedan bog useljava drugome u kuću). Jedna monahinja nam donosi čokoladice.
Jedan po podne. Savršen trenutak za uspon na istočni vrh ostrva. Planina Kalamos ne zvuči kao tvrd orah, sa svoja 584 metra nadmorske visine - ali u ovom slučaju ta je visina zaista i u svakom pogledu nadmorska.
Hoda se kroz kamenjar, koji u početku nije jako strm. Lažni monah je bio toliko zlatan da na nekim mestima podigne hrpice kamenja, da bi se znalo kuda treba ići. Sunce nesnosno prži, o hladovini nema ni govora. Tlo ponegde prekriva nekakva nedruželjubiva makija, okruglo trnovito žbunje origana sa ljubičastim cvetovima, čija teška aroma ispunjava usijani vazduh. Prozuji poneka pčela. Na celom ostrvu sam, od životinja, video dva magarca, jednu mačku i par kokošaka. Tu i tamo, velika narandžasta fleka lišaja. Sve je pusto; ne čuje se ni vetar, ni more.
Uspon u jednom trenutku postaje strm, pa onda jako strm, a uskoro se javlja i vetar. Staza je toliko uska da i nisam siguran da je to staza, stopalo iza stopala, kamenčići se odronjavaju i kotrljaju pod đonovima. Srećom, vetar duva iz dubine, sa mora, i samo me jače pribija uz liticu, koja je, pod vertikalnim suncem, malo sivkasta, malo bela, mlaka na dodir. Svuda dokle pogled seže, samo izbrazdan ljuti krš iz koga izbija jara. Što se više uspinjemo, ostrva je sve manje, a mora sve više.
Na vrhu - crkvica, bela, pod kupolom, kao da visi u vazduhu. U daljini - nekoliko sasvim malih, nenastanjenih ostrva (ili velikih stena), a iza njih se pučina i nebo spajaju u mutnu bledu liniju koja se mreška i treperi. Sa vrha se lepo vidi i celo ostrvo, i tek tada postaje očigledno da je ono, zapravo, samo jedan ogroman zarđali kamen koji štrči iz vode, i za koji se, ko zna kakvim čudom i kakvom voljom, drži nekoliko mršavih biljaka, kućica, ljudi, životinja.
Pogled na celo ostrvo Anafi, sa njegove najistočnije tačke, vrha planine Kalamos
Pitam se, dok jednim pogledom sa vrha obuhvatam gotovo celo ostrvo, kako bi to bilo roditi se, proživeti i umreti u jednom ovako malom, golom, tesno omeđenom svetu, u orahovoj ljusci gde je svako lice poznato i gde svaka staza brzo stiže do plave crte, predaje se, savija u krug i vodi kući. I nekako me ta ideja u isti mah plaši i privlači.
P.S.
Kao bonus za marljivog čitaoca putopisa, tu je i kompletan tekst Kortasarove priče Ostrvo u podne.
