U jednom posebnom momentu, kad voz izađe iz Beške i uhvati zalet prema Inđiji, kroz gusti čestar kraj pruge, na trenutak se osmehne čaroban prizor, sa dva, blago zatalasana brežuljka, malom tesnom udolinom između njih, iz koje se stidljivo pomaljaju dva visoka jablana i mala bela crkvica, kao tačkica naspram njih. Taj prizor traje samo tren, tek toliko koliko ti let gustog, brzo promičućeg šiblja pored pruge, pred očima na prozoru vagona, dopušta da uočiš lepotu vidika u pozadini. Bilo koje doba godine da je u pitanju, taj prizor mi je uvek jednako savršen u svojoj jednostavnoj lepoti i eleganciji.
Ne znam zašto, ali me tu sve asocira na predele Toskane, koju poznajem samo sa tuđih fotografija i verovatno ta asocijacija u mojoj glavi potiče od sličnosti u stasu jablanova i mediteranskih čempresa, a utisak zaokružuju brežuljci, koje je verovatno na tom mestu zaboravilo Panonsko More u svojoj odstupnici.
Odavno sam želeo da posetim taj predeo i da pokušam fotografijom da uhvatim bar delić te mistike i lepote.
Elem, moj drugar Srđan i ja smo jednog toplog septembarskog jutra pošli biciklovima iz Novog Sada, preko Sremskih Karlovaca i Čortanovaca, provlačeći se najpre vikendaškim izlokanim putevima i uskim blatnjavim stazicama pored Dunava, uz prugu, zazirući samo od kerova lutalica i komaraca, ali i uživajući u okrepljujućem dahu slobode u šumi.
Popevši se s mukom na breg iznad Čortanovaca, koji nam se za uložen trud revanširao divnim pogledom na Petrovaradin s jedne, i Kovilj sa druge strane, sjurili smo se asfaltom kroz Čortanovce, savladali kratki oštri uspon na putu do Beške, i iako se naš cilj video u daljini sa brega zahvaljujući jablanovima kao orijentirom, u samoj Beškoj nismo mu uspeli pronaći prilaz. Naime izgledao je prilično nepristupačan, jer je prema uputstvu jednog starijeg meštanina koji se tu našao, do njega vodio puteljak zarastao u travu, a kako je moj saputnik ove godine već imao problem sa krpeljem, odlučili smo se da mu priđemo sa južne strane, iz Inđijskog atara. U glavi sam imao mapu Google Earth koju sam prethodno veče nedovoljno proučio, ali sam u ostacima sećanja na nju, ipak zadržao viziju da se iz tog pravca naš cilj može pronaći prateći letnji put.
Kao mačori oko nedohvatne table slanine, napravili smo krug u širokom luku od nekih osam kilometara, poštujući linije letnjih puteva kroz njive, koji su na našu sreću bili potpuno suvi i ravni, u isto vreme pogledom fiksirajući vrhove jablanova na našem cilju, koji su se stidjivo promaljali iznad kukuruznih brežuljaka i izazivali nas da pronađemo put do njih.
Konačno, letnji put kojim smo opušteno vozili i koji je pretio da nas odnese još bliže Mediteranu, u poslednjem momentu kad smo već hteli da se vratimo nazad misleći da nismo na pravom tragu, odjednom je oštro zavio nazad prema Beškoj, te nam je nakon prelaska pruge, sam put pokazao prijateljsko lice odvevši nas tamo gde smo i želeli. Iz kukuruznog polja na bregu odjednom smo uronili u udolinu između dva brežuljka, sa odborom za doček koji su činila dva visoka jablana, skromna bela crkvica između njih, nadstrešnica sa, pod zubom vremena raspadnutom klupom za odmor za retke posetioce i česma koja ne radi.
Moj prvi utisak je bio upravo onakav kakav sam očekivao, veličanstven, jer je priroda ovde neopisivo lepa u svojoj jednostavnosti iako je blisko okruženje bilo zapušteno i obraslo dubokom travom i strnjikom, i donekle kvarilo utisak. Belina minijaturne crkvice zaštićena gorostasnim jablanovima samo je još zaokruživala pejzaž, i kao da se stapala sa prirodom. Nije ni čudo što je upravo ovo mesto ktitor crkvice odabrao kao savršeno...
