Foto: iz arhive Kluba putnika.
Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2024.
—
Sejšeli
Sleteli su u raj! Je li moguće da je plaćaju za ovaj posao?! Dođe joj da se prodere: „Ljudi! Ja bih i za džabe delila tacne! Samo da putujem!“ Obično se zadržavaju samo 24 sata, te sumanuto jure kroz gradove, ali sada će uživati četiri dana!!!
Iznajmljuju kola i urlaju uglas sa pevačem Coldplay-a: „Para-para-paradise, para-para-paradise, para-para-paradise!...“ Plan je da tokom prvog dana obiđu ostrvo, sutradan je snorkeling, a za kraj: relaksacija na hotelskoj plaži. Upozorili su ih da mutno nebo ne sme da ih zavara, te da se obavezno namažu zaštitnim faktorom. Nailaze na plažu za koju su pročitali da je najlepša. Ona ostaje da se sunča, dok ostatak grupe uleće u more, razbacujući hotelske peškire po obali. Stomak joj tone u paperjasti pesak. Da li je slobodan, pita se. Primetila ga je još u sobi za brifing. Davno joj se neko nije toliko dopao. Okreće se i ugleda mu siluetu naspram sunca.
Sede jedno pokraj drugog u brodiću, ne pokušavajući da izbegnu dodir. Kapetan kaže da su na Sejšelima pre Francuza živele samo velike kornjače. Tvrdi da je arhipelag dobio ime po francuskom ministru finansija, na šta se svi grohotom nasmejaše. Skreće im pažnju na stakleno dno, kako im kornjače ne bi promakle. Bacaju hleb u more. Jato rakunolikih riba iskače na površinu i halapaljivo guta. Navlače masku i peraja i skaču. Hvata je za ruku i vodi u dubinu. Prepušta mu se. Sami su, u raznobojnom podvodnom svetu.
Razmišlja da li ostatak posade nešto primećuje. Nije sigurna da li zapravo i mari. Jedna devojka vadi kameru iz tašne i počinje da snima stakleno dno. U vodi se pojavljuje kornjača! Ushićenje ostalih putnika pada u senku pred ekstazom snimateljke. Samo njen glas se čuje; uzvikuje:
- TRTL! TRTL!!!
Njih dvoje se smeju, dok im se dlanovi prepliću ispod peškira. Zaista je u raju.
Bangkok
Vazduh je težak i sparan, stoji sa grupom turista ispred jednog od najstarijih hramova na Tajlandu. Uspela je da odspava par sati i sada je spremna za obilazak najveće statue ležećeg Bude u zemlji. Razmišlja o uplakanoj putnici od sinoć. Taman je sve pospremila, kada iz mraka izroni sitna smeđokosa devojka. Grabi je za ruke i panično šapuće:
- Nikada više neću sesti u avion! N-I-K-A-D-A!
Lagano se oslobađajući njenog stiska, uverava je da nema razloga za brigu. Devojka odmahuje glavom, suze joj se slivaju niz obraze.
- Svi ćemo pomreti! Svi!!!
Za trenutak se smiruje, pa nastavlja:
- Briga me i za Koh Samui i Ko Pangang! Briga me!!!
Ona joj pruža papirnu kesu.
- Probajte da dišete u nju, pomoći će Vam. Dubok udah, pa izdah - izgovara, i sama oponašajući ritmiku disanja.
- To je bila njegova ideja za medeni mesec! Ne moja! - putnica jeca, mlatarajući papirnatom kesom. - Šta fali Grčkoj?!
- Duboko dišite, daćemo Vam i nešto za smirenje.
Napokon je smeštaju u sedište, pokušavajući da razbude njenog mladog supruga, ali bezuspešno. Prevrće se na drugu stranu dok mu pljuvačka curi iz ugla usana.
Sunce tuče u potiljak. Posmatra zmiju od turista kako se polako smanjuje. Otpija gutljaj vode, pomišljajući da prolije celu flašicu po sebi. Kraj ulaza u hram primećuje uličnog prodavca papirnih suncobrana. Vadi bahte iz džepa i hita ka njemu.
- Ja sam mislila da ovo služi samo za dekoraciju - kaže, pružajući mu novac. Nije sigurna da je razume. Osmehuje se bez reči, dok joj dodaje suncobran. Sličan je videla kod prijateljice u Beogradu. Raširen u uglu sobe, skrivao je stvari razbacane po patosu. Tokom sedeljki je postavljala lampu iza njega, pa bi svetlost prodirala kroz narandžasti papir oslikan belim ždralovima.
Zaklonjena suncobranom obilazi hram, fotografiše se kraj Budinog lica. Toliko je sićušna u odnosu na njega! U prospektu piše da predstavlja Budu neposredno pre odlaska u zagrobni život. Zamolila je monahe u narandžastim odorama da se slikaju sa njom, stidljivo pristaju. Napušta svetilište s osećajem dubokog blaženstva.
Nagurani u tuk-tuk, probijaju se kroz gradsku vrevu. Dok se približavaju noćnoj pijaci, ona posmatra grad kako pulsira kroz sopstvene pore. Plaćaju vozaču i uranjaju u pijacu na kojoj se prodaje apsolutno sve – od tela do suvenira. Provlače se kroz gomilu, sa svih strana prodavačice pokušavaju da privuku njihovu pažnju, vukući ih za rukave i vičući:
- Beautiful lady!
Kupuje pletenu torbu, kolega uzima suvenir. Prolaze kraj žene koja prodaje jaja, a na kartonu piše: Horse piss eggs. Ni ne pokušava da zamisli šta to zaista znači. U okolnim bordelima petnaestogodišnje devojke izvode vaginalni spektakl sa ping-pong lopticama. Neko pominje da je gledao Ping-pong show, pažljivo sluša. Privlači je, ali je istovremeno užasava izloženost i mladost tih devojaka. Odlučuje da ne ode.
Ladyboys podaju svoja tela turistima, a mlade Azijatkinje prolaze sa ostarelim Evropljanima. Njena koleginica naglas zaključuje:
- Ovako zamišljam sudnji dan.
Pariz
Nasmejana lica sa reklamnih plakata joj kliču dobrodošlicu. U toaletu skida jastuk za putovanja koji joj još od ukrcavanja u Buenos Airesu grli vrat. Petnaest sati u tranzitu! Ali jeftina karta je jeftina karta! Šteta da vreme krcka špricajući se testerima najnovijih parfema, ili ispijanjem espresa iz automata. Baca pogled na razbarušenu kosu, popravlja maskaru, zaključava kofer u limenu kutiju i uranja u obećanja iz turističkih brošura.
Ljuljuškajući se u toplom naručju metroa oseća kako adrenalin, koji je do maločas kuljao telom, lagano napušta. Udovi postaju teži, dok tone u sedište. Razmišlja o prethodne dve nedelje u Buenos Airesu. Ređaju se slike: kafić u kvartu Palermo Soho, ulični tango u San Telmu, grob Evite Peron. Shvata da tokom dve nedelje nijednom nije pomislila na njega! U zbrci Buenos Airesa sećanje se ispralo. Promatra zamućen obris u prozoru, kosa joj je i dalje čupava, a maskara razmazana. Suviše je umorna da obilazi grad. U ovom trenutku, sve što želi je stočić u uglu kafea, časopis, kroasan i dobar kapućino.
Napolju je mrkli mrak, stjuardesa objavljuje da je ček-in završen. Zakasnila je. Preklinje, moli, govori da je koleginica, ali avion odleće bez nje. Doplaćuje još sto pedeset evra za sutrašnji let. Ceo dan je živela kao Parižanka, a sada će noć provesti kao beskućnica. Ne bi joj bilo prvi put da prespava na aerodromu. Da li je u redu provlačiti kreditnu karticu da bi šest sati ležala u krevetu? Noćas jeste. Ne može da se seti zašto ranije nije bilo. Ulazi u autobus koji vodi do aerodromskih hotela.
Na sve strane se ori portugalski, krcat je putnicima sa otkazanog leta za Rio. Želi da upita vozača gde da siđe, ali je suviše daleko. Obraća se tročlanoj grupi pored koje se smestila. Ni oni ne znaju mnogo više. Obećavaju joj da će zajedno u avanturu.
- Ja upravo iz Buenos Airesa.
- Sledeći put moraš i do Rija - kaže joj sredovečni.
- Ko ono beše bolji u fudbalu, Brazil ili Argentina? - dodaje kroz osmeh. Njih dvojica se smeju i odgovaraju uglas:
- Brazil, naravno.
Sredovečni je iz Rija. Duhovit je. Mršavi je iz Florijanopolisa.
- Koliko je to od Rija?
Ništa pametnije joj ne pada na pamet.
Objašnjava joj, nije mu prvi put da mapira svoj grad u odnosu na Rio. Devojku nije očarala. Ona je ignoriše, povremeno se obraćajući mršavom na portugalskom. Prva stanica, druga, treća, četvrta... Praznih soba nema, ali i dalje im je zabavno.
Na novoj stanici „njeni“ Brazilci napokon nalaze smeštaj. Recepcionerka je obaveštava da im je avio kompanija obezbedila prenoćište, ali da za nju mesta nema – puno je otkazanih letova i ne vredi da traži dalje. S užasom shvata da joj prenoćište zavisi od najnezanimljivije osobe u grupi! Gleda devojku kako grabi ključeve i hita ka liftu, ni ne odmahujući u znak pozdrava. „Kučka!“, govori u sebi dok joj se stomak grči. Šta bi ona uradila na njenom mestu? Prokleto bi je pozvala sa sobom, eto šta bi! Ne mili joj se povratak na pusti aerodrom. Prošli put kada je prenoćila na Šarl de Golu čuvar joj je sugerisao da nađe društvo, ako misli da tu i dočeka sutrašnji dan.
Po njihovom izrazu lica shvata da su očekivali od devojke da je pozove kod sebe. Mršavi se snebiva, sredovečni shvata da se mora nešto preduzeti.
- Hoćeš onda kod mene?
- Hoću - kaže, ne dvoumeći se.
Ulaze u sobu. Mala je i tesna. On stavlja katanac na vrata. Unutra je jedan uski ležaj, parče tepiha i malecno kupatilo. Nudi joj posteljinu i patos. Ne buni se, nije fer da mu otme dušek. Leže na pod, čekajući da se on istušira i ugasi svetlo. Na trenutak razmišlja da li je mudro postupila. Šta uopšte zna o ovom čoveku, osim da je iz Rija? Nema pojma ni kako se zove. Izlazeći iz kupatila on primećuje njen nemir.
- Ne brini. Oženjen sam. Ali i umoran.
Prestaje da brine, ali loše spava. Smeta joj njegovo hrkanje.
Peking
Uživa u retkoj prilici da se tokom pauze odmara u premium kabini. Nije toliko neobično da je biznis klasa prazna, koliko je nesvakidašnje da im nadređeni dozvoljava da je koriste. Skida kecelju, naginje naslon sedišta i otvara časopis avio-kompanije. Nailazi na članak o sedam svetskih čuda. Proučava spisak i zaključuje da je četiri već obišla. Koleginica prolazi, baca pogled na magazin i preko ramena joj dobacuje:
- Sve sam videla: i Čičen Icu i Petru i statutu Hrista spasitelja, sve! Osim Kineskog.
- Ja sam začudo bila. Osvojili smo ga žičarom.
- Da, znam za tu foru, kako se penje - kaže i smešta se u sedište preko puta.
Stigli su rano ujutru; bio je decembar, hladan, sunčan, bez mnogo turista. Šetali su se, fotografisali…Veče pre toga je kupila kapu na pijaci u Pekingu – običnu, belu. Kapu koja sada ima priču jer je kupljena specijalno za osvajanje Kineskog zida. Neko ju je kasnije pitao da li je imala predstavu o njegovoj veličini. Nije... Fascinantna je bila spoznaja da je dospela tamo, dok neko njen, u dalekoj vremenskoj zoni, spava najdubljim snom. Nepodudarnost svetova ju je zbunjivala. Snažno je poželela da pozove roditelje i da im kaže da hoda Kineskim zidom! Ali, u Srbiji kazaljka ima još dug put do jutra, te im je samo poslala poruku.
- A spuštali smo se u nečemu što liči na bob.
- Hm?
- Znaš sigurno! Onaj sport kada jure sankama niz zaleđenu stazu nenormalnom brzinom.
- Aha, mislim da znam.
- E, pa isto tako, ali drugačije.
Nasmejala se.
- Na jednoj od padina, duž zida je postavljen dugačak tobogan. Spuštaš se u nečemu što liči na plastične sanke.
- Super, planiram sutra tamo!
- Tada je neko izrazio želju da se ponovo popne žičarom na Kineski zid kako bi ponovio ovo famozno spuštanje. Zamisli! Kao da smo u luna-parku.
- Ima svakakvih ljudi. Ja već osamnaest godina letim i svega sam se nagledala među posadom.
- Verujem...
- A o putnicima da i ne govorim! Tu tek ima svačega! Od onih koji misle da su kupili kartu za leteći McDonalds, pa do gospode koja te proglase za svog ličnog roba.
- To mi je poznato... Jesi li ikada, za sve ove godine, poželela da daš otkaz?
- Milion puta! Ali samo jednom sam stvarno bila blizu... Kada mi je umro putnik.
- Užas!!!
- Ja sam ga reanimirala... Evo, i sad se naježim kada se setim. Let je preusmeren negde, ne sećam se gde, opšti haos je bio.
- Mogu misliti... Najviše me plaše medicinski slučajevi!
- Dugo sam bila na bolovanju posle toga. Jedva sam se vratila na posao. Ima tome već sedam, osam godina.
- Ne znam ni kako bih reagovala, da sam bila na tvom mestu.
- Šta da ti kažem, dešava se... Ali, na svu sreću, dosta retko.
Vadi iz džepa masku za spavanje i dodaje:
- Moram sad malo da odmorim. Za tri sata slećemo u Peking.
- Rekli su da ne smemo da spavamo tokom pauze.
- Kada si ovde koliko i ja, onda smeš - zeva dok prevlači masku preko očiju. - Još samo Kineski zid da vidim, pa sam gotova.
Nastavila je da čita tekst o svetskim čudima. Da li uvek postoji još samo jedno još, pitala se.
Brizbejn
Oduševljeno pozdravlja zvonjavu sata u tri ujutro. Bar više neće morati da se prevrće po krevetu! Zagreva vodu, istresa nes kafu u šolju i lista slike od prethodnog dana. Obučena u nepromočivo odelo, sprema se za čas surfovanja, verovatno prvi i poslednji u životu. Stiska oči, čuje zvuk okeana, vrisku… Nepregledna peščana plaža. Instruktor pokazuje kako da se popne na dasku koja joj je kanapom vezana za stopalo. Kaže da prvo pokušaju da kleče na njoj. Talasi je neprestano udaraju, klizi i pada. Na kolenima ih lomi. Ponovo pada. Napokon se podiže u stojeći položaj, samo jednom.
A jednom je dovoljno, kaže sebi i počinje da se šminka. Dok navlači čarape, oseća kako je preplavljuje umor. Jedva je uspela da poveže dva sata sna. Ubiće je vremenske zone. Istočna, ili zapadna hemisfera? Ponekad zaboravi gde se nalazi. Juče je sa koleginicom stajala ispred turističke agencije u Brizbejnu i posmatrala mapu. Nikada nije pomislila da slika sveta može ovako da izgleda! U središtu je Australija sa Okeanijom. Od Amerike je dele nepregledna vodena prostranstva. Evropa je negde iza ćoška. Osetila je neobjašnjiv strah pri pomisli da je toliko daleko od kuće...
Lenjo oblači uniformu i vidi fleku koju je zaboravila da očisti sa bluze. Pretura po koferu, nalazi rezervnu. Prljava je i izgužvana. Problem rešava zakopčavajući sako do grla. U jednoj ruci joj je kabinska torba, u drugoj kofer. Nogom pridržava vrata, ispitujući sobu pogledom. Ne, ništa nije zaboravila. U avionu će morati da popije espreso, možda i dva. Prošli put je zaspala na sedištu tokom sletanja na Novi Zeland. Bolni i teški kapci su se navukli preko beonjača. Problem je bio što je sedela na krilnom izlazu, pogleda uperenog u putnike. Kroz kapke. Bilo im je jasno da su u sigurnim rukama.
Ogleda se u liftu još jednom, proveravajući da nije i sako slučajno uflekan. Slede joj tri duga sata preko okeana, ka mestu koje izgleda kao scenografija za Trumanov šou. U ovom slučaju ona bi bila Džim Keri. Sigurno će negde biti i kamera koja će je pratiti u stopu, s nadom da je odustala od svog Fidžija.
Dubai
Grabi kofer sa pokretne trake. Jedva čeka da obiđe grad! Toliko je slušala o večitom letu, plažama i o šoping centrima! Na izlazu iz putničke zone postavlja stvari na skener. U mislima je već daleko od aerodromske zgrade: obilazi pijacu zlata, možda čak ode i na pustinjski safari! Troje ljudi iz posade su već izjavili da bi krstarili po dinama u džipu, samo još da odaberu agenciju! Carinik se meškolji, izjavljujući da se nešto čudno nalazi u njenoj torbi, moli je da ponovo postavi stvari na skener. Oduzimaju joj se noge, počinje da se trese.
Šta ako je droga?! Možda joj je neko poturio? Koliko je zapravo teško obiti kofer??? Kroz glavu joj prolazi njena šifra: nula-nula-nula. Ko normalan ostavlja šifru na fabričkom podešavanju?! Stvarno je debil! Hladan znoj izbija iz uniforme. Nervoznim pokretima ponovo trpa stvari na traku. Gotova je! Njen život je gotov! Završiće u zatvoru na Bliskom istoku! Carinik je poziva da zajedno prođu kroz sadržinu prtljaga na monitoru. Bojažljivo mu prilazi. Prstom joj pokazuje predmet na ekranu. Stvari su providne u plavičastim nijansama, preklapaju se jedna preko druge. Od panike ne može da misli! Da li je to na šta pokazuje prstom fen za kosu?! Zašto bi fen bio sumnjiv? Odjednom joj postaje jasno. Gotovo da joj je laknulo, ali samo na trenutak. U gužvi oko pakovanja je zaboravila na sedmobrzinskog prijatelja na dnu nesesera.
Priseća se priča koje su kolale avio-kompanijom: šta je sve zabranjeno na Bliskom istoku i zbog čega su koferi otvarani. Crveni, sada će svi znati šta nosi u torbi! Trese se, ne zna šta može da očekuje, da li će je kazniti?! Možda će ipak biti privedena!
Carinik je pita šta je to. Ona jedva prevaljuje preko usana:
- Masažer.
Ne skidajući pogled sa ekrana, podiže obrvu i ponavlja za njom:
- Masažer?
Klima glavom, sada nema nazad. On rukom poziva koleginicu da preuzme njen slučaj. Ostatak posade je već prošao skener, svi čekaju na nju. I njenog delfina. Carinica joj prilazi i pita u čemu je problem. Šta da joj kaže? Da je na proslavi trideset trećeg rođendana dobila delfina od najbolje prijateljice? Da je bila luda žurka i da su se svi napili? Da je stigla tek do treće brzine? Šta god da kaže, sigurno će i piloti biti upućeni. Da je moli da to bude njihova mala ženska tajna? Zbunjeno širi ruke i odlazi sa njom.
- Je l’ to onaj masažer? - pita je žena, umotana u hidžab.
- Onaj… - potvrđuje sa izvesnim olakšanjem.
U kancelariji joj skeniraju pasoš, dok vadi delfina iz nesesera. Stavlja ga u kesu koju ubacuje u kantu, potpisuje izjavu i u tišini napušta aerodrom. Na ulasku u autobus cela posada joj aplaudira. Odlazi u šarage i nabija slušalice u uši.
Madrid
Neko vreme je plutala po površini razgovora o geopolitici. Dosipala je vino, neodređeno klimala glavom i smeškala se prisutnima. Samo je želela da pojede ukusnu paelju i pije, u haljini koju je juče kupila na sniženju u El Corte Ingles. Uostalom, zašto uvek mora da ima mišljenje o svemu? Njeno blaženstvo prekida lik sa bradicom, pozivajući je da iznese stav o umetnosti. Da li je moguće da za večerom raspravljaju o Gojinim slikama? Juče je samo prozujala kroz muzej Prado pred zatvaranje, a sada baš od nje traži da iznese stav, koji nema. Zamucala je, čaša joj je zadrhtala u ruci, umalo da isprosipa vino po sebi. Iznenada je preplavi neobjašnjiva tuga, parališući joj reči koje su pokušavale da se skotrljaju s usana. Utom je naišao konobar sa ponudom dezerata i svi pogledi odlepršaše ka njemu.
Otključava sobu, baca novu haljinu na pod i navlači pidžamu. Gnjezdi se između jastuka, dok se na ekranu smenjuju kadrovi filma „Begin again“. Oduševljena je muzikom! Čim se završi moraće da potraži plejlistu! Koncert u prepunoj dvorani, odjekuju reči „And God, give us the reason, youth is wasted on the young,...“. Zatvara laptop, ne može da se obuzda, jeca. Dosta joj je svega: vremenskih zona, ispraznih razgovora, ljudi koje nikada neće bolje upoznati, avio-kompanije i putnika!!! Doooosta! Ne može da se smiri od plača.
Bude je užasni bolovi. Jedva ustaje, baulja ka kupatilu tragajući za tabletama za umirenje. Uzalud pretura neseser, zaboravila ih je. Napadi dolaze takvom silinom da je teraju na povraćanje. Kleči kraj ve-ce šolje dok ceo jelovnik, vinom preliven, klizi iz nje. Je li moguće da menstruacija može toliko da boli? Boji se da će se onesvestiti. Da zove recepciju u tri ujutro? I šta da ih pita, da joj pronađu analgetike u sred noći? Da li će imati dovoljno uložaka, ili da ostane na šolji čekajući da se materica umiri?
Osam je sati, leži sklupčana, grleći jastuk. Bolovi su napokon utihnuli. Oblači se, odlazi u obližnju drogeriju i kupuje pola rafa. Nakljukana lekovima protiv bolova stiže na doručak. Ispisuje razglednicu sa fotografijom matadora. Zamoliće na recepciji da je pošalju. Bira tost i zeleni čaj. Za susednim stolom primećuje mladića svojih godina. Dva-tri puta im se susreću pogledi. Simpatičan joj je. Osmehuju se jedno drugom. On uzima tacnu i prelazi za njen sto. Pričaju. Iz Izraela je.
- Sviđa mi se Kišon - otpija gutljaj zelenog čaja. - Veoma je duhovit i sarkastičan.
- I već neko vreme - kaže on - veoma mrtav.
Smeju se. U gradu je još par dana. Ona odlazi posle doručka. Na izlasku iz restorana se rastaju. Razmeniće par mejlova, pretpostavlja.
Palermo
Sedi u aerodromskom kombiju i čita grafit ispisan flomasterom, na sedištu ispred nje: Mindless stupid job... U nekoj drugoj prilici bi se raspravljala, branila boje kabinskog osoblja, ali danas samo duboko uzdiše. Ko je napisao te reči? Možda neko ko je, sticajem okolnosti, ušao u avio-industriju, a sada nema hrabrosti da je napusti? Koliko je ona rekla da će leteti – godinu, dve? Od privremenog zaposlenja, nakon fakulteta, već skoro petnaest godina krstari nebom, kroz tri različite avio-kompanije. Šansa da živi svoj mladalački san je nešto najlepše što je moglo da joj se dogodi, dok je buđenje manje prijatno. Pita se da li će se ikada rasaniti.
Kolege je pitaju šta planira da radi kada stignu na destinaciju.
- Da spavam.
- Spavaćeš tri dana na Siciliji?!
Naravno da neće, ali mogla bi. Otkako je postala majka, uglavnom je radila kratke, povratne letove, da bi se istog dana vratila kući. Izbegavala je duže izbivanje van baze, ali tu i tamo bi otputovala na par dana. Ovo je prvi takav let posle dužeg vremena. O, kako mu se radovala! A posebno blagodetima znaka Do Not Disturb okačenog o kvaku hotelske sobe.
Ne pamti kada se pošteno naspavala! Pre neki dan se probudila u dva ujutro, odletela i doletela, odspavala par sati, a klinja je već stigao iz vrtića. Muž ga je odveo u park, te je uspela da uhvati još sat vremena. Kada su se vratili, morala je da se igra žmurke i da se pretvara da ga traži dok mu noge vire ispod zavese. Jedva je čekala da ga strpa u krevet!
Oktobar je na Siciliji, sedi na plaži i sluša šuštanje mora. Ništa joj više ne treba u životu! Zvuk cepanja talasa o stene, sunčano nebo i mir. Od blaženstva joj suze naviru na oči, vadi telefon da zabeleži trenutak. Google photos je podseća na uspomenu od pre godinu dana. Mališa sedi na noši, a ona ga snima. Igra se sa gumenim dinosaurusom i pita je:
- Je l’ dinosaurusi iz crtanog nisu pravi?
- Nisu.
- A je l’ zmaj iz crtanog nije pravi?
- Nije.
- Mama... A jesmo li mi pravi?
- Jesmo.
Šalje mužu snimak i kuca: „Matriks sa noše. Malkice mi nedostajete.“ „Hahaha, sjajno.“- odgovara on: „Dobro je dok je malkice. Uživaj!“ Ispod je slika njih dvojice kako se krevelje i ližu sladoled.
Fotografiše more i nastavlja da zuri u pučinu.
Sankt Peterburg
Stiže na brifing, gužva je kao i uvek. Čini joj se da sezona nikada ne jenjava. Nema više pravila da su tokom leta krcati, a zimi poluprazni avioni. Sve je uvek dupke puno. Kada je prijatelji pitaju gde leti toga dana, uvek odgovara: „U rudnik.“. Davno je postalo svejedno gde ide, posebno kada se radi o letovima na kojima ni ne napušta avion. Obaveštavaju je da je skinuta sa leta za Kairo, stavljaju je na inauguracioni let za Sankt Peterburg. Senior sa tog leta se zaglavio u saobraćaju, ona ide umesto njega.
Užasno je nervozna, prva i biznis klasa su prepune novinara, fotografa i diplomatskog kora. Svi žele da svedoče otvaranju nove rute. Putnici u ekonomskoj klasi pokušavaju da uguraju prevelike torbe u pretinac. Bori se sa nekoliko njih objašnjavajući im zašto će prtljag ipak morati u kargo. Prilazi joj zemaljska stjuardesa i pita li će ikona, poklon petrogradskom manastiru, moći da bude smeštena u kabinu.
- Naravno, zašto ne bi mogla? - odgovora, prelistavajući spisak putnika.
Na vratima se pojavljuju dva sveštena lica. Izbezumljeno bulji u njih. Nose ikonu veličine omanjeg bilborda!
- Ajao! - otme joj se uzvik. - Moraće u kargo!
- Ne dolazi u obzir, tamo se može oštetiti!
- Ali, ali, ja nemam gde da je stavim! - rukama pokazuje ka kabini.
- Što ne bi ostala kod ovih vrata? Tu nikome ne smeta.
- Apsolutno ne - beči se na njih - to je evakuacioni izlaz!
- Bože pomozi! Kakva evakuacija! Ikona Svete Bogorodice je sa nama! - odvraća joj, krsteći se.
Panično hoda napred-nazad tražeći rešenje. Na pilota ne može da se osloni, poručio joj je da se sama snađe sa ikonom. Oslobađa dva sedišta u biznis klasi, donosi produžetak sigurnosnog pojasa i vezuje Bogorodicu.
Konačno su svi na svojim mestima. Pilot se javlja, traži da prebroje putnike. Mladi kolega broji levu, ona desnu stranu kabine. Jedan, dva, tri... Deluje joj da ima beskonačno mnogo glava: crnih, plavih, sedih, ćelavih...Vraćaju se na pozicije, dvadesetogodišnji momak u uniformi avio-kompanije je zbunjeno upita:
- Da li je trebalo da brojimo i pse?
- Kakve pse?! Ko još broji pse?! - gotovo urla na njega.
- Pa, mislio sam...
- Da se kučići u plastičnim transporterima računaju u putnike?! Da li si brojao i Bogorodicu na 3E i F?!
- Idem ponovo.
Pokušava da se seti sebe kada je tek počinjala. Da li je i ona bila tako zbunjena? Da, sve je bilo stresno. Na pamet joj pada i tridesetdvogodišnja devojka sa kojom je bila na obuci. Svi ostali, uključujući i nju, bili su u srednjim dvadesetim. Čudili su se kako u tim godinama započinje novu karijeru. Pita se kako danas ovaj klinac vidi nju.
Dotakli su tlo. Uskoro će ući čistači da uklone metež, a ona će odmoriti petnaestak minuta pre nego što primi nove putnike i bezbroj puta klimne glavom, izgovarajući:
- Dobar dan, dobro došli.
Puder joj je se pomešao sa znojem. Nada se da je neće fotografisati za članak o uvođenju nove rute.
Njujork
Oštri zraci sunca se probijaju kroz gole krošnje, padaju na stepenište ispred kuće u Ulici Peri. Kragna smeđeg kaputa joj grebucka obraze, razmišlja da li je ipak trebalo da stavi i šal. Keri Bredšo je tu negde stanovala. Uvek je sebe videla kao Keri – slobodnu, kovrdžavu, kako trči niz stepenice i hvata taksi. Danas najviše podseća na Mirandu, koja žonglira između posla i porodice.
Ne zna otkud mu ideja da plaši dete njenom uniformom! Uronjena u časopis sa tračevima iz sveta poznatih, ignorisala je njihovu raspravu. A onda se bukvalno sledila, ugledavši muža, od skoro dva metra, kako mlatara njenom uniformom, kao da je u koridi i viče:
- Budi dobar, ili će mama sada da otputuje!!!
- Šta to radiš, bre?!
U neverici skače iz fotelje i čupa mu stvari iz ruku.
- Vidiš da je nesnosan!!!
- Pa mu pretiš mojim odlaskom?!
Besno baca suknju i sako na kauč.
– ’Ajde reci: da li si ti normalan?!
- Eto ti ga sin! Pa ga ti sad smiruj! - urla, dok lupa vratima za sobom.
Ako je išta mrzela u detinjstvu, to su bile majčine pretnje odlaskom u beli svet, svaki put kada bi se naljutila na sestru i nju. Ponekad je umela da ih ostavi same i odšeta do komšinice na desetak minuta. Ridajući, pokajnički su obećavale da će biti dobre i molile je da se vrati.
- Nisam znao šta ću više s njim, izluđuje me - pravdao se kasnije, ali šteta je već bila počinjena.
Nakon performansa sa uniformom, klinac je počeo da joj se uvlači u kofer, jecajući:
- Mama, nemoj da ideeeš!
Kada bi mu baba obećala palačinke, a deda vožnju autićima po centru, brzo bi zaboravljao na njena putovanja i odlazio srećan. Ali nju je bolelo.
Sa setom se priseća vremena kada joj nije bilo jasno zašto je plaćaju da radi ovaj posao. Danas to dobro zna. Ponekad joj se čini da zapravo i ne napušta avion. Od petnaest godina, koliko radi kao stjuardesa, kada se sve sabere i oduzme, sigurno je bar pet stotina dana provela među oblacima.
Četiri devojke joj prilaze sa molbom da ih fotografiše. Razmišlja da li su već podelile uloge: koja je od njih Samanta, a koja Šarlot? Znaju li one uopšte za Sex i grad? Zahvaljuju joj se i nastavljaju dalje kroz Vilidž.
Vadi telefon i ponovo čita pismo iz direktorijuma: Neposlate poruke. Smeši se, dobro ga je sastavila. Muškarac koji joj ide u susret uzvraća osmehom. Uranja lice u kaput, kosa joj pada preko očiju. Vetar povija krošnje u ulici Peri. Spremna je! Poslaće ga. Možda ne danas, ali sutra sigurno.
Beograd
Gladni su, umorni i uzbuđeni. Krugovi selekcije za rad u avio-kompaniji su se nizali, a sada ih je ostalo još samo petnaestoro. Ona je među njima!!! Halapljivo guta kanapee sa lososom i guščijom paštetom. U hotelu se istovremeno održava i doktorska konferencija, a to su ostaci sa njihovog švedskog stola. Što da se baci? Iako dosada nije probala ništa slično, glad joj ne dozvoljava da uživa u paleti ukusa. Brzo ih žvaće kao da su žu žu pogačice. Čokoladica koju je nosila u tašni je davno nestala, još oko deset, a sada je već pet popodne.
Jutros se prestravila kada je ušla u predvorje hotela Hajat i ugledala četiri stotine kandidata! Neki od njih su joj delovali toliko samopouzdano, da se pitala šta uopšte tu radi, u pozajmljenim salonkama i dva broja većem sakou.
Salvetom skida mrvice s usana, uskoro će je prozvati. Na trenutak zažmuri, zamišljajući da je već u uniformi. Popravlja karmin, vrata sale se otvaraju, intervju počinje. 
—
Priča objavljena u knjizi "Za sada bez srećnog kraja", autorke Jovana Reba i Jefimija Medić, Delfi knjižare, 2024.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
