Egzotične predstave Istoka za nežne oči Zapada: Paul Ranson, "Nudi con leone"
The Westerne treasure, Eastern Spicerie,
Europe, Afrique, and the unknown rest.
— Džon Don
Neprekidan tok božićne muzike u disko i rok aranžmanima, mirisne sveće, plišani medvedići, svetlucavi ukrasi za jelke, osmesi koji vrebaju sa šarenih omota biografija Dika Čejnija i Karle Bruni; jedna kraj druge, na istoj polici, knjige nekongruentnih parova kao Edvard Said i njegov omiljeni orijentalista, Bernard Luis; deca ciče na odeljku za decu, dizajniranom u stilu biblioteke mekdonaldsovog zabavišta; nešto dalje, kraj odeljka za časopise, sredovečna žena srkuće dekaf-čokoćino udubljena u novi broj mesečnika Reptili, u celosti posvećen reptilima. Uobičajeni prizori, zabeleženi tokom pretpraznične posete tipičnoj korporacijskoj knjižari.
Korporacijska knjižara je pripojena lokalnom ogranku korporacijskog kafea i nalazi se preko puta korporacijskog lanca bioskopa „Imperija", koji u deset sala prikazuje filmove holivudskih korporacija za zabavu i prodaje korporacijske kokice po ceni od sedam dolara. Sve to nalazi se u provincijskom gradiću, unutar standardnog tržnog centra kojim krstare potrošači i njihovi infanti; neki od potonjih guraju minijaturna kolica sa zastavicama na kojima piše šoper na obuci. Naslova koje sam tražio nema, ali dokono razgledanje inventara – čega nema, čega ima i kako je prezentirano – otkriva obrasce vredne pažnje.
U poslednjih nekoliko godina primetan je rast zanimanja za pisce čije je poreklo u korelaciji sa zonama dejstava „Bušove" spoljne politike.
U poslednjih nekoliko godina primetan je rast zanimanja za pisce čije je poreklo u korelaciji sa zonama dejstava „Bušove" spoljne politike. Knjižare u tržnim centrima i holovima aerodroma obavezno su snabdevene primercima bestselera Haleda Hoseinija (rodom iz Avganistana); memoarom Azar Nafisi, Čitanje Lolite u Teheranu; odnedavno i romanom Kolebljivi fundamentalista Mosina Hamida, pisca pakistanskog porekla. Neophodno je dodati da se ne radi o prevodima: autori pišu na engleskom i žive u Engleskoj ili Sjedinjenim Državama, ali se na neki način, ne samo tematikom knjiga, potencira njihovo poreklo.
Šema nacionalnih književnosti je neupotrebljiva u ovom slučaju, pa se tehnike i pojmovni aparat postkolonijalne teorije nameću kao odgovarajući okvir za raspravu. Ova teorija, odnosno skup teorija, uvodi i razmatra problematiku dijasporičke i hibridne literature, ali ima određenih teškoća. U praksi, naime, postoji velika razlika — u recepciji, distribuciji i marketingu njihovih knjiga u Severnoj Americi — između (recimo) Dubravke Ugrešić, koja je emigrirala kao formiran pisac i nastavila da piše na hrvatskom, i Đampe Lahiri, dobitnice Pulicerove nagrade, koja uprkos naglašenom etnicitetu i odgovarajućoj književnoj tematici (englesko poreklo, rođena u Londonu) piše na engleskom i predstavlja proizvod elitnog Barnard koledža i bostonske škole pisanja, dakle: proizvod metropole.
Lahiri navodim kao ekstreman primer. Međurim, neki aspekti njene biografije nisu izuzetak. Naprotiv, Hoseini je diplomirao medicinu u Americi (medicina je na ovom kontinentu elitni fakultet); Hamid, čiji je roman nominovan za nagradu Men Buker, pohađao je Harvard i Prinston; Nafisi je studirala u Oksfordu, a kao svoj „intelektualni dom" navodi školu za međunarodne studije elitnog univerziteta Džons Hopkins; dobitnik PEN/Fokner nagrade, pisac kineskog porekla Ha Đin, doktorirao je anglistiku na Brandajsu (takođe elitni univerzitet) i završio već pomenutu bostonsku školu pisanja. Kanadski pisac kenijsko-indijskog porekla, M. Dž. Vasandži, dobitnik nagrade Komonvelta i dvostruki dobitnik Gilera, pohađao je MIT i doktorirao nuklearnu fiziku. Svi oni pišu na engleskom i tematski se vezuju za zemlju porekla ili iskustvo emigracije.
Potrebe čitalačke publike da se „upozna sa drugim kulturama" očito nisu dovoljno velike da ekonomski podrže sličnu ekspanziju prevodne književnosti, pa je u isto vreme primetan deficit prevoda. Tako se stiče utisak da je kategorija etno-lita odmenila ili potisnula prevodnu književnost.
Čini se da otkrivamo neku zakonitost koju tek treba formulisati i objasniti. Za potrebe ovog teksta, zgodno je uvesti novu književno-kritičku kategoriju unutar anglofonih književnosti: etno literatura, etno-lit. Pojava ove kategorije predstavlja odraz izvesnih promena u socijalnoj strukturi različitih dijaspora. Ona svedoči o razumljivoj i legitimnoj potrebi elitno obrazovanih pripadnika emigrantskih zajednica — iz „prve generacije ", kao Hamid, ili „druge generacije", kao Lahiri — da reflektuju svoja iskustva, na engleskom jeziku, koji autori poznaju od najranijeg uzrasta ili su njime ovladali u prestižnim školama. To je očigledno i ne zahteva podrobnije objašnjenje.
Pitanje recepcije je mnogo složenije. Fenomen etno-lita je povezan sa naizgled paradoksalnim procesom uvoza u anglofonu književnost iz anglofonog obrazovnog sistema (često sa nekog prestižnog univerziteta). Potrebe čitalačke publike da se „upozna sa drugim kulturama" očito nisu dovoljno velike da ekonomski podrže sličnu ekspanziju prevodne književnosti, pa je u isto vreme primetan deficit prevoda. Tako se stiče utisak da je kategorija etno-lita odmenila ili potisnula prevodnu književnost, i da se na tržištu kulture konstruišu i aktivno promovišu naročite vrste drugosti, dobro prilagođene horizontu očekivanja angloameričke publike, izdavača i kritike. Pitanje je kako i zašto funkcioniše ovaj proces konstrukcije.
Knjige pisaca iz neke napaćene zemlje o kojoj redovno izveštavaju korporacije za informisanje mogu se konzumirati u bezbednosti imperijalne metropole kao oblik bunta protiv zvanične politike.
U slučaju autora čije se poreklo geografski vezuje za „vruće" političke teme — Avganistan, Irak, Iran, Pakistan — može se pretpostaviti da američki čitaoci, kritičari i urednici u ekspanziji etno-lita nalaze i stvaraju ugodnu sliku sopstvene otvorenosti prema drugim kulturama, naročito prema onima koje moć identifikuje sa „odmetničkim državama" i tretira ih na manje ili više brutalan način. Knjige pisaca iz neke napaćene zemlje o kojoj redovno izveštavaju korporacije za informisanje mogu se konzumirati u bezbednosti imperijalne metropole kao oblik bunta protiv zvanične politike, odnosno kao potvrda da SAD ne vode imperijalne ili krstaške ratove, hantingtonovske ratove civilizacija, već su, naprotiv, otvoreno društvo koje vrlo rado prihvata predstavnike drugih kultura.
Konzervativci to (zlu)rado nazivaju liberalnom krivicom; po njima, naravno, Amerika nema nikakvih razloga za grižu savesti. (Stilska figura personfikacije države i nacije postala je opšte mesto u javnom govoru, što je tema za cebe.)
Iako se često rugaju „liberalnoj krivici", „tiraniji političke korektnosti" i drugim izumima navodnih liberalnih mekušaca, konzervativci mogu i sami da nađu neku vrstu zadovoljstva u etno-litu. Ismevanje književnog ukusa političkih protivnika je jedna forma užitka, ali nije jedina. Nasuprot onima koji svoje neslaganje sa američkom politikom iskazuju buntovnim čitanjem, oni koji tu politiku podržavaju mogu da čitaju knjige istih autora kako bi u njima potražili osude drugih sistema ili bar neku njihovu prljavu tajnu.
Čak i ako autor/narator ima izazovno ambivalentan odnos prema imperijalnoj metropoli i zemlji porekla (kao u Kolebljivom fundamentalisti), tvrdi stavovi konzervativaca prema „islamskom svetu" i „trećem svetu" mogu se nakratko odložiti da bi bili podržani vrhovni principi: tržište je slobodno i izvor slobode, ono je iznad svake ideologije.
Čak i ako autor/narator ima izazovno ambivalentan odnos prema imperijalnoj metropoli i zemlji porekla (kao u Kolebljivom fundamentalisti), tvrdi stavovi konzervativaca prema „islamskom svetu" i ,,trećem svetu" mogu se nakratko odložiti da bi bili podržani vrhovni principi: tržište je slobodno i izvor slobode, ono je iznad svake ideologije. Bajka o neograničenoj otvorenosti američkog tržišta ne sme biti dovedena u pitanje, jer ima ulogu paradigme. O ovome je do skorašnje finansijske krize postojao apsolutan konsenzus, pa u tom pogledu u periodu uspona etno-lita nije bilo nikakve razlike između liberalne i konzervativne struje dominantne ideološke matrice.
Navedeni tipovi paraknjiževnog užitka pokrivaju najveći deo vrlo suženog političkog spektra mišljenja severnoameričkog mejnstrima. Time je zadovoljen jedan od uslova prihvatljivosti, a cena kombinacije propagande i samoobmane je relativno niska u odnosu na korist: treba objaviti izvestan broj autora poreklom iz „problematičnih" država i obezbediti im vidno mesto u korporacijskim medijima. Ponekad iz toga nenadano proizilaze i konkretniji političko-propagandni poeni. Ovde se, međutim, ne zanimaju primeri svesnog ili nesvesnog kooptiranja pisaca, već opštiji problem: neki propagandni principi (filtriranje, selekcija, promovisanje) prelivaju se na maglovitiji i difuzniji način u polje književnosti. Do toga, čini se, dolazi jer su neki oblici propagande tržišnim mehanizmima ugrađeni u samu strukturu književnog sistema.
Ni jugoslovenski ratovi devedesetih nisu imali većeg efekta na zanimanje mejnstrim kulture za eksju književnosti. Prozni pisci iz nekadašnje SFRJ koji su najviše prevođeni na engleski — David Albahari, Dubravka Ugrešić i Zoran Živković — imaju odličnu kritičku recepciju, no ona je ipak ograničena na domen visoke kulture.
U izvesnoj meri, to je neizbežno. Polje literature nije izolovano; njegova autonomija je ograničena ekonomskim faktorom, koji je u Severnoj Americi teško razlučiti od političkog. Deo polja koji pretenduje na medijski uspeh, odnosno na status u prostoru reklamokratski regulisane javnosti, izložen je snažnijem dejstvu političkih i poslovnik interesa, i stoga stvara pozicije koje odgovaraju potrebama šireg sistema propagande.
Da li je to zadovoljavajuće objašnjenje? Mislim da nije potpuno pogrešno, ukoliko ga ne tumačimo kao nekakvu teoriju zavere. Jednostavno, politički i propagandni interesi imaju određenu ulogu u konstrukciji kulturnog mejnstrima. Ali to nije sve. Na primer, bombardovanje SRJ nije imalo uporediv efekat na zanimanje za srpsku književnost, a legendarna medijska kampanja Džejmija Šeja i Alistera Kembela (koji je, uzgred rečeno, nedavno objavio svoj prvi roman) nije uspela da privuče pažnju severnoameričkog tržišta kulture ni za književnost kosovskih Albanaca: na marginalnom dobitku bio je samo Ismail Kadare, albanski pisac, ali ne sa Kosova. Ni jugoslovenski ratovi devedesetih nisu imali većeg efekta na zanimanje mejnstrim kulture za eksju književnosti.
Prozni pisci iz nekadašnje SFRJ koji su najviše prevođeni na engleski — David Albahari, Dubravka Ugrešić i Zoran Živković — imaju odličnu kritičku recepciju, no ona je ipak ograničena na domen visoke kulture (i znatno je bolja u Evropi, gde su sve troje dobitnici književnih nagrada). U Živkovićevom slučaju, specifičnom i zbog toga što autor ne živi u inostranstvu, recepcija je vezana i za problematiku žanra. Veza je dvojaka: percepcija pripadnosti žanru može da omogući pristup odgovarajućoj tržišnoj niši, ali knjigu ili autora istovremeno ograničava na tu nišu. Živkovićevi angloamerički izdavaci, osim Dalki Arkajv Presa (koji je objavio i po jedan roman Svetislava Basare, Dubravke Ugrešić i Vedrane Rudan), orijentisani su na fantastiku ili SF, i ne pripadaju glavnim tokovima sistema objavljivanja i distribucije. (Možda je to autorov izbor; ne znam.)
Tako nešto nije pošlo za rukom nijednom savremenom piscu iz bivše SFRJ. Čak ni Aleksandar Hemon, koji živi u Sjedinjenim Državama i postigao je veliki uspeh kod ozbiljne kritike — i piše na engleskom, što nije bez značaja za ovu raspravu — ne može se pohvaliti takvim prodorom u mejnstrim.
Poređenja radi, Hamidov Kolebljivi fundamentalista (izdanje Random Hausa, pod imprintom Enkor) može se naći u svakoj knjižari, a izvodi iz hvalospeva u dnevnim novinama i časopisima – Njujork rivju, Njujorker, London rivju, Vašington post, Gloub end mejl, Vilidž vojs, i tako dalje, sve do manje uglednih glasila iz Dalasa i San Dijega – ispunjavaju četiri prve stranice knjige i deo korica. A to je samo izdavačev izbor iz neverovatne količine sličnih tekstova. Tako nešto nije pošlo za rukom nijednom savremenom piscu iz bivše SFRJ. Čak ni Aleksandar Hemon, koji živi u Sjedinjenim Državama i postigao je veliki uspeh kod ozbiljne kritike — i piše na engleskom, što nije bez značaja za ovu raspravu — ne može se pohvaliti takvim prodorom u mejnstrim.
U nezavidnoj situaciji nalaze se gotovo sve književnosti nekadašnje „druge Evrope". Rusija se najbolje drži: Peljevinov Omon Ra i Sorokinov Led video sam u lokalnom ogranku tipične korpoknjižare. Sudeći po ostatku inventara — naglašavam da se radi o realnoj a ne virtuelnoj knjižari – savremena slovačka književnost naprosto ne postoji. Bugarska, rumunska: isto. Od poljskih autora dostupan je Rišard Kapušćinski, ali ne u svojstvu pesnika: reč je o novinarsko-putopisnom štivu koje je pohvalio sam Ruždi, što nije za potcenjivanje u marketinškom smislu. Knjige Petera Esterhazija i Bohumila Hrabala video sam na odeljku za rasprodaju; sledeća stanica — kao u Hrabalovom romanu — reciklaža i transmogrifikacija u manje uzvišene forme papirnih proizvoda.
Imre Kertes je objavljen kod velikog njujorškog izdavača (Knopf) tek dve godine nakon što je dobio Nobelovu nagradu. Američki ogranak knjižare Amazon navodi rang od oko 44000 za ovo izdanje Besudbinstva; prema nekim tumačenjima Amazonovog sistema rangiranja, to znači da se u poslednjih pet godina u proseku prodavalo maksimalno 730 primeraka godišnje, od 2004. godine do danas. Procena nije pouzdana, a postoje naravno i mnoge druge knjižare; no izgleda da je prodaja ipak bila daleko ispod očekivane, jer je Kertesov komercijalni podbačaj postao deo stručnog folklora. Na konferenciji američkog udruženja književnih prevodilaca, 2007. godine, čuo sam da je prethodni izdavač ovog Nobelovca usled slabe prodaje bio prinuđen da korenito redukuje ediciju za Istočnu i Centralnu Evropu.
Deregulisano tržište se u praksi ponaša suprotno od neoliberalne i neokonzervativne dokse, i konvergira ka monopolu: mali broj velikih kompanija suvereno dominira.
U stvari, nisu samo naši bliži i dalji susedi u nemilosti severnoameričkog tržišta knjige, već prevodna literatura uopšte. U članku iz 2003. godine, Džon O'Brajen, (tadašnji) urednik pomenute izdavačke kuće Dalki Arkajv Pres, piše da „knjige iz nekih 200 zemalja koje postoje van američkih granica čine infinitezimalno mali procenat objavljenih naslova”, i dodaje: „U katalozima Knopfa, Nortona, Vajkinga, Harkorta, Farar-Stros-Žirua, za otprilike dve poslednje sezone, nalazi se svega trideset jedan naslov savremene strane poezije i proze. Trideset jedan! I to kod njujorških kuća koje su večito slavljene kao nastavljači plemenite tradicije ozbiljnog literarnog izdavaštva".
Korice Kolebljivog fundamentaliste
Stanje se u međuvremenu nije popravilo. Razlozi su delom ekonomske prirode. Deregulisano tržište se u praksi ponaša suprotno od neoliberalne i neokonzervativne dokse, i konvergira ka monopolu: mali broj velikih kompanija suvereno dominira. Svako je primoran na rast, a rast zahteva komercijalni uspeh. Proces konsolidacije izdavačkih korporacija sa gigantskim medijskim koncernima podredio je mnoge izdavačke kuće moćnim ekonomskim interesima. Teško je opstati u konkurenciji sa izdavačem iza koga stoji Viakom ili Kanvest ili neki sličan entitet u čijem se vlasništvu nalazi veliki bpoj dnevnih listova, nedeljnika, magazina, lokalnih i globalnih televizijskih kanala, i čitava mreža radio stanica. Takav entitet može za svoje klijente da izdejstvuje povoljnije ugovore sa korporacijskim knjižarama, koje su na svoj način doprinele nevoljama nezavisnih knjižara i izdavača, ali u isto vreme zahteva ekonomsko opravdanje investicije. (Kanvest zahteva još neke sitnice, u vezi sa političkim stavovima vlasnika.)
Random Haus je u ovom procesu asimilirao pojedine literarne izdavače na engleskom govornom području, što je verovazno imalo nekog uticaja na njihovu uređivačku politiku. Oni koji nisu naprosto otkupljeni, primorani su da se takmiče sa džinovima u sistemu koji favorizuje veličinu. Ako se neka manja kuća uprkos svemu pokaže dovoljno uspešnom, ili bar dovoljno prestižnom da se može otkupiti i potom prodavati kao nezavisan brend (pod svojim imenom, ali u vlasništvu nekog konglomerata), dobiće ponudu koju ne može da odbije. Štaviše, velike kompanije nekada i same osnivaju „male i elitne" izdavačke kuće, iz strogo marketinških razloga, kao što Honda i Tojota prodaju luksuzniju verziju svojih proizvoda pod zasebnim markama „akura" i „leksus".
Autentičnost postaje ideal i paranoična opsesija književne industrije upravo zato što industrijskim proizvodima nedostaje autentičnost. To je jedan od razloga za popularnost memoarskog i ispovednog štiva: ono je po definiciji „autentično".
U tako organizovanom sistemu značajnu ulogu dobijaju institucije i tehnike uvezene iz sveta reklame: agenti, agencije za publicitet, fokusne grupe, testiranje tržišta. Ako ista kompanija prodaje dvadesetak vrlo sličnih vrsta leka za glavobolju pod različitim nazivima ili uz minorne varijacije (noćna tableta, dnevna tableta, tableta za decu, dupla doza, itd), tržište postaje zasićeno proizvodima koji se gube u masi navodnih novotarija i počinju da liče jedni na druge. Stoga je neophodno uložiti propagandni napor (i sredstva) kako bi se potrošači uverili da su sve to novi i jedinstveni proizvodi, autentično različiti od svih drugih. Na tržištu knjige deluje isti princip. Autentičnost postaje ideal i paranoična opsesija književne industrije upravo zato što industrijskim proizvodima nedostaje autentičnost. To je jedan od razloga za popularnost memoarskog i ispovednog štiva: ono je po definiciji „autentično".
U prikazu autobiografske knjige Dejvida Bekama, Teri Iglton piše: „Mnogi ljudi će čitati ovu knjigu kao što bi čitali nešto što je nažvrljao jazavac: bitan je autor a ne sadržaj". Bekam je, naravno, mogao da objavi i zbirku pesama na sanskritu; bila bi štampana iz istih razloga. Čak i kada autobiografski momenat nije formalno bitan za tekst – npr. za erotski roman (u gejša-podžanru) Skutera Libija, nekadašnjeg visokog činovnika Bušove administracije – medijski status autora garantuje „autentičnost", to jest omogućava tržištu knjige da preuzme već postojeću medijsku auru. Situacija je različita za autore čiji status tek treba izgraditi. Od njih se, osim kada pišu u jasno definisanom žanru, najčešće očekuje da tekst bude usaglašen sa biografskim elementom.
Skandali oko naslova koje promoviše Opra Vinfri vezani su upravo za ovaj aspekt tržišta knjige. Autor Milion komadića, knjige koja je reklamirana kao memoari i ispovest, imao je Oprinu podršku (što znači: veliki tiraž i publicitet) sve dok se nije pokazalo da je štošta izmislio. Opra je bila uvređena i zahtevala je satisfaksciju; izdavač nije zaštitio pisca (njih ima k'o šodera), a autor je naposletku primoran da grupi od sedamsto ogorčenih Oprinih sledbenika lično vrati novac koji su potrošili na knjigu.
Nešto slično se nedavno ponovilo sa knjigom Anđeo kraj ograde: priča je autobiografska i u velikoj meri istinita, ali će morati da bude objavljena kao roman jer nije zadovoljila Oprin kategorički imperativ autentičnosti. U ovom primeru pomalja se veoma važan vrednosni sud: knjiga će morati da bude objavljena kao roman. Izdavač (ili autor) prinuđen je da knjigu objavi kao roman. Roman, fikcija uopšte, literatura u svakom značenju te reči, to je neka rezervna varijanta, niža kategorija teksta, unapred obeležena nedostatkom koji se mora na neki nacin nadoknaditi da bi dobila pristup mejnstrimu. O poeziji je smešno govoriti.
Opra, naravno, nije nikakvo merilo književnog, niti bilo kog drugog kvaliteta, ali mora se priznati da ima istančan osećaj za kriterijume tržišta. Uostalom, ona je sama po sebi sila na tržištu masovne kulture, a urednici u izdavačkim korporacijama ne mogu tek tako da se podsmevaju njenoj moći da im donese enorman profit samim činom izbora nekog naslova za „Oprin čitalački klub". U stvari, oni joj se aktivno udvaraju, koristeći zanimljive paratekstualne signale. Pred sobom imam Random Hausova izdanja Kolebljivog fundamentaliste i Čitanja Lolite u Teheranu. Na poslednjim stranicama obe knjige nalaze se spiskovi od po deset ili petnaest dubokoumnih „pitanja za diskusiju". To jasno pokazuje očekivanje i nameru izdavača da knjigu plasira malograđanskim kružocima i lukrativnim čitalačkim klubovima — po mogućstvu Oprinom.
Knjiga koju izdavač želi da lansira u mejnstrim ne može biti samo književnost, ona mora biti informacija, zanimljivost, conversation piece, prozor u autentično-predstavljenu drugost. Figura autora iz sličnih razloga dobija značajnu ulogu, i ponekad se konstruiše po modelu očigledno uvezenom iz sveta modnih magazina.
Prisustvo ugrađenog domaćeg zadatka otkriva još jednu dimenziju književnog sistema: knjiga koju izdavač želi da lansira u mejnstrim ne može biti samo književnost, ona mora biti informacija, zanimljivost, conversation piece, prozor u autentično-predstavljenu drugost. Figura autora iz sličnih razloga dobija značajnu ulogu, i ponekad se konstruiše po modelu očigledno uvezenom iz sveta modnih magazina. Ako „guglujete" Đampu Lahiri, među najviše rangiranim linkovima pojaviće se hrpa profesionalno urađenih snimaka vrlo fotogenične autorke; zbirka je najverovatnije delo neke agencije za publicitet i neodoljivo podseća na portfolio manekenke u usponu. To apriorno ne govori ništa loše ( ni dobro ) o kvalitetu njene proze, ali ukazuje na zainteresovanost književnog sistema za određenu vrstu egzotične aure.
Biografski element je naročito važan za „etnički obeležene" pisce, ali ne samo za njih. U oba pomenuta skandala sa Oprom, autentičnost teksta neposredno je vezana za biografiju autora, što je razumljivo u slučaju autobiografskog štiva. Međutim, isti zahtev masovnog tržišta prenosi se – tek treba da vidimo kako – na romane pisane u široko shvaćenom realističkom ključu (to jest, ne prenosi se na fantastiku, SF, horor, itd). Pisanje „iz iskustva", ili zasnovano na ličnom i kolektivnom iskustvu, na posebnoj je ceni. Ako pišete o samoubistvu, poželjno je da na rezimeu imate dva ili tri pokušaja.
Reklama se u suštini svodi na komičan silogizam. Pisac Žika piše o nekoj kulturi; Žika je predstavnik odgovarajuće kulture (pogledajte Žikinu biografiju); dakle, tekst je nužno autentičan jer Žika po definiciji predstavlja kolektivno iskustvo te kulture.
Kada se autentična realističnost teksta na ovaj način veže za biografiju, tržišna vrednost knjige vezane za neku prepoznatljivu subkulturu — rok, etnička grupa — automatski raste jer je vrlo lako reklamirati autentičnost teksta/autora. Etno-lit, dakle, predstavlja jedan od idealnih objekata marketinga. Reklama se u suštini svodi na komičan silogizam. Pisac Žika piše o nekoj kulturi; Žika je predstavnik odgovarajuće kulture (pogledajte Žikinu biografiju); dakle, tekst je nužno autentičan jer Žika po definiciji predstavlja kolektivno iskustvo te kulture.
Književno predstavljanje, to jest pisanje, postaje sekundarno, mada, kao što ćemo videti, i ono mora zadovoljiti određene zahteve. Zasad možemo reći da pisac Žika prvenstveno predstavlja kao osoba, kao Žika-primerak i Žika-demografski-uzorak, a tek potom kao pisac, odnosno neko ko stvara predstave. Čak se i u svakodnevnom jeziku pojavio odgovarajući termin: Represent! Predstavljaj! Budi predstavnik svoje kulture! (Svog grada, svoje ulice, svoje mesne zajednice.) Ovaj imperativ može se tumačiti kao logička posledica mitologije slobodnog tržišta. Argument je izložen u knjigama i tekstovima Slavoja Žižeka, pa ću ga ovde samo skicirati.
Definicija demokratskog društva zasniva se na proklamaciji jednakosti svih pojedinaca bez obzira na rasu, pol, religiju, društveni status, itd. Spisak nužno iscrpljuje sve moguće atribute, jer pretenduje na univerzalnost, te ovako konstituisan subjekat demokratije ispražnjen od svih realnih svojstava i postaje apstrakcija. Takav subjekat je nezamisliv kao realna pojava, pa sledi da proces apstrakcije ostaje nedovršen, nepotpun. Uvek ostaje nešto; ostatak se manfestuje kao etnički element, kao nacionalna Stvar, jer je demkratsko društvo u praksi vezano za nacionalnu državu. Nacionalna Stvar postaje sistem organizacije užitka i izvor paranoičnih fantazija o drugima koji kradu „naš" užitak.
U Žižekovoj knjizi Gledano iskosa govori se, između ostalog, o „demokratskoj apstrakciji" i „nacionalnoj Stvari" kao nesvodivom ostatku te apstrakcije. Definicija demokratskog društva zasniva se na proklamaciji jednakosti svih pojedinaca bez obzira na rasu, pol, religiju, društveni status, itd. Spisak nužno iscrpljuje sve moguće atribute, jer pretenduje na univerzalnost, te ovako konstituisan subjekat demokratije ispražnjen od svih realnih svojstava i postaje apstrakcija. Takav subjekat je nezamisliv kao realna pojava, pa sledi da proces apstrakcije ostaje nedovršen, nepotpun. Uvek ostaje nešto; ostatak se manfestuje kao etnički element, kao nacionalna Stvar, jer je demkratsko društvo u praksi vezano za nacionalnu državu. Nacionalna Stvar postaje sistem organizacije užitka i izvor paranoičnih fantazija o drugima koji kradu „naš" užitak (našu hranu, naše žene, naše poslove, a prete i da nam oduzmu samu Stvar, što Žižek poredi sa kastracionim strahom).
Analogan argument može se primeniti na severnoameričko tržište kulture, odnosno berzu kultura. Pošto je slobodno, otvoreno, i aksiomatski izjednačeno sa demokratijom, tržište demokratski proklamuje jednakost svih kultura bez obzira na svako zamislivo svojstvo ma koje pojedinačne kulture. Kao u prethodnom pasusu, proces apstrahovanja je u stvarnosti nepotpun. U domenu kulturne industrije, upravo zbog njene proklamovane multikulturalnosti, ostatak apstrakcije fetišizira se kao etnička Stvar oko koje se organizuje koletivni užitak, ali ona sada više nije direktno vezana za nacionalnu državu ili jezik – sve se dešava na engleskom, u imperijalnoj metropoli – već za kulturu porekla.
Pošto je nemoguće dati pozitivan dokaz multikulturalnosti bez naglašavanja kulture porekla, etnička Stvar postaje središte organizacije kolektivnog užitka.
Stanje u svetu vizuelnih umetnosti pokazuje da ovo nije samo prazna teorija. Jedno poglavlje knjigeInkorporirana umetnost Džulijana Stalabrasa posvećeno je bijenalima koji funkcionišu kao međunarodni festivali ljubavi i u ime raznolikosti homogenizuju umetnost pod zastavom moći i bogatstva. Pošto je nemoguće dati pozitivan dokaz multikulturalnosti bez naglašavanja kulture porekla, etnička Stvar postaje središte organizacije kolektivnog užitka. Globtroterska elita umetnika, teoretičara kulture, kuratora, galerista, menadžera, korporacijskih sponzora, državnih birokrata i turista, u ovim manifestacijama multkulturalne prirode kapitala vidi „duboko politički i spiritualan događaj". Optimistični Artur Danto u tome nalazi „odsjaj jedne transnacionalne utopije", što je čudno jer su utopije generalno prokazane kao naopake ideje koje nužno vode u nasilje. Postoji, ipak, jedna dobra transnacionalna utopija: utopija slobodnog tržišta. Ona je multikulturalna tačno u onom smislu u kojem su to i bogatiji klubovi engleske Premijer lige. Sve to, naravno, nije apsolutno loše. Ekstravagantan festival umetnosti, ili dobar fudbalski tim, sigurno je lepši prizor od vojne parade etnički uniformnih androida. No ako je umetnost otvorena, globalna i multikulturalna, zašto nema više prevoda na engleski? Donald Sasun u jednom tekstu (objavljenom u Zlatnoj gredi) koristi ovo merilo kako bi definisao kulturalnu hegemoniju; rezultati njegovog istraživanja nisu posebno iznenađujući. Ili, da se vratim na pitanje na koje pokušavam da odgovorim: Zašto je etno-lit potisnuo prevodnu književnost na dirljivo multikulturalnom tržištu Severne Amerike?
No ako je umetnost otvorena, globalna i multikulturalna, zašto nema više prevoda na engleski?
Teško je govoriti o „globalnoj" književnosti. Ideja svetske književnosti nije nova i čvrsto je vezana za svest o postojanju različitih jezika. Stoga je transnacionalnu utopiju nešto teže simulirati na engleskom. Etnička Stvar tako dobija još veći značaj. Budući da je tekst kao objekat apstraktniji od instalacije i performansa, pažnja se usmerava ka materijalnom ostatku literature: autoru. Autor ima ime, telo, istoriju, poreklo: ima etničku Stvar koju tržište može da razlikuje od drugih etničkih stvari i da reklamira autentičnost biranih predstavnika svake od njih.
Kao u slučaju nacionalne Stvari, javlja se tabu prisvajanja tuđe etničke Stvari i neka vreta kastracionog straha. Na primer, kanadski pisac Dru Hejden Tejlor u samom naslovu serijala Avanture plavookog Odžibve (jedan tom je objavljen kao Čudno, ti baš ne izglegaš kao Indijanac) određuje i bezecuje specifičnu etničku Stvar. Samo u vanrednim situacijama, kulturalno „neoznačenim" piscima, odnosno piscima iz povlašćene anglofone kulture koji raspolažu velikim simboličkim kapitalom, kao Apdajk i DeLilo, dopušteno je da izvrše aproprijaciju tuđe etničke Stvari. Oba autora u novijim romanima književno zaviruju u glave etnički profilisanih terorista. Međutim, Apdajkovog junaka, džihadistu iz Nju Džersija, čak su i benevolentniji kritičari ocenili kao promašaj: tip je rođen u Americi, a engleski govori kao karikatura iz etno-repertoara Pitera Selersa. Aproprijacija etničke Stvari je retka privilegija, pa se neuspeh teško prašta.
Obratno, autor koji poseduje velik simbolički kapital može da odbaci etiketu koju mejnstrim refleksno nameće; na primer, Kazuo Išiguro je uspeo da izbegne status predstavnika etničke Stvari ali je morao da se potrudi, kako u prozi — Ostaci dana je „vrlo engleski" roman — tako i u intervjuima. No to su izuzetni slučajevi. Knjiga kulturalno označenog autora u principu nije samo knjiga, čak i kad je roman; literarni užitak se strukturira u odnosu na etničku Stvar koju autor predstavlja.
U pretpostkolonijalnom obliku, egzotizam je sistematsko predstavljanje i objektiviranje drugog sa povlašćene pozicije. (...) No kako tržište još uvek zahteva egzotizam, književni sistem je apsorbovao kritiku i proizveo novu vrstu egzotizma: od egzotičnog drugog sada se traži da sam sebe predstavlja.
Dakle, tržište iz strukturnih razloga proizvodi neku vrstu egzotizma. Ovu pojavu je bolje nazvati neoegzotizmom, jer se u važnim detaljima razlikuje od uobičajenih formi. U pretpostkolonijalnom obliku, egzotizam je sistematsko predstavljanje i objektiviranje drugog sa povlašćene pozicije (npr. naučne ili književno-antropološke). Nakon uspona postkolonijalne teorije, naročito nakon Saidove kritike orijentalizma, književni sistem se pod pritiskom teorije zvanično odrekao kolonijalnog stava. No kako tržište još uvek zahteva egzotizam, književni sistem je apsorbovao kritiku i proizveo novu vrstu egzotizma: od egzotičnog drugog sada se traži da sam sebe predstavlja.
Time je neugodan problem nadređene pozicije prividno rešen. Kažem: prividno, jer se od drugog zahteva da sebe predstavi na prihvatljiv način, pri čemu, naravno, dominantna kultura određuje merila prihvatljivosti. Neoegzotično ne sme da bude previše egzotično, ali mora biti dovoljno egzotično da može da se reklamira kao takvo. Neoegzotično mora da se uklopi u sistem očekivanja i simboličke razmene, mora biti na neki način prepoznatljivo. Ono mora biti pripitomljeno, ali ne kao ranije, uz pomoć teorijskog potčinjavanja ili kolonijalnog nasilja: ono mora samo od sebe da se pripitomi i mora pokazati da to želi. Subjekat ovog sistema mora da održava iluziju slobodnog izbora, čak i kada je svestan da ne bira slobodno, već se samo slaže, ulaže se, kako bi mogao da postoji u neprikosnovenom sistemu. To je jedan od osnovnih principa neoegzotizma.
Neoegzotično ne sme da bude previše egzotično, ali mora biti dovoljno egzotično da može da se reklamira kao takvo.
Zanimljiv primer autorske i pripovedačke svesti o fenomenu neoegzotizma našao sam u romanu Bubašvaba Ravija Haža, kanadskog pisca libanskog porekla (koji je studirao u Njujorku i Montrealu). Hažov roman-prvenac bio je bestseler i dobio je IMPAK Dablin nagradu za najbolju knjigu objavljenu na engleskom jeziku (u čitavom svetu).
Roman Bubašvaba bio je u najužem izboru za tri najprestižnije književne nagrade u Kanadi. Dok se sprema za žurku i razmišlja šta da obuče, dramatizovani narator Bubašvabe, simpatični prevarant i sitni lopov koji je emigrirao iz Libana i životari u Montrealu, donosi značajnu odluku u kojoj se čuje autorski glas:
“Odlučio sam da ne preterujem. Egzotično ovde mora biti modifikovano – ne previše autentično, ne previše začinjeno, ne previše aromatično, taman toliko da podseti na fantzije o drugim mestima.”
Neophodno je ponoviti da takva simulacija multikulturalnosti nije apsolutno negativna pojava. Ona rezultira uvođenjem u književno polje mnogih autora koji možda ne bi dobili priliku. U teoriji, to bi trebalo da prokrči put drugim piscima. U praksi, međutim, postoje mnoga ograničenja. Naprosto, neoegzotizam nije isto što i otvorenost; baš kao što multikulturalni karakter kapitala nije garant pravedne raspodele kapitala unutar multikulturalnih Sjedinjenih Država, niti pak između SAD i Ekvadora.
Problem je prisustvo prevodioca kao posrednika u predstavljanju druge kulture; ono narušava iluziju autetničnosti koja se nalazi u korenu neoegzotizma.
Neoegzotični žanr ima svoja pravila. Da bismo ih sagledali, vratiću se na pitanje odnosa prema prevodnoj literaturi. Neoegzotistički zahtev da egzotično samo cebe predstavlja, da samo od sebe predstavlja sebe — morao bi da bude udovoljen povećanjem broja prevedenih naslova. Videli smo da se to ne dešava; naprotiv. Razlozi ne mogu biti samo ekonomski, budući da troškovi prevoda nisu baš tako veliki. Problem je prisustvo prevodioca kao posrednika u predstavljanju druge kulture; ono narušava iluziju autetničnosti koja se nalazi u korenu neoegzotizma. Kako onda predstaviti drugu kulturu? Etnički označen autor koji piše na engleskom bio bi zgodno rešenje. No tada se postavlja pitanje da li takav autor može biti autentičan predstavnik etničke Stvari.
Emigrantski pisac koji živi u metropoli i piše na engleskom, po mogućstvu obrazovan na elitnom univerzitetu, zapravo je bolji predstavnik svoje etničke Stvari, tj. kulture porekla, nego autori koji pripadaju istoj etničkoj Stvari ali žive u nekoj zabiti ili pišu, pomalo neuviđavno, na maternjem jeziku.
Očekivalo bi se da je odgovor na to pitanje veoma komplikovan. Ispostavlja se da nije. Teorija ga je rešila kao od šale, na veliku radost korporacijski regulisanog tržišta knjige. Reč je o jednom od najfascinantnijih argumenata postkolonijalne teorije: emigrantski pisac koji živi u metropoli i piše na engleskom, po mogućstvu obrazovan na elitnom univerzitetu u metropoli, zapravo je bolji predstavnik svoje etničke Stvari, tj. kulture porekla, nego autori koji pripadaju istoj etničkoj Stvari ali žive u nekoj zabiti ili pišu, pomalo neuviđavno, na maternjem jeziku.
Pored samog sadržaja ove tvrdnje, neverovatno je i to što ona proizilazi iz stavova — i formulisana je eksplicitno u tekstovima — progresivnih postteoretičara reda veličine Edvarda Saida i Frederika Džejmsona. Stoga treba pažljivo da razmotrimo zašto teorija podržava ovu neobičnu i kako je opravdava.
Pre nego što pređem na teoriju, moram reći da se ovaj stav u praksi primenjuje univerzalno, tj. ne odnosi se samo na delove sveta koji su kratkoročno ili dugoročno politički aktuelni (Kina, Indija, Pakistan, Bliski istok, itd), niti se ograničava na nekadašnje kolonije. Princip se primenjuje na čitav „treći svet", koji je nakon kolapsa „drugog sveta" proširen u novu kategoriju, apsurdniju čak i od kategorije „trećeg sveta", pa se sada na istoj hrpi nalaze Bolivija i Srbija, Indija i Latvija, Rumunija i Nigerija, i manje-više sve što nije Severna Amerika ili usko definisana Zapadna Evropa. (Rusija je poseban slučaj, zbog prisustva „velikih ruskih autora" u zapadnom kanonu. )
Kako, recimo, objasniti razliku u recepciji čileanskih pisaca Roberta Bolanja i Arijela Dorfmana? Severnoameričko tržište knjige svakako nije prezasićeno savremenim autorima iz Čilea. U boljim knjižarama ih ima tačno dvojica: Bolanjo i Dorsman. Obojica su (bili) emigrantski autori; jedan od njih je mrtav. Bolanjo je živeo u Španiji, pisao je na španskom, i tek je posmrtno počeo da privlači pažnju anglofonih kritičara; njegov roman Divlji detektivi objavljen je na engleskom 2007. godine, devet godina nakon španskog originala. U međuvremenu, Dorfmanu, koji živi u SAD i piše na engleskom, mogli ste gledati dokumentarnu emisiju u trajanju od sat vremena — Dorfman se igra sa unucima, Dorfman filozofira na obali jezera dok u pozadini zalazi sunce — a Polanski je po Dorfmanovoj drami Smrt i devojka snimio (dobar) film. Bolanjo je verovatno teži za čitanje, „luđi" je. Bolanjo je, kako bi rekao Hažov narator, previše autentičan, preterano začinjen i aromatičan. Dorfman je prihvatljiviji. Dorfman „ima meru". Tačnije, naučio je i usvojio pravila sistema predstavljanja u anglofonom svetu: studirao je na Berkliju i predaje (ili je dugo predavao) na elitnom univerzitetu Djuk.
Stoga je za prihvatljivost autora koji potiče iz druge kulture važna mogućnost identifikacije sa elitnim obrazovnim institucijama.
Tako dolazimo do uloge univerziteta u proizvodnji tržišno poželjne teorije. Ako iz ovog teksta izdvojite spisak autora za koje sam pomenuo da su dobro prihvaćeni u Severnoj Americi, primetićete gotovo savršenu korelaciju sa spiskom prestižnih akademskih institucija. Razlozi su delom očigledni: univerzitet je u principu otvoreniji prema različitim kulturama. Ali treba imati na umu i to da univerziteti, naročito oni elitni, saučestvuju u stvaranju književnog sistema. Oni proizvode ne samo autore već i kritičare, urednike, pa i ljude koji će zauzeti visoke položaje u korporacijama koje dominiraju tržištem knjige.
Stoga je za prihvatljivost autora koji potiče iz druge kulture važna mogućnost identifikacije sa elitnim obrazovnim institucijama. Ona garantuje da autor nije preterano autentičan; taj autor je pripitomljen, odnosno, da upotrebim grublji izraz koji ćemo uskoro ponovo sresti, nije primitivan. Istovremeno, akademski autoritet utemeljuje i obrazujući urednike, kritičare, menadžere, čitaoce – reprodukuje tržišno poželjnu iluziju autentičosti: elitno obrazovan emigrantski autor koji piše na engleskom je idealan predstavnik date entičke Stvari.
Nema jednostavnog odgovora na pitanje zašto teorija reprodukuje ovu ideju. Najbolji odgovor koji sam našao zauzima više od trista strana gusto složenog teksta. Reč je o knjizi U teoriji Ajđaza Ahmada, marksisticisog teoretičara iz Indije (i pesnika koji piše na urduu). Nelagodnost i razočaranje koje Ahmad upisuje u tekst ukazuju na osećaj autora da nema izbora, da je teorija prekardašila i pervertirala ono zbog čega je bila poželjna, i da je krajnje vreme — knjiga je objavljena ranih devedesetih! – da se izlože kritici i teoretičari koje je dotad smatrao najprogresivnijim. Dvostruka pozicija poštovanja i razočaranja vodi ga u izuzetno detaljne analize socijalnog porekla teoretičara, prirode književnih i akademskih migracija, i čitavog biznisa postkolonijalne teorije. Ogled o Saidu ima ckopo osamdeset strana; ogled o Džejmsonu, trideset.
U sprezi sa tržištem i političkom propagandom slobodnog tržišta, teorija je prevodnu literaturu proglasila sekundarnom i proizvela surogat koji sam ovde nazvao etno-lit.
Teško je, i nepravedno, sažimati tako složene argumente. Trebalo bi u stvari prevesti celu knjigu, no ona je objavljena 1992. godine, pa su neka geopolitička razmatranja zastarela. Ipak, mnoge Ahmadove kritike su i dalje aktuelne, i preostaje mi samo da nevoljno posegnem za vrstom „glose" kak bih ilustrovao bar neke argumente, koji su me motivisali da napišem ovaj tekst. Gotovo dve decenije od objavljivanja Ahmadove knjige, efekti visoke teorije na praksu književnog sistema mogu se jasnije sagledati: u sprezi sa tržištem i političkom propagandom slobodnog tržišta, teorija je prevodnu literaturu proglasila sekundarnom i proizvela surogat koji sam ovde nazvao etno-lit.
Ahmada posebno zanimaju Said i Džejmson, kao teoretičari koji su se u najboljoj nameri zalagali za korenitu reformu kanona i nastavnih programa na američkim univerzitetima. Nakon početnog otpora i brojnih polemika o Saidovom konceptu orijentalizma, primedbe su vremenom bar delimično prihvaćene, a Said i Džejmson su stekli status najuglednijih teoretičara. To se naročito odnosi na Saida: on se pažljivo ogradio od marksizma – kao francuski poststrukturalisti koje je obilato citirao u ključnoj knjizi Orijentalizam — i stoga je relativno lako prihvaćen na liberalnom krilu američkog mejnstrima. Džejmsonove varijacije na temu marksizma daju prilično čudne rezultate, što ćemo uskoro i videti, ali on insistira da je marksista i njegov status je shodno tome ograničen na avangardnije oblasti univerziteta. U svakom slučaju, kritika zapadnog kanona je apsorbovana u univerzitetske programe pod nazivom postkolonijalnih studija.
Ovaj akademski prevrat proizveo je, međutim, ne samo svojevrstan kontrakanon, nego i nove uslove prihvatanja „trećesvetskih" autora u anglofonom književnom sistemu. Evo šta Ahmad kaže u kritici Džejmsonovog ogleda „Književnost trećeg sveta u eri multinacionalnog kapitala":
“Džejmsonov poziv na reformu nastavnih planova, čak i vanredno eruditsko čitanje Lu Sjina i Usmana — pada u senku ambicioznijeg programa koji prožima čitav tekst iako je eksplicitno iskazan tek u poslednjoj rečenici poslednje fusnote: radi se o konstrukciji „teorije kognitivne estetike književnosti trećeg sveta". Ta „kognitivna estetika" oslanja se na potiskivanje mnoštva značajnih razlika, kako među razvijenim kapitalističkim zemljama tako i među imperijalizovanim formacijama i unutar njih. Umesto toga dobijamo binarnu suprotnost između onog što Džejmson naziva „prvim" i „trećim" svetom. Najveći deo nevolja sa njegovim tekstom nalazi se u ovom prelazu sa zahteva za reformu nastavnih planova na formulisanje „kognitivne estetike". A nevolje su, dodao bih, vrlo brojne.”
Ahmad zatim demontira pojam treće svetske literature i pokazuje da tako nešto ne može biti koherentan objekat bilo kakvog teorijskog znanja. U kontekstu teme kojom se ovde bavim, zanimljivije su njegove primedbe na konkretno književno-teorijsko znanje koje proizvode univerziteti anglofone metropole:
“Činjenica da jezici zemalja metropole nisu prihvaćeni od velike većine proizvođača književnosti u Aziji i Africi ima za posledicu to da velika većina književnih tekstova sa ovih kontinenata nije dostupna u metropoli. Stoga će teoretičar koji pokušava da formuliše „kognitivnu estetiku književnosti trećeg sveta" stvarati samo idealne tipove, u veberovskom maniru, i na taj način će ponoviti sve osnovne procedure koje su orijentalistički stručnjaci koristili da svoja čitanja izvesne tradicije „visoke" tekstualnosti predstave kao [pravo i jedino] znanje o navodno jedinstvenom objektu koji se zove „islamska civilizacija". Dodao bih i to da su književni odnosi zemalja metropole sa imperijalizovanim formacijama uređeni različito od onih među samim zemljama metropole. Retko se nailazi na književnog teoretičara iz Evrope ili Amerike koji ne poznaje par evropskih jezika osim maternjeg; učestalost prevoda među [ne baš svim] evropskim jezicima stvara visokoprotočne kanale kojima cirkulišu tekstovi, pa tako čak i američki istraživač koji ne razume mnogo osim engleskog može da bude prilično dobro upućen u različite tradicije metropole.
U jezičkim i književnim vezama metropole sa zemljama Azije i Afrike mogu se uočiti tri oštre suprotnosti u odnosu na sistem tekstualne razmene unutar same metropole. Retko se sreće moderan intelektualac u Aziji ili Africi koji ne poznaje bar jedan evropski jezik; podjednako retko se može sresti književni teoretičar iz Evrope ili Amerike koji se potrudio da nauči neki azijski ili afrički jezik; a enormna industrija prevoda koja distribuira tekstove u razvijenim kapitalističkim zemljama funkcioniše nasumice i sporo kada su u pitanju prevodi sa azijskih i afričkih jezika. Shodno tome, značajne književne tradicije – bengalska, hindu, tamilska, teleguska i pola tuceta drugih samo unutar Indije – ostaju, uz nekoliko izuzetaka tu i tamo, gotovo nepoznate američkim književnim teoretičarima.”
Podsećam da je Ahmadova knjiga pisana pre skoro dvadeset godina. Kao što smo videli, „enormna industrija prevoda" je u recesiji, a književni sistem poklanja mnogo veću pažnju etnički označenim autorima koji pišu na engleskom. U narednom pasusu se naslućuje jedan od uzroka ovog fenomena:
“Jedna od posledica ove situacije je da retki [sad ne tako retki] autori koji pišu na engleskom bivaju valorizovani preko svake mere. Na primer, u prikazu Dece noći Salmana Ruždija, Njujork tajms veli da je „kontinent našao svoj glas" — kao da onaj ko ne govori engleski ne može da ima glas. U sličnom maniru, pohvala na koricama jedne knjige Edvarda Saida kaže: „Saidovo veliko dostignuće je to što, zahvaljujući njegovoj knjizi, istorija nikada neće zaboraviti Palestince". Ovo je svet okrenut naglavačke: nije Saidovo iskustvo uokvireno palestinskim, nego Palestina ne bi imala mesto u istoriji bez Saidove knjige! Afrički, azijski i arapski intelektualci koji imaju nekog značaja i pišu na engleskom, plaćaju svoj status time što su odmah uzdignuti na usamljeni tron predstavnika – rase, kontinenta, civilizacije, ili čak „Trećeg sveta". U ovom kontekstu, „kognitivna teorija treće svetske literature" postaje, bar za mene, alarmantan projekat.“
Projekat postaje još alarmantniji kada se u Džejmsonovom tekstu naiđe na ovu začuđujuće opštu tvrdnju:
“Svi trećesvetski tekstovi su nužno alegorijski, i to na vrlo specifican način: oni se moraju čitati kao nacionalne alegorije, čak i kada su, ili bi možda trebalo da kažem: posebno kada su, po formi razvijeni iz predominantno zapadne mašinerije predstavljanja, kao što je roman.”
Književni tekstovi uvek sadrže element sociolekta i implicitno predstavljaju šire kolektivno iskustvo.
Književni tekstovi uvek sadrže element sociolekta i implicitno predstavljaju šire kolektivno iskustvo. Stoga nije jasno kako Džejmson pravi razliku između trećesvetskih alegorija i, na primer, romana i drame kanonizovanog afroameričkog autora Ričarda Rajta, Rođeni sin: biografija mladog Amerikanca, koji u samom podnaslovu najavljuje nešto nalik nacionalnoj alegoriji. Džojsov Uliks, DeLilovo Podzemlje, i bar poslednja tri Pinčonova romana, takođe se mogu čitati kao nacionalne metafore, možda i kao alegorije (pogledajte imena raznih Pinčonovih junaka). Ali to nije obavezno. Međutim, iz nekog razloga, svi trećesvetski književni tekstovi su nužno alegorijski, i moraju se čitati kao (nacionalne) alegorije, odnosno kao najprimitivniji oblik književnog predstavljanja, čak i kada autor pokušava, ili naročito kada pokušava, da tekst učini formalno modernijim. To je zato što se trećesvetski tekstovi nalaze u stadijumu kulturne evolucije koji je na Zapadu prevaziđen:
“Ništa se ne može dobiti prećutkivanjem radikalne razlike nekanonskih tekstova. Trećesvetski roman neće nam pružiti zadovoljstva Prusta i Džojsa; štetnija od toga, možda, jeste sklonost [tog, takvog] romana da nas podseti na demodirane stadijume našeg prvosvetskog kulturnog razvitka...”
Vidimo kako hegemonija izvozi bizarnu teoriju otpora istoj hegemoniji, u formi nacionalizma lišenog svake zamislive emancipatorske funkcije: ostanite primitivni da biste nas zabavljali.
Trećesvetski roman je u evolucionom smislu infantilan i mora doveka da se valja u sopstvenoj infantilnosti, a progresivna teorija će ce postarati da ga upravo zbog toga — klasičnim gestom egzotizma — uzdigne do statusa plemenitog divljaka, predstavnika radikalne razlike i simbola nacionalnog otpora globalnom američkom postmodernizmu. Zvuči poznato? Ako na trenutak zanemarimo povlašćenu poziciju sa koje stižu ovakve tvrdnje, Džejmsonov stav je teško razlikovati od senzibiliteta Nove srpske političke misli i„radikalno različitog" autora monografije Jedna banana za Kofija Anana. Ako ne zanemarimo Džejmsonov položaj, vidimo kako hegemonija izvozi bizarnu teoriju otpora istoj hegemoniji, u formi nacionalizma lišenog svake zamislive emancipatorske funkcije: ostanite primitivni da biste nas zabavljali. To se naravno odnosi samo na književno-teorijska pitanja „kognitivne estetike". Kada se divljaci u realnosti pokažu neplemenitim, teoretičari kolektivno uzviknu „Iju!" i iz protesta skoknu na bijenale; na scenu zatim stupaju militantniji dobročinitelji.
Said predlaže drugo rešenje. Ono je suptilnije i vodi računa o emancipaciji. Nažalost, u Saidovoj viziji nije reč o neposrednoj dobrobiti trećesvetskih kultura, već o emancipaciji njihove emigrantske elite, a u svrhu književne subverzije kolonijalnih poriva metropole. Trojanski virus emigracije trebalo bi da dovede do kolapsa dela operativnog sistema metropole i da na taj način obezbedi, ako već ne ekonomsku i političku, onda bar intelektualnu i književnu dekolonizaciju. Polazna tačka je međutim ista kao Džejmsonova. Trećesvetski tekst ne treba da imitira prvosvetske modele, jer je takav pokušaj unapred osuđen na propast:
“Mislim da je pogrešno pokušati dokazati. da se „druge" literature Afrike i Azije [...] mogu respektabilno proučavati kao da su zaista tako visoke, autonomne, tako estetski nezavisne i zadovoljavajuće kao francuska, nemačka ili engleska književnost. Ideja crne kože pod belom maskom nije upotrebljivija i časnija u književnosti nego u politici. Emulacija i mimikrija nikada ne stižu daleko.“
Za razliku od Džejmsona, koji se oslanja na klasičan egzotizam, Said — pozivajući se na Fanona! — uvodi element neoegzotizma. Jedini pravi otpor hegemoniji metropole Said vidi u samoj metropoli, među elitno obrazovanim emigrantima (koji pomalo liče na Saida):
“Ove figure obraćaju se metropoli koristeći tehnike, diskurse, upravo ona oružja nauke i kritike koja su nekad bila rezervisana isključivo za Evropljane, ali su sada prilagođena pobuni ili reviziji u samom srcu zapadnog centra.”
A pošto se borba više ne odvija na margini nego „u samom srcu zapadnog centra", nužno je biti u metropoli.
Pobuna zavisi od tri ključna momenta. Prvi je jezik kojim se pobunjenik obraća metropoli: jezikom metropole i sistemom predstava koji taj jezik u sebi nosi. Said čak uz odobravnje citira Ničeovo neprijatno poređenje jezika sa pokretnom armijom metafora, a borbena gotovost je svesno naglašena oružjem iz prethodnog pasusa. Niče je naravno preuzet od francuskih poststrukturalista na koje se Said oslanja, s tim što je za Saida jezik metropole engleski. Da se ovlada jezikom i armijom anglofonih metafora, neophodno je elitno obrazovanje u metropoli. A pošto se borba više ne odvija na margini nego „u samom srcu zapadnog centra", nužno je biti u metropoli.
Iz Saidovih premisa i prethodnih citata jednostavno sledi da je prevodna književnost inferiorna u odnosu na etno-lit. U tome ima podršku samog Ruždija (koji je uvek imao Saidovu podršku). Na primer, u intervjuu koji je podgoričkim Vijestima nedavno dala američka spisateljica indijskog porekla Indu Sundaresan, navodi se Ruždijeva tvrdnja da je „najbolja književnost na svetu — indijska književnost pisana na engleskom jeziku". Autorka je mnogo opreznija, jer ne poseduje dovoljno velik simbolički kapital; no svejedno, zanimljivo je videti dokle odjekuje Ruždijev sud. Podrška takvim vrednosnim sudovima je ono što me ovde najviše zanima. Kao što vidimo, ona delom stiže od akademskog autoriteta, a delom od uticajnih pripadnika anglofonog kulturnog mejnstrima. Uputno je razmotriti još neke detalje da bismo videli kako diskurs postkolonijalizma proizvodi objekat svog istraživanja.
Zasad znamo da Said preporučuje elitno obrazovanje u metropoli i selidbu u središte zbivanja. Engleski je, Said piše, u pravom smislu svetski jezik. To je materijalna činjenica i toj tvrdnji se ne može prigovoriti. Međutim, Said ima jednu primedbu. Prevlast engleskog kao jezika globalne birokratije i tehnokratije potiskuje njegova civilizatorska i prosvetiteljska svojstva. U„trećesvetetskim" zemljama, gde engleski uče siromašni radnici da bi, recimo, dobili posao u indijskoj telefonskoj centrali neke američke banke ili kanadske kablovske televizije, jezik Miltona i Šekspira se srozava na nivo instrumenta.
No čak i na takvim mestima postoje mali literarni kružoci koji verovatno pripadaju srednjoj ili višoj klasi, ili akademskom svetu, jer u englegkom ne vide puki instrument preživljavanja, ni simbol hegemonije, već jezik književnosti i književne teorije. Taj engleski oplemenjuje i, na čaroban i simpatično paradoksalan način, dekolonizuje postkolonijalnog intelektualca srednje ili više klase, koji ima određene akademske ambicije i sanjari o sličnim, ali evoluciono naprednijim i materijalno bolje stojećim, kružocima u metropoli.
Intelektualac tako dolazi na ideju da je najbolje da se preseli u metropolu, da diplomira na Harvardu, na primer kod Homija Babe, i da se baci na podrivanje kolonijalnog sistema iznutra, „u samom srcu zapadnog centra". Said ne pominje pitanja klase i elite — nezgodna pitanja dostupnosti elitnog obrazovanja slučajno odabranom emigrantu koji, izgleda, uvek dobija finansijku pomoć institucije, neke darežljive fondacije, ili pak na drugi način dolazi do tridesetak ili više hiljada dolara neophodnih za godinu školovanja na Harvardu. Umesto ovih nepristojnih detalja, Said iznosi opštu tvrdnju da prilikom migracije sa margine u centar nastaju subverzivni tekstovi:
“Putovanje-u [the voyage in] predstavlja posebno zanimljivu vrstu hibridnog kulturalnog rada. Samo njegovo postojanje znak je prkosne internacionalizacije u doba kontinuiranih imperijalnih struktura. “
U teoriji, dakle, imamo borbu, armiju, oružje, prkos. Pogledajmo sada knjigu Azar Nafisi, Čitanje Lolite u Teheranu. Nafisi je doktorirala anglistiku u Americi, doduše na zonskom-liga univerzitetu u Oklahomi, ali je pre toga studirala na Oksfordu. U knjizi se radi o autentično-autobiografskim iskustvima autorke, koja je u fundamentalizovanom Teheranu tajno rukovodila malim literarnim kružokom posvećenih čitalaca anglofone književnosti. Iz takvih kružoka, po Saidu, u metropolu stižu diskurzivni diverzanti. Nafisi se zaista preselila u Njujork — što je razumljivo — i napisala pomenutu knjigu, na engleskom, označavajući je u samom naslovu naslovom romana nešto poznatijeg emigrantskog autora. Očigledno, knjiga se dobro uklapa u deo Saidove teorije.
Ne uklapa se, međutim, u deo teorije koji u svemu tome vidi borbenu subverziju metropole. Po priznanju autorke, vrata anglofonog sistema joj je otvorio Bernard Luis: njen rad nije ni na koji način ugrozio Saidovog arhisuparnika sa Prinstona, to jest predstavnika kolonijalnog orijentalizma. Naprotiv, tip joj je pomogao da se situira. Takođe, knjiga Azar Nafisi se odlično uklopila u zahteve književnog tržišta. Već smo videli da je ispovest na ceni, da etnička Stvar igra važnu ulogu u marketingu, a knjiga o malom i odvažnom literarnom kružoku u Teheranu obećava dobru prodaju u malim i velikim literarnim kružocima u Americi i stoga se štampa sa unapred pripremljenim pitanjima za produhovljene razgovore. Naposletku, i politički mejnstrim je rado prihvatio autorku, koja se sada nalazi u odboru „nevladine" organizacije Fridom Haus, a o njenim vezama sa drugom čudnovatom organizacijom za promovisanje slobodarskih ideala pisao je londonski Gardijan. Ukratko, Čitanje Lolite u Teheranu je savršen kontraprimer za pobunjeničke pretenzije postkolonijalne teorije.
Opštije gledano, teorija proizvodi objekat koji potpuno odgovara izdavačkim korporacijama, propagandnim i političkim interesima kolonijalne metropole, pa čak i konzervativnijim teoretičarima protiv kojih se bori. Ali to nije važno. Teorija i dalje tandrlja svoje, tupi o straobalnoj subverzivnosti, ne obazirući se na realnost. Ako zamislimo pokretnu traku sa koje prestižni univerziteti decenijama izbacuju buduće autore etno-lita, nove i još radikalnije teoretičare, kritičare, urednike i menadžersku elitu književnog sistema, i ako tome dodamo ono što je već rečeno o strukturnim zahtevima samog tržišta knjige, postaje jasnije zašto je prevodna literatura, u recepciji anglofone metropole, inferiorna u odnosu na književnu kategoriju koju sam ovde razmatrao.
Erika je, kao što ime sugeriše, alegorijska Amerika, ili fantazija o američkom kultu lepote i uspeha, materijalizovana u obliku plavokose lepotice zelenih očiju i naratorove koleginice sa Prinstona, sa kojom jednog leta putuje (naravno) na Santorini, gde se ona sunča u toples varijanti, a on se (naravno) zaljubljuje.
Sprega obrazovnog sistema, kritike, medija, agenata, tržišta, politike — čudesna mašina u kojoj se (nesvesno?) udružuju kvazi marksista Džejmson i antimarksista Said, maskulturna Opra i visokokulturni Ruždi — proizvodi i promoviše književnost koju dobro ilustruje roman Kolebljivi fundamentalista. Knjiga na brojne načine odražava pravila neoegzotičnog žanra postkolonijalne metropole. Autor je poreklom iz politički aktuelnog Pakistana, studirao je na Harvardu i Prinstonu, živi u Londonu i piše na engleskom. U samom tekstu, po Džejmsonovoj formuli trećesvetskog romana, imamo nekoliko primitivnih alegorijskih momenata. Za početak navodim onaj najočigledniji: dramatizivani pripovedač se zove Changez, pa je odmah jasno da ćemo biti svedoci njegove promene. Ali to ipak nije primitivan trećesvetski roman, već hibridan kulturni rad koji vodi računa o zahtevima tržišta metropole: priča je predstavljena kao ispovest i ima određenih korelacija sa biografijom autora.
Narator, Pakistanac koji je studirao i živeo u Americi ali se vratio u Pakistan nakon 11. septembra 2001, ispoveda se Amerikancu koji je imao peh da se nađe u nekom restoranu u Lahoru, gde ga narator iz čista mira zaskače, počinje svoju priču i, uprkos doista iritantnoj servilnosti tona, na čitavih sto osamdeset strana teksta ne dopušta sagovorniku da dođe do reči. Pri tome se narator obraća svom američkom sagovorniku u drugom licu — upravni govor, bez navodnika — te je jasno da imamo posla sa jednom od Saidovih figura elitno obrazovanih emigranata koji se direktno i bez pardona obraćaju angloameričkom čitaocu: „obraćaju se metropoli koristeći tehnike, diskurse, upravo ona oružja nauke i kritike koja su nekad bila rezervisana isključivo za Evropljane".
Ispovest ima i romantičan aspekt. Velika naratorova ljubav zove se Erika. Erika je, kao što ime sugeriše, alegorijska Amerika, ili fantazija o američkom kultu lepote i uspeha, materijalizovana u obliku plavokose lepotice zelenih očiju i naratorove koleginice sa Prinstona, sa kojom jednog leta putuje (naravno) na Santorini, gde se ona sunča u toples varijanti, a on se (naravno) zaljubljuje. Da je u pitanju tragična ljubav, opterećena nerazumevanjem među kulturama, slutimo po pomalo nezgrapnom načinu na koji se narator predstavlja svom sagovorniku: „Ne brinite gospodine, ja sam jedan volitelj Amerike". Reč „volitelj" može se takođe tumačiti i kao „ljubavnik", čime je najavljena alegorijska ekvivalencija Amerike i neke konkretne osobe, to jest Erike.
Erika je super i seksi i strašno je bogata i pametna, ali (kao Amerika posle 11. septembra 2001), poseduje i kvalitet ranjene golubice: traumatizovana je zbog smrti prethodnog momka. Zato je sklona depresiji i živi sa roditeljima u ultraelitnom delu Menhetna (penthaus, Aper Ist Sajd). Erika je, naravno, sportski tip, gaji američku sklonost ka borilačkim veštinama i sportskom multikulturalizmu: vežba te-kvon-do, i u njenoj sobi vidimo vreću za boks. No ona je uz to umetnička duša i buduća spisateljica. O njenom književnom radu, nažalost, ne doznajemo ništa osim ključnog podatka da je već s prvim dovršenim rukopisom pronašla agenta — iz čega logično sledi da je strava pisac.
Stari čileanski urednik je nešto drugo. On možda ne odgovara predstavama književnog života iz Bolanjovih romana, ali zato se savršeno uklapa u malograđansku fantaziju uzvišenog čuvara književnih vrednosti.
Paralelno sa složenim procesom multikulturnog udvaranja, narator se zapošljava u (naravno) elitnoj konsultantskoj firmi, gde tokom obuke (naravno) briljira. Firma ga šalje na Filipine, gde obavlja neke poslove za muzičku industriju (momenat kula), zatim ga šalje na još neka mesta, sve dok ne dođe kobni 11. septembar 2001, koji ga zatiče na poslovnom putu, u Čileu. Njegov zadatak u Čileu je da posavetuje (to jest uništi) staru i renomiranu izdavačku kuću koja ne ostvaruje dovoljno velik profit.
Zašto baš izdavačka kuća, stara i renomirana? Zato što mi, čitaoci, očito volimo dobre knjige, kao i sam narator, čiji je deda bio pesnik, pa možemo da se poistovetimo sa moralnom dilemom u kojoj se našao, mada nas, kao ni njega, nije mnogo brinula sudbina radnika iz Manile i Nju Džersija, gde je naš junak obavljao slične poslove. Stari čileanski urednik je nešto drugo. On možda ne odgovara predstavama književnog života iz Bolanjovih romana, ali zato se savršeno uklapa u malograđansku fantaziju uzvišenog čuvara književnih vrednosti. Zašto baš Čile? Zato što u Čileu 11. septembar (1973) ima posebne konotacije kojih je autor očigledno svestan, mada narator o njima ne govori.
Gledajući u Čileu na televiziji avione koji uništavaju zgrade Svetskog trgovinskog centra, na godišnjicu atentata na Salvadora Aljendea, narator počinje da oseća šokantno zadovoljstvo koje sebi ne ume da objasni. Autor se ovde hrve sa svojim naratorom, pošto ovaj drugi nije u mogućnosti da pomene Aljendea i teror koji su u Čileu zaveli američki štićenici i čikaški dečaci. To bi, naime, zvučalo kao da je pripovedač, bože-sačuvaj, nekakav levičar, što je daleko van horizonta očekivanja, a ionako znamo da mora da se pretvori u fundamentalistu. Ipak, pada mu na pamet radikalna ideja da je Amerika imperija, i da on u toj imperiji ima ulogu janjičara (pojam je pažljivo objašnjen anglofonom čitaocu). Tim uvidom počinje transformacija pripovedača u osobu iz naslova romana.
Preobražaj se nastavlja kada se narator razočara u dotad voljenu Ameriku, jer ga Amerika gleda s podozrenjem. Stvari se komplikuju i sa Erikom, pošto je ona u stvari Amerika. To se fizički manifestuje u problematičnom seksualnom susretu: Erikamerika ima problema sa vaginalnom lubrikacijom i „ne može da ga prihvati". Autor na ovom mestu insistira da još malo razradi fascinantno vulgarnu (i seksističku) metaforu. Umesto da skokne po lubrikant, narator džentlmenski predlaže da Erika tokom predigre i samog snošaja zamišlja mrtvog dragog. Apsurdno, Erika prihvata romantični predlog i momentalno vlaži pri pomisli na bivšeg tipa koji je umro od raka; narator koristi priliku i prodire u priželjkivanu američku pudendu sa entuzijazmom i nadom emigranta koji je diplomirao na Prinstonu.
Nakon bizarnog susreta Erosa i Tanatosa, dama se vrlo korektno zahvaljuje na pruženom joj zadovoljstvu, kao u montipajtonovskoj sceni seksualnog obrazovanja, samo bez ikakvog humora: ona je iskreno zahvalna i tvrdi da joj baš to trebalo. Ali na dubljem nivou oboje znaju da to nije to. Da li je ona eksploatisala njega? Ili je on eksploatisao nju? Teret alegorijskih pitanja je nepodnošljiv i veza uskoro propada. Erika se zatvara prvo u sebe, zatim u sanatorijum — što je jedina normalna reakcija na čitavu priču — a narator pušta bradu, dobija otkaz, i vraća se u Pakistan.
Svesno ili nesvesno, autor se u stvari obraća metropoli jezikom koji ona najbolje razume: jezikom reklame.
Ove intimne detalje, podsetimo se, naš fundamentalista poverava potpunom strancu kojem se na skoro dvesta stranica obraća sa „gospodine". Zanimljivo je i to što narator na nekoliko mesta objašnjava svoj odnos prema ženskom telu i vidljivosti delova ženskog dela. Njegov stav nije specifično talibanski ali jeste u skladu sa stavovima konzervativnih dušebrižnika širom univerzuma: bolje je, sine, da se ne vidi previše, itd. Ta tradicionalistička crta ne smeta mu, ipak, da turisti iznese problematiku lubrikacije. To valjda treba da bude oznaka kolebanja.
Ali protivrečnost se lako razrešava izvan teksta, jer je slično kolebanje uobičajeno na severnoameričkoj televiziji. Filmovi se rutinski cenzurišu, prikazivanje seksualnosti je kontrolisano sa uistinu puritanskim žarom, no uprkos tome možete svake večeri videti reklamu za „intimno ulje". Tržište je već konstruisalo ovu problematiku, stvorilo je sliku, učinilo je prisutnom i prihvatljivom. Svesno ili nesvesno, autor se u stvari obraća metropoli jezikom koji ona najbolje razume: jezikom reklame.
Kao književni establišment koji stvara i podržava etno-lit, autor pod maskom subverzije ispunjava zahtev korporacijske kulture.
Uopšte, tekst se otvoreno obraća određenoj kategoriji potrošača. U tom smislu se mogu tumačiti i diskursi o hrani (razgovor se vodi u restoranu) koji neodoljivo podsećaju savete o lokalnim specijalitetima iz Fodorovog vodiča za Lahor. Ili, uzmimo jednu od fizičkih karakteristika naratora: on je visok. Time je narušena stereotipična predstava. Međutim, zna se da je za uspeh u svetu američkih korporacija neophodan kvalitet visine. Kao književni establišment koji stvara i podržava etno-lit, autor pod maskom subverzije ispunjava zahtev korporacijske kulture. Tome treba dodati naratorovo insistiranje na sopstvenom navodno britanskom izgovoru, za koji, da ne bude zabune, kaže da predstavlja obeležje klase; kao i podatke o nekadašnjem bogatstvu i statusu njegove porodice, za koju navodi da je nekada imala baš dobru poslugu, ali sada, eto, vidite, ostade im samo vila sa velikim imanjem (na egzotičnoj lokaciji). Kuda ide ovaj svet.
Apsolutno je jasno da ovakva tvorevina implicira američkog čitaoca koji deli iste fantazije o bogatstvu, statusu, obrazovanju na prestižnom koledžu, putovanjima na egzotične lokacije, i koji će moći da plače nad tragedijom sveta u kojem prvoklasni ljudi (poput nas) ne mogu zajedno da sednu u neki od prinstonskih klubova (zatvorenog tipa) i požale se jedni drugima da zaista nije lako naći dobrog batlera. Ali, avaj, Erikamerika „nije mogla da prihvati" čak ni njega, naratora i prva-liga frajera; odbacila ga je, i on je stoga na putu da postane fundamentalista.
Gle, uzvikuje oduševljeni čitalac, pa to je tako jednostavno! Svi ti problematični i egzotični drugi u stvari žele isto što i mi. Potrebna je samo ljubav — ili tuba lubrikanta.
Fundamentalizam, dakle, nema nikakve veze sa američkom podrškom talibanima, Pahlaviju, i korisnim saudijskim diktatorima iz vehabijske tradicije islama; nema nikakve veze sa visokom teorijom koja tvrdi da su čitavi kontinenti infantilni; nema veze sa globalnom elitom koja siromašnima nudi samo slobodu da robuju i da iz daleka uživaju u uspehu svojih predstavnika u putujućem cirkusu etničkih Stvari; nema nikakve veze sa religijom, politikom, ekonomskim interesima, ratovima, tajnim zatvorima, mučenjima i sličnim sitnicama. Fundamentalizam je u biti oblik neuzvraćene ljubavi prema alegorijskoj Americi.
Gle, uzvikuje oduševljeni čitalac, pa to je tako jednostavno! Svi ti problematični i egzotični drugi u stvari žele isto što i mi. Potrebna je samo ljubav — ili tuba lubrikanta. Avaj, kasno je za to. Ili nije? O sagovorniku znamo da je kratko podšišan i da ima mobilni telefon koji radi u Pakistanu. To je sumnjivo lokalcima, a sumnjivo je bogme i čitaocima koji imaju iskustva sa severnoameričkim tržištem mobilne telefonije. Ostaje otvoreno pitanje da li je naposletku „Arapin" ubio Amerikanca ili je Amerikanac ubio „Arapina", ili su se samo potabali.
Mislim da je to važno jer i mi, sa tačke gledišta metropole, spadamo u „treći svet". Mi smo onaj nepoznati ostatak iz pesme Džona Dona. Mi: srbo-kr-kr, bošnja-cr-cr i ostali jugoslovaci, daleki rođaci iz balkancke provincije, Evropljani na popravnom ispitu sa gigantskim bugerom iz vladanja.
O tome možete diskutovati u malom književnom kružoku. Nemojte zaboraviti na mogućnost da je knjigu napisala Erikamerika, jer je svom književnom agentu poslala neki rukopis. Ako vam ponestane tema, na poslednjim stranicama su odštampana pitanja. Ako se rasprava vodi na univerzitetu, obavezno pomenite Kamija i subverziju njegovog kanonskog teksta.
Hteo sam da ukažem na složenost problema sa kojim se suočava svaki pokušaj prodora na anglofono tržište kulture; da ilustrujem književnu cenu prihvatanja u tom sistemu. Mislim da je to važno jer i mi, sa tačke gledišta metropole, spadamo u „treći svet". Mi smo onaj nepoznati ostatak iz pesme Džona Dona. Mi: srbo-kr-kr, bošnja-cr-cr i ostali jugoslovaci, daleki rođaci iz balkancke provincije, Evropljani na popravnom ispitu sa gigantskim bugerom iz vladanja. Naše komične države, hteo sam da kažem, mogu do mile volje da subvencionišu prevode na engleski: anglofoni sistem traži i dobija ispovedno štivo Vesne Goldsvorti. To je svakako bolje od Kolebljivog fundamentaliste, ali je deo iste strogo baždarene mašine.
Otpor nije pisanje na engleskom, niti folklorno-arhaično pisanje na (recimo) srpskom jeziku iz nacionalističkih pobuda: znamo da je sve to već upisano u sistem. Otpor je otpor tržištu i kooptiranoj teoriji. Otpor je upravo ono što teorijski ogranak hegemonije predstavlja kao uzaludnu besmislicu: emancipovano pisanje, ambiciozno i odvažno pisanje, čitanje i kritikovanje, učenje od najboljih i stvaranje „hibridne" književnosti u najboljem smislu reči, ali koja je realizovana u svom jeziku, živi u tom jeziku, i ne baca zavidne poglede na medijski uspeh u metropoli.
Otpor toj mašini nije moguć ukoliko sanjamo o uspehu; mašina definiše uspeh. Otpor nije pisanje na engleskom, niti folklorno-arhaično pisanje na (recimo) srpskom jeziku iz nacionalističkih pobuda: znamo da je sve to već upisano u sistem. Otpor je otpor tržištu i kooptiranoj teoriji. Otpor je upravo ono što teorijski ogranak hegemonije predstavlja kao uzaludnu besmislicu: emancipovano pisanje, ambiciozno i odvažno pisanje, čitanje i kritikovanje, učenje od najboljih i stvaranje „hibridne" književnosti u najboljem smislu reči, ali koja je realizovana u svom jeziku, živi u tom jeziku, i ne baca zavidne poglede na medijski uspeh u metropoli.
Tome bih dodao još bezobrazniji zahtev da naše književnosti (baš me briga kako se zovu) budu citirane kao ravnopravne, po merilima koja važe za „prvosvetske" tekstove. No metropoli se ne mogu upućivati zahtevi sa margine. Na nama je, hoću da kažem, da pišemo kao da smo ravnopravni, kao da nas neko, negde, nekad, čita po merilima za odrasle. Pa ako se tada ispostavi da pišemo lošije knjige od Kolebljivog fundamentaliste, onda gubimo pravo žalbe. Do tog tužnog dana, otpor je moguć.
—
Priredili: Uroš Krčadinac, Milan Tomić, Jovana Georgievski, Jovan Knežević i Stefan Petrović. Tekst preuzet iz zbirke eseja „Udaranje televizora: kolebanje postkulture", Adresa, Novi Sad, 2009. Oprema teksta i linkovi su redakcijski.
