fotografija: Sanja Prodan
I
U kulturi usmerenoj na proizvodnju, mišljenje se mahom poima kao nerad, kao nečinjenje ničega, a to je krajnje teško. Najbolje je to raditi skriveno, u vidu činjenja nečega, a ono što je najbliže nečinjenju ničega jeste hodanje.
...
Nova misao se često javlja kao izvesna odlika datog krajolika koja je vazda bila tu pred nama, kao da je mišljenje više oblik putovanja nego rasuđivanja.
...
Kada se ide peške, sve biva povezano, jer pešačeći čovek na isti način svojim prisustvom ispunjava sve one prostore koji se nalaze između tih zatvorenih prostorija. Čovek živi u sveukupnoj prostornosti sveta a ne samo u izgrađenim zatvorenim prostorijama.
...
Mislim da je upravo šetnja po kiši u detinjstvu bila ona prava škola, u kojoj se obrazuju čula i imaginacija. (...) Smisao životu pružaju oni nepredvidivi događaji koji iskrsavaju između zvaničnog toka dešavanja, čineći neizračunljivi faktor koji mu daje posebnu vrednost.
...
Tehnološka multiplikacija koja se sprovodi u ime efikasnosti zapravo uništava slobodno vreme time što podstiče maksimizaciju vremena i prostora namenjenog za proizvodnju i minimizaciju neustrojenog međuvremena za putovanje.
Tehnološka multiplikacija koja se sprovodi u ime efikasnosti zapravo uništava slobodno vreme time što podstiče maksimizaciju vremena i prostora namenjenog za proizvodnju i minimizaciju neustrojenog međuvremena za putovanje.
...
Hodanje znači subverzivno skretanje sa glavnog puta na živopisnu stazu koja vodi kroz mestimično napuštene predele ideja i iskustava.
IV
(...) jer u skoro svim ljudskim kulturama hodočašće ima skoro univerzalni smisao kao sredstvo za duhovno putovanje, dok se asketsko odricanje i fizička pregnuća skoro univerzalno shvataju kao sredstvo duhovnog razvoja.
...
Filmski reditelj Verner Hercog je napisao: „Krajem novembra 1974, prijatelj iz Pariza me je pozvao i rekao da je Lote Ajsner [istoričarka filma] jako bolesna i da će najverovatnije umreti. Rekao sam da to ne može biti, ne sada, da je sada potrebna nemačkoj kinematografiji, da nećemo dopustiti da umre. Uzeo sam jaknu, kompas i platnenu vreću sa svim potrepštinama. Imao sam puno poverenje u svoje noge i otporne čizme. Izašao sam i krenuo najkraćim putem u pravcu Pariza, potpuno uveren da ću je zateći u životu ako do nje budem otišao peške. Osim toga, želeo sam da tokom puta budem sam sa sobom.“ I tako je, usred zime, Hercog prepešačio nekoliko stotina kilometara od Mihnena, često mokar od glave do pete, često obliven znojem, često žedan i sa bolovima u nogama i stopalima koji gotovo da nisu prestajali. (...) „Dok sam kenjao, odjednom mi je, ne opazivši me, na dohvat ruke prišao jedan zec. Slab bol u levom bedru koji me pri svakom koraku probada od prepone naniže. Zašto je hodanje tolika muka?“ Dvadeset četvrtog dana je stigao kod Lore Ajsner koja mu se nasmešila kada je zakoračio u njenu sobu. „U jednom divotnom i prolaznom trenu, neka blagost mi je prostrujala kroz premoreno, iscrpljeno telo. Rekoh joj, otvori prozor, poslednjih sam dana naučio da letim.“
V
(...) postoje razni drugi načini koji ljudima pružaju priliku da telesnim putem iskuse priču.
...
Lavirint je simboličko putovanje i mapa puta spasenja, ali mapa po kojoj stvarno možemo da hodamo, na kojoj je izbrisana razlika između karte i sveta. (...) A ponekad sama mapa jeste teritorija.
...
(...) lavirint nam pruža priliku da bukvalno zakoračimo i uđemo u svet priče i da se u pripovedanju poslužimo kako očima tako i nogama. (...) Svaka cesta, staza ili put donekle je čudna građevinska konstrukcija, zato što je to struktura koju posmatrač ne može sagledati u celini sa jednog mesta. Kako putnik napreduje, pred njim se put postepeno odmotava u vremenu, baš kao što se za slušaoca ili čitaoca priča otpliće u vremenu. U tom smislu, oštra krivina na drumu jeste kao iznenadan preokret u zapletu, dug uspon kao odlaganje dejstva koje će imati pogled sa vrha brda, raskršće na putu je kao uvođenje novog pripovednog toka, a dolazak na odredište kao rasplet priče.
...
Pesmopleti australijskih Aboridžina najpoznatiji su primer stapanja fizičkog prostranstva i narativnog postupka. Ovi pesmopleti predstavljaju instrument pomoću kojeg su se australijski starosedeoci snalazili u pustinjskom prostranstvu, dok, s druge strane, prirodni pejsaž služi kao mnemotehničko sredstvo u cilju lakšeg pamćenja priče – drugim rečima, priča čini mapu, a prirodni pejsaž naraciju.
(Prim. prev.: Pesmopleti (Songlines) – složen odnos Aboridžina prema zemlji. Zemlja je, po njihovoj mitologiji, prekrivena nevidljivim stazama koje se protežu preko celog kontinenta, a koje se zapravo sastoje od stihova pesama o postanku sveta. Njihova ritualna dužnost je da obilaze zemlju pevajući predačke pesme.)
...
Mnogi su vrtovi bili uređeni skulpturalno, ne u modernom stilu uređenja zelenih površina, koje služe prosto kao ram za pojedinačke objekte, već kao jedinstvene smisaone površine koje mogu da se čitaju u celini, zbog čega su vrtovi bili prostor za intelektualni razvoj isto kao i biblioteke. Skulpture, kao i određeni arhitektonski elementi, bili su raspoređeni u sekvencama koje su šetaču omogućavale da ih posmatra i iščitava dok prolazi kraj njih, pričemu je posebnu draž ovih vrtova činilo to što su hodanje i čitanje, telo i um, bili sjedinjeni u harmoničnu celinu.
VI
Većina autora koji su pisali o ovoj prvoj generaciji romantičara smatra da su oni zaslužni za pojavu hodanja kao kulturnog čina, kao svojevrsnog estetskog iskustva.
VII
Iako je svakako imalo određenu dimenziju nestašluka i buntovništva – bekstvo i skretanje i lutanje izvan zacrtanog puta – ovo putovanje je u jednakoj meri bilo pustolovina i potraga za alternativnim identitetom.
...
Izgleda da postoje tri razloga zašto se ljudi odlučuju na ovakva duga putešestvija: da bi razumeli prirodni i društveni sastav nekog mesta; da bi razumeli sebe same; i da bi ostavili traga, pri čemu je najčešće reč o kombinaciji sva tri činioca. Izuzetno dugo pešačenje često je neka vrsta hodočašća, svojevrsna potvrda vere i volje, kao i način da se dođe do duhovnog i praktičnog otkrića.
X
U tom smislu, hodanje je sušta suprotnost posedovanju. Doživljaj zemlje hodanjem pretpostavlja pokretljivost, golorukost, sudeoništvo. Nomadi su često predstavljali pretnju po nacionalizam zato što svojim skitničkim životom zamagljuju i prevazilaze utvrđene granice kojima se definišu nacije.
XI
Šetnja ulicama je ono što povezuje čitanje mape i doživljaj sopstvenog života, vezu između ličnog mikrokosmosa i javnog mikrokosmosa, ono što daje smisao čitavom kolopletu oko nas.
Šetnja ulicama je ono što povezuje čitanje mape i doživljaj sopstvenog života, vezu između ličnog mikrokosmosa i javnog mikrokosmosa, ono što daje smisao čitavom kolopletu oko nas.
...
Po mom mišljenu, čaroliju ulice čini konglomerat svrhovitosti i epifanije.
...
Većini posvećenih gradskih uličnih hodača poznato je ono fino stanje kada duša uživa u samoći – u stanju dubinske samoće tu i tamo isprekidane susretima, kao što je tamno noćno nebo poškropljeno zvezdama. U prirodi je čovekova samoća geografski određena – čovek se nalazi izvan društvene situacije, tako da za samoću postoji praktično geografsko objašnjenje, ali je ujedno prisutan i osećaj povezanosti sa vanljudskim svetom. U gradu je čovek sam zato što su svi oko njega tuđinci, a biti stranac među tuđincima i hodati muklo noseći svoje tajne, zamišljajući kakve su tajne u srcima prolaznika na ulici, jedna je od najtežih privilegija za čoveka. Taj neodredljivi identitet, sa beskonačno mnogo mogućnosti, čini jedno od specifičnih obeležja urbanog života, stanje emancipacije kojem teže svi oni koji u grad dolaze da bi se oslobodili pristiska porodičnih i društvenih očekivanja i da bi eksperimentisali sa supkulturom i identitetom. To je položaj posmatrača, staloženog, povučnog i naoštrenih čula, primereno stanje duše za svakoga ko je naklonjen refleksiji i kreaciji. U malim dozama, melanholija, otuđenost i introspekcija neka su od najsuptilnijih životnih zadovoljstava.
...
Posmatrajući ljude, Virdžinija Vulf kaže: „U svaki od ovih života možemo makar malo da zavirimo, dovoljno da steknemo iluziju da nismo uzdom vezani za jedan um, već da bar nakratko možemo da na sebe navučemo telo i um nekog drugog. Mogu da postanem pralja, činovnik, ulični pevač.“ U toj anonimnosti „raspada se ljuštura koju je, kao školjka svoju opnu, duša napravila oko sebe, kako bi se obličjem razlikovala od drugih duša i ispod hrapave i grube površine otkriva se receptivno sedefno jezgro kao ogromno oko. Kako je divna ulica u zimu!“
XII
U tom berlinskom eseju, Benjamin govori o otkrovenju koje je doživeo u jednom pariskom kafeu – „to je moralo da bude baš u Parizu, gde zidovi i kejovi, mesta za predah, đubretari i smeće, tračnice i trgovi, pasaži i kiosci zajedno čoveka uče posebnom jeziku“ – da je ceo svoj život mogao grafički prikazati u vidu mape ili lavirinta, kao da njegovu osnovnu organizacionu potku čini prostor, a ne vreme. (...) Ako se naracija može predstaviti kao neprekidan put, onda je mnoštvo tih kratkih zapisa kao splet ulica i sokaka.
Kao što jezik ograničava ono što može biti izrečeno, tako arhitektura ograničava prostor kojim se može hodati, ali hodač izmišlja druge načine kretanja, „jer prelaženje popreko, lutanje ili improvizovani hod uspostavljaju prvenstvo, transformaciju ili napuštanje prostornih elemenata.“ Nadalje, dodaje De Serto, „prolaznici u hodu predstavljaju niz krugova (tura) i zaobilaznih puteva koji se mogu uporediti sa kružnim frazama i stilskim figurama.“
XV
Svet predgrađa lišen je onih prirodnih krasota i izvora građanskih zadovoljstava kojima su se odlikovali vremešniji prizori, (...)
...
Nova arhitektonična i urbanistička segregacija predstavlja svojevrsnu formu kalvinizma, kojom se izražava čovekova želja da živi u svetu u kojem vlada zakon predestinacije, a ne slučajnosti, želja da se mnoštvo životnih mogućnosti svede na puku slobodu izbora na tržištu.
...
Telo koje je nekada imalo status marve sada ima status kućnog ljubimca: telo više ne služi za transport tereta, poput konja, već se, poput kučeta, izvodi u šetnju.
Telo koje je nekada imalo status marve sada ima status kućnog ljubimca: telo više ne služi za transport tereta, poput konja, već se, poput kučeta, izvodi u šetnju.
XVI
Na mapama je ucrtana putanja hoda, čime Long sugeriše da je hodanje zapravo crtanje u velikim razmerama, da su otisci njegovih koraka po zemlji kao tragovi olovke na mapi.
XVII
Brojni pokušaji da se kontrološe ko i kako se šeta ulicom navode na zaključak da je hodanje na neki način i dalje subverzivan čin, koji makar podriva model društva baziran na apsolutnoj privatizaciji prostora i kontroli građana, pored toga što je oblik zabave u kojoj se ništa ne konzumira niti troši.
...
Isto važi i za divlje livade imaginacije – časovi provedeni tamo ne računaju se u radno vreme, ali su ipak neophodni da um ne bi zapao u učmalost, jalovost, mrtvilo. Borba za slobodan prostor – za očuvanje divljine i javnog prostora – mora se voditi uporedo sa borbom za slobodno vreme, za časove koji se mogu provesti lutajući tim prostorom. U suprotnom će lična imaginacija biti sravnjena sa zemljom da bi se napravile parcele i sagradile prodavnice sa robom za jednokratnu upotrebu i lanci restorana sa brzom hranom, da bi se zadovoljila glad potrošača za tračevima sa estrade i pikanterijama iz crne hronike.
...
Hodanje je jedno od sazvežđa na nebeskom svodu kulture čovečanstva (...) Sazvežđa nisu prirodne pojave, već kulturni fenomeni; linije koje vode od jedne do druge zvezde jesu poput staza utrtih imaginacijom onih koji su tamo prošli pre nas.
S engleskog preveo Vuk Šećerović. Odabrao i priredio Uroš Krčadinac, na osnovu izdanja Geopoetike (2010). Autorka fotografija Sanja Prodan. Oprema teksta redakcijska.
