Fotografija: Olga Manolova
I
Posle dve kratke stoperske deonice u društvu mirnog rokera i nežnog automehaničara, zaglavim na petnaestak minuta kod skretanja za Žukovski. Iznenada, iza mojih leđa zaustavlja se omanji kamion i iz kabine sa suvozačke strane ukazuje se silueta s kačketom. Maše rukom da priđem. Pritrčavam – u kabini su dva Tadžikistanca, ne pokazuju takoreći nikakve emocije, ćutke čekaju, dok ja sedam unutra i zatvaram vrata; okrznemo se. Tadžici na mene skoro uopšte ne obraćaju pažnju, razgovaraju o svojim temama na svom jeziku, a meni postaje pomalo neugodno. Skrećemo ka pumpi – tamo sve do jednog rade sunarodnici mojih saputnika iz Dušanbea, svi se pozdravljaju, zagledaju, šale se. Ne slutim opasnost, ali neugodnost raste. Punimo rezervoar, vozač i suvozač menjaju mesta, idemo dalje. Ipak nekako zapodevamo razgovor, posle drugog pitanja postaje jasno odakle sam ja rodom, i posledično, zaključujemo da nismo samo braća, nego baš braća-braća (da sam u detinjstvu na pecanju povredio nogu, on bi mene posle toga 10 kilometara na leđima nosio kući). Pričamo o brigama i doživljajima, atmosfera u kabini postaje krajnje prijateljska, smešimo se i zajedno radujemo majskom suncu.
Na rastanku se toplo pozdravljamo. Skrećem ka Ramenskom i kroz nekoliko minuta hvatam sledeći auto – do kraja, do Rjaznja. I putujem, stideći se svoje prvobitne neugodnosti i nepoverenja prema Tadžikistancima. Šta je to bilo – uticaj stereotipa, prikriveni nacionalizam ili banalan ljudski kukavičluk – ne znam. U svakom slučaju, stid me je, jer moja lična iskustva s ljudima iz srednje Azije govore da oni nisu ni po čemu gori niti bolji od, uslovno rečeno, Slovena, postoje samo crte, od kojih nam neke nisu bliske, a na neke, baš naprotiv, ne bi bilo zgoreg usvojiti.
U blizini mog uskoro bivšeg posla nalazi se kiosk, u kojem je do nedavno jedan učtivi Uzbekistanac (nažalost, ne znam mu ime), prodavao šaurmu. Sprijateljili smo se – svake večeri smo se pozdravljali, razgovarali, priložio sam sve svoje skromne zalihe uzbekistanskog da bih učinio da se zemljak oseća prijatno, a on me je zauzvrat hranio piticama i pričao mi o raznim receptima za specijalne sosove. I eto, pre nekih mesec-dva umesto šaurme pojavile su se police s limunadom, čipsom, čokoladom i cigaretama, a Uzbekistanca je zamenila arhepitska ruska prodavačica iz kioska-prodavnice-paviljona, s kojom je, naravno, isto tako moguće sprijateljiti se, ali Uzbekistanca nije mogla da mi zameni. Posle epizode sa Tadžikistancima na putu, iz nekog razloga poželeo sam da sprovedem istragu, da ga pronađem, da saznam da li je s njim sve u redu. Poželeo sam, ali nažalost, ne tako jako da bih to zaista i uradio.
II
Poslednje večeri u Rjaznju sedeo sam za šankom i raspitivao se kod druga-barmena o uticaju stepena pečenosti zrna na ukus piva i rok upotrebe, o gornjem i donjem vrenju, o razlici između lagera i ejla. Razgovoru se pridružila njegova koleginica i ispostavilo se da je i ona iz Taškenta, i da smo emigrirali u otprilike isto vreme. Onda je ona nekud otišla, pa se vratila s rečima: „Ej, pesnik, sad ću te počastiti nečim, setićeš se ukusa domovine. Danas su mi poklonili, prosto nećeš moći da veruješ". I pružila mi je – zaista mi je bilo teško da poverujem – lopticu kurta, vrlo spefične mlečne poslastice iz mog detinjstva. Ne znam kakva je sada situacija, ali devedesetih se u Taškentu na svakom koraku mogao videti čovek na tabureu kraj stolnjaka raširenog po zemlji, na kojem su poređane bile staklene čašice sa semenkama, kurtom i nasvajem, a tu su bile i motane cigarete, koje su se prodavale na komad. Uzgred, nasvaj su s vidnim zadovoljstvom gustirali gorepomenuti Tadžici s novorjazanjskog auto-puta. Doživeo sam flešbek, razume se, takav da mi se zavrtelo u glavi, ali susret u baru nije bio upečatljiv samo po tome.
Bila je subota uveče, u baru se se okupili stalni gosti, i predamnom se razvila poražavajuće jasna slika homogene mase stalnih posetilaca kakva je, uzgred, svojstvena mnogim barovima (ali to je ne čini manje šarmatnom). Svi jedan drugog znaju i drago im je da se vide, razmenjuju poslednje novosti, raspravljaju o zajedničkim planovima i nenametljivo uvlače nove goste u razgovor. Prodavnica alkohola pretvara se u odesko dvorište (tačnije, u to kako takvo dvorište izgleda u mojoj glavi), gde ljudi raznih nacionalnosti i pogleda na život postaju takoreći porodica. Poslednji put sam sličnoj sceni prisustvovao pre pola godine, kada sam živeo u hostelu na Novom Arbatu.
Polovina gostiju hostela živela je tu za stalno, i vremenom se toliko združila, da smo počeli zajedno provoditi večeri – radnim danima gledali smo TNT, a vikendima pili, delili probleme i uspehe. Nikad neću zaboraviti kako je jedne takve večeri ekscentrični Kavkazac Gilani, po njegovim rečima, u mladosti uz pomoć jednog kanapa osedlavajući konje u planinama, u svim bojama je samo za nas dočaravao bukvalni smisao sintagme „pustiti uzde“. Mislim da su mnogi od tada počeli da se odgovornije odnose prema mogućnosti kazivanja tog izraza.
Takve su se priče svakodnevno mogle čuti u hostelu, u atmosferi apsolutne uzajamne srdačnosti, koju, uveren sam, izuzetno cene i nomadi, i ljudi sa stalnim prebivalištem, nezavisno od zemlje i veroispovesti. Uvek prija pronaći slično, makar na trenutak postati deo tih, takoreći, porodičnih rituala. I kultura barova je – sama po sebi – poprilično interesantna pojava.
Evo još jednog zapažanja koje želim da podelim. Sreo sam mnogo dece raznih nacionalnosti u raznim zemljama. Poslednji put sam pažljivo posmatrao malog Indijca u letnjoj bašti jednog malezijskog kafića i primetio očiglednu i opštu stvar – njegovo ponašanje ni po čemu se ne razlikuje od ponašanja ruske, srpske ili malezijske dece. Svi su oni kao trogodišnjaci jednako neposredni i slobodni, sve ostalo – političke poglede, kulturu ponašanja, pripadnost zemlji ili veri – kasnije uslovljava sredina u kojoj dete raste, tj. uglavnom su roditelji oni koji je oblikuju. Nepoverenje prema čoveku druge boje kože ne pojavljuje se samo od sebe. I ako uspemo da primetimo neke stvari kod sebe, da promenimo u ono što nam se čini kao bolji način da to izvedemo, može biti samo bolje. I to će se odraziti i na decu.
A ponešto možemo i mi od njih da naučimo.
—
Tekst je adaptiran i dopunjen u dogovoru sa autorom. Originalna verzija nalazi se ovde.
Sa ruskog prevela Jovana Georgievski
