Nekoliko dana januara ove godine provela je na Azovskom moru, u napuštenoj ribarskoj kućici na Dolžanskoj padini. Stigla je autostopom, iz Moskve. Sa sobom je donela zmaja. Puštala je zmaja, odleteo je u more. Sonja je potrčala za njim, skvasila se, ispustila ranac. U rancu je bio mobilni -- pokvario se. Eh, kažem, kakva neprijatnost. „Nema veze“, smeši se Sonja, „Nije mi nešto mnogo potreban“. Kako je čudna.
Pre nekoliko meseci, slučajno sam pročitao ovu njenu pesmu:
a baš njoj se, od svih ostalih bogorodica,
čiji je sveti lik samo jedan
rodio ružnjikavi sin
ličio joj je na klicu krompira
nosila je sokne
priviđale su joj se crkve
zakopala je bebu u krompiru
baš na mestu, gde sam izgubila zvončić za biciklu
i otišla je niz krompirovo polje
kaljače su joj upadale u izbrazdanu zemlju
grančice stabala mrsile su joj se u maramu
ovde ne pamte događaje i brojeve
nikad ni za kim ne žale
niz crvenkaste uglove ikona
spušta se niska krvavih bisera
Bilo je još nekoliko pesama. Pročitao sam ih i oduševio sam se. Mene je teško oduševiti pesmama, ali ove su bile teške kao crna zemlja. Podsećale su na zavet; na perorezom isklesanu zakletvu na ajpedu.
Rešio sam da se što pre upoznam sa tom Sonjom. Iskren da budem, otkrila mi ju je novinarka Evgenija Karobkova na nekakvom festivalu mladih pesnika, tako nešto. Ona mi je i dala Sonjin mejl. Sonja je brzo odgovorila, ali dugo nije mogla da shvati šta hoću od nje, i ko sam uopšte ja. Nije bila naročito ljubazna. Ne, ona se ne boji nepoznatih muškaraca. Devojčicu, koja u petnaestoj putuje autostopom po celoj državi, sa kamiondžijama, nije lako uplašiti.
Sonja je na prvoj godini studija na Literarnom institutu. Profesor joj je Jevgenij Rejn. Ako je neko zaboravio – to je onaj predivni pesnik, jedan od onih „momčića“, koje je blagoslovila sama Ana Ahmatova pre više od pola veka. (Član pesničke četvorke tzv. "ahmatovskih siročića", čija je pokroviteljica bila Ana Ahmatova. Uz Rejna, grupu su činili još Josif Brodski, Anatolij Nojman i Dmitri Bobišev, prim.prev)
„Sonja nas je na prijemnom ispitu potpuno zbunila -- jednostavno je ćutala“, ispričao mi je Rejn. „Sigurno se mnogo uplašila.“
Sonju su spasle dobre ocene sa maturskog ispita, čak je uspela da završi srednju kao vukovac. U Moskvu je došla iz Nižnjeg Novgoroda. Tuđu Moskvu, koju ne voli, podrugljivo naziva Nerezinovsk. Od svoje petnaeste godine, takoreći nije živela kod kuće. „Ne, nisam imala nikakve konflikte, jednostavno sam želela da živim odvojeno“. Ponekad kod prijatelja, ponekad u malom šatoru. Sve svoje je nosila sa sobom. Postavljala bi šator, uvlačila se u vreću, super! Hrana? Neko bi joj ponešto dao. Osim toga, oko šume rastu pečurke, detelina, šumsko voće.
rodila sam se u Vorkutu, ne-sećam-se-koje godine
više nego drugi
naviknuta sam
na život u paklu
razgovore s poljskim cvećem
i da trčim za vozom E9M (serija električnih vozova sovjetske proizvodnje, prim.prev)
na temu umetnosti itd:
bes smrznut u ljusku jajeta
monolog tajge, razgovor u kupeu.
odlazi, ne stoj mi na putu.
Prvi put smo se sreli u jednom izvikanom kafiću, na moj predlog. „Ovde je previše otmeno“, primetila je Sonja. Naručila je samo čaj. „Ne, sigurno nisam gladna!“. A ja sam, naravno, naručio normalnu hranu, bilo je vreme ručka. Razgovarali smo, a Sonja je pitala može li da uzme parče mog hleba – i tako je, neprimetno, kao neki miš, pojela celu korpicu. Naljutio sam se: „Čujte, nemojte se glupirati! Gladni ste! Evo, uzmite meni. Ne brinite, imam ja novac“. Sonja je naručila tom-jam čorbu. „Nikad nisam to jela, a drug sa fakulteta mi je uši probio tom čorbom.“
U Moskvi iznajmljuje sobu, povremeno radi kojekakve poslove, deli svakakve flajere i reklame. „Samo, to je pomalo sramotno. Pesnik bi morao da radi, na primer, kao ložač, a ne da stoji na ulici i deli nekakve papiriće“.
Pesme objavljuje na društvenoj mreži Vkontakte, na stranici „Lepe ranice na nečijim kolenima“. Javne nastupe ne voli naročito, kaže da ne recituje baš najbolje. Ni pesmama nije naročito zadovoljna. „Čini mi se, osrednje su.“
Najčešće se potpisuje kao Sonja Aleksandrovna. Zapravo se preziva Baraškova, samo što se Sonji to prezime ne sviđa – previše je podseća na Nastju Filipovnu Dostojevskog, koje Sonji nije žao. Pa dobro, kažem ja, zar niste mogli smisliti nekakvo zvučnije ime nego što je Aleksandrova? Na primer, devojka sa prezimenom Gorenko uzela je sočan pseudonijum Ahmatova. Sonja sleže ramenima: njoj se čini da je izbor efektnog pseudonijuma nešto potpuno nebitno.
ja sam ućutkani klarinet
mobilni kojem baterija crkava na hladnoći
oko mog okovratnika ne igraju iskrice
ja sam spaljeni zvučnik u snegu
ja sam religijski praznik podsmeha rokenrolu
ljubavi, hajde da se grudvamo
ali ne dečije, nego na život i smrt
da ubijemo svaku glupost i svaku metaforu
u kakvoj posudi, osim u sebi
bih mogla da držim toliko snega
Sonja nema dobre drugarice. Ali zato ima naherenu kuću u poluzaboravljenom selu Visoki Landeh, u Ivanovskoj oblasti, kupila ga je za nekakve smešne pare. Tamo nema vodu i gas, ali ima struju i jednu peć na drva. U susednom selu rodila se Sonjina prabaka, samo što tog sela više nema, nestalo je. Sonja puni ranac hranom i odlazi u svoj Landeh. Novu godinu je dočekala tamo. „Sonja, a drva?“, „Za flašu votke nacepaće mi neko od komšija“. „A internet?“, „Ispred kuće imam lipu. Ako se popnem na lipu, imam brz internet“. „Pišete na drvetu?“, „Da. Letom je tamo baš lepo, prohladno“.
Ona je divlja, ali nije mizantrop. Lako se upoznaje sa ljudima. Prvi zakon autostopa je da moraš vladati veštinom razgovaranja. Kamiondžijama je dosadno, treba im sagovornik, rado kupe putnike. (Da, Sonja voli rizike, ali kaže da putuje mnogo i često, i do sada nije bilo neprijatnosti). Neki vozači su, kada su čuli da piše pesme, tražili da im posveti po neku pesmu. „I ja im pišem – ili na papiru, ili na WhatsApp“.
Rekla mi je da je odeću koju ima na sebi – majicu i farmerice – dobila na poklon od nekog slučajnog saputnika.
Sonja je otišla na Azovsko more posle zimskog semestra, tamo je upoznala stražara, on ima četrdesetak godina, čuva nekakve kamp-kućice. Živi sa mačkom. Nekoliko godina je radio kao kamiondžija, ali nije bilo nikog da čuva kamp-kućice. Stražar je pomogao Sonji da se useli u ribarsku kućicu na Dolžanskoj padini, donosio joj hranu. I pokazao joj je svoj „muzej“: on sakuplja razne predmete koje nađe na obali (od kamenčića do misteroiznih zarđalih predmeta), a potom ih uredno slaže na stolove.
Sedimo u praznoj slušaonici na Literarnom institutu, Sonja mi priča o putovanjima i meni se sva ona čine izmišljenim, nekako previše književnim. Ne bih joj poverovao da sam te priče slušao u nekoj kafani. Ali, već sam je malo bolje upoznao, a osim toga, Sonja mi – hvala XXI veku! – pokazuje fotografije na ajpedu. Evo dobroćudnog kamiondžije, a tu je i hladno zimsko more u koje je odleteo zmaj.
Sonji nije potrebno da izmišlja mitove o sebi, isuviše je prostodušna za tako nešto.
Nije sigurna da li će nastavljati studije na Literarnom institutu. „Možda ću otići na selo, zasaditi povrće“. Ona uopšte ne zna, šta želi od života, osim da piše pesme. A ja mislim da je to sasvim dovoljno. Neka živi u svom povrtnjaku, samo neka piše, piše, piše. U njenim stihovima već postoji ono najvažnije, kao po Harmsovoj formuli: „Pesme treba pisati tako, da kad baciš pesmu na prozor, možeš njome da razbiješ staklo.“
Visoka je, simpatična. Sonjinu fotografiju namerno ne objavljujem, iako se to kosi sa pravilima žanra „crtica o zanimljivoj osobi“. Čitajte pesme.
... Jevgenij Rejn je primetio da je možda rano da se piše o Sonji. „Morate shvatiti, još uvek je mlada. Da, sjajno razmišlja, ali još uvek ne znamo šta će od nje biti."
Moram da se složim sa Rejnom. Opasnost postoji, može da upropasti čak i najbistriju glavu. Jednu talentovanu mladu pesnikinju nedavno su zasuli šljokicama, sve bogate damice mislile su da moraju da se slikaju s njom, postala je strašno popularna. I njoj se strašno dopao ceo taj cirkus, samo što su pesme te devojke sve gore i gore.
Poduzeo sam rizik da pišem o Sonji, ali nisam odmah. I tako sam rešio, baš zato što sam mnogo razmišljao i shvatio: Sonja je sva od prizemnosti i stvarnosti. Kao na slikama Filonova, u pesmama Letova. Zato što me nije svako malo vukla za rukav pitanjima: „kad će tekst o meni?“ Zato što ona, ako puši – puši lulu. Ako putuje – onda putuje u zabit, da posedi sa svojom lipom i peći na drva. Zato što joj je najbolje kad vreme provodi sama ili sa slučajnim prolaznikom.
I baš zbog toga sam ubeđen – ona će postati velika ruska pesnikinja. Primetiti zvezdu u usponu – to nije težak zadatak za skromnog novinara.
Ovih dana Sonja puni 18 godina.
U metalnoj čaši plivaju listići čaja,
Parče folije i četiri komarca.
Moliti se suncu? Mi smo Ljudi čaja, a ne Inke --
Kod nas ne sviće po mesec i po.
Gledati u nebo, moliti se Bogu,
On nas je sve doživotno kaznio
Šugom, vejavicom i polarnom beznadežnoću
Kad nas je krstio na železničkoj stanici.
--
Za Klub putnika sa ruskog prevela: Jovana Georgievski. Originalni članak na ruskom objavljen na sajtu Snob.ru
