foto: Mahaba Nabil
Podneblje je takvo da se pod otvorenim nebom uvek može sedeti, pa čak i konačiti, ko mora ili voli. Na Zamaleku, po pločnicima pred vratima respektabilnijih stambenih zgrada i javnih zdanja koje čuva oružana straža, uvek postoji makar jedna stolica namenjena da neko na njoj gluvari, kućepazitelj ili vojnik pod šlemom sa automatskom puškom, kakogod. Tek u sitne sate, kad se narod povuče, primetiš koliko u stvari tih stolica ima.
Prvo i najvažnije za stolicu je da na njoj možeš udobno da presediš beskrajne dosadne sate svog besmislenog i potplaćenog posla, ako je ikako moguće, dremajući ili spavajući. Drugo, ne manje važno, stolica mora biti takva da je baš niko ne poželi za sebe. To je da bi mogla danonoćno da bude ostavljena na trotoaru bez straha od krađe. Ova neobična kombinacija uslova proizvela je, usudim se reći, jedinstvena dostignuća ljudske kreativnosti – kairske stolice.
U najvećem broju te frankenštajn-stolice, su mali i nepretenciozni spomenici ljudskoj dovitljivosti nužnoj u materijalnom siromaštvu. Često budu da se slože dve obogaljene stolice (npr. jedna plastična, kafanska, davno slomljena i rashodovana, i druga drvena, poreklom iz gospodske trpezarije, toliko dotrajala da su joj prednje noge otpale od gangrene). Tad spretni kućepazitelj ostatke dve strukture sojuzi žicom ili kanapom u jednu četvoronožnu, nakaznu ali svrsishodnu. Drugim stolicama amputirane noge jednostavno zamene postamentom od usuvo složenih betonskih blokova ili, ko je lenj za to, podmetne gajbicu ili štagod mu se nađe pri ruci. Ima stolica koje su okrpljene ili upotpunjene sicem ili naslonom skinutim sa nekih naizgled nekompatibilnih modela. Ima stolica-križanaca sa izraubovaniom automobilskom gumom ili ćilim-jastukom u fronclama. Svaka školska stolica, od onih gotovo nesalomljivog metalnog rama, kad joj se polomi sedište, završi na ulici. Tamo na nju polože nekakvu dasku, na primer vratanca nahtkasne, pa je pažljivo oblože novinama, sunđerom i musavim krpama. Tako em bude udobnija, em manje atraktivna za one sklonije haramu.
Noćas, u nesaničarskoj šetnji kroz vruću i bezbednu zamelečku noć primetih veoma duhovit prizor. Čuvari susedne zgrade spavali su posađeni u svoje stolice - jedan malo obaljen na desno, drugom pala glava unatrag, spavali su i složno hrkali. Dva snažna basa testerisala su složno, ali ne sinhronizovano, već s malim raskorakom, takoreći sinkopirano. Iza leđa je odjekivalo kameno predvorje koje su pazili. Nisu primetili ni ko je ušao ni ko prošao, mada je to najzanimljiviji deo nihovog posla, samim tim i omiljeni.
Inače, svi se kunu da kad dođe do stani-pani, ispadne da vratari (zvani bowabi) ipak sve znaju: ko šta, ko s kim, ko s kim ne, sve osim to malo što se dogodi dok oni časkom prehrču pred sam kraj noći. A slabo šta se i događa u tri ujutru u mirnoj kairskoj mahali. U kiosku je crmpurasti dečak čekao da dođem i kupim cigarete. Četvorica momaka je unosilo vreće cementa u neku radnju u rekonstrukciji i dovikivali se ispod glasa. Nešto gužve je bilo samo pred radnjicom na ćošku gde se okupila ekipica da čavrlja. Samo muškarci, naravno. Jedni su u gluvo doba besposleni prodavci, a drugi, kažu mi ovdašnji, su oni koji krevet dele sa ukućanima, na smenu. Takva je sutuacija, mnogo se naroda rađa, nema se infrastruktura za sve, osim stolica.
Dole niz ulicu, pred ambasadom jedne velike zemlje dremala su dva soldata pod ratnom opremom. Oni, da ne grešim dušu, nisu hrkali. A čitava noć, s prašinom u vazduhu, žarom cigareta i oskudnom javnom rasvetom, ogledala se u komadima srče razbacane po asfaltu. Neko je slomio staklenu lašu. Na sabajle će vlasnik cvećare to srediti; on je jedini trgovac u ulici koji nekoliko puta na dan ustane sa stolice gde srče čaj, pa pošto poškropi cveće da se sparuši od saharskog vetra, uvek pomete i isprska vodom uvek prašnjavi pločnik, kao da je njegov. Što se kaže: pravi gazda.
A kad sam se vratio kući da nastavim da se rvem s vrelim jastukom, tačno u 4:29, časak pred svanuće, zapevali su mujezini da probude kairske ranoranioce za prvu od pet dnevnih molitava. Kažu da je ovo grad sa 1000 minareta, ali mene je uznemiravao samo taj jedan što drži zvučnik okrenut k našim prozorima. Ostalih 999 ne toliko. Program ume da potraje. Koncentrišem li se, još ću i zaspati pre nego što završe.
