Tongan chief. Fotografija: Kristopher Radde
Sedeli smo ćaskajući o Vavau Tua Liku;
Tad nam se žene obratiše:
"Hajdemo da tražimo Liku, da gledamo zalazak sunca;
Hajde da osluškujemo cvrkut ptica i gukanje grlice.
Hajde da beremo cveće na obronku Matato.
Hajde da se kupamo u moru i u slatkoj vodi
Vau Akasa, i da se namažemo mirišljavim uljem.
Hajde da pletemo vence, i da se okitimo cvećem
Što smo ga ubrali kod Matatoa."
Stojimo na obronku Matato, nepomično, i gledamo netremice dole
Gde se nazire duboko more.
I dok nam duša lebdi, sa visokih stabala toa, iz ravnice unutrašnjosti
Snažni vetar dospeva do nas.
Duša mi se širi dok gledam talase u dubini,
Kako bezumno pokušavaju da probiju čvrste stene.
O, kako smo srećni što smo ovde, umesto na Mua!
Veče je — hajdemo u selo!
Oslušni! Čuju se glasovi pevača.
Pripremaju li se za igru, da proslave noć na grobu Tenea?
Tamo hajdemo!
Ali, zar ne bi trebalo da razmislimo o našem ranijem životu,
Kad rat našu zemlju još ne beše rascepio?!
Avaj! Rat je nešto užasno!
Pogledajte: Opustošena je zemlja i mnogo je ljudi okrutno pobijeno.
Poglavice su ostale bez koliba, ne šunjaju se više krišom,
Svojim ljubavnicama, po mesečini.
Dosta razmišljanja! To su samo puste želje! Naša zemlja je u ratu!
Zemlja Fidži napala je našu zemlju Tonga:
Sad moramo da ratujemo i mi.
Ostavimo tužne misli; sutra ćemo možda biti mrtvi!
Obucimo sada Hikulu, stavimo je na glavu Tapa,
Čelo ukrasimo vencima Jiale,
Oko vrata obesimo belo cveće Huni, da istaknemo svoju
Od sunca pocrnelu kožu.
Čujte kako narod kliče!
Završava se ples, i oni dele obred s naše svečanosti.
Sutra se vratimo kućama!
Muškarci su nas se zaželeli — mole nas da im damo
Naše vence cveća;
Laskajući nam govore:
"Lepe su žene iz Liku,
Dražesna je njihova od sunca pocrnela koža,
Njihov miris je poput cvetnog obronka Mataloko i Veihua.
Žudim da odem u Liku: sutra, sutra već hajdemo tamo!" [1]
—
Prevod: Zlatko Krasni.
Za Klub putnika priredila Marija Bralović.
[1] Antologija prvobitne poezije, Prosveta, 1988. str. 235, 236.
