I

Sanjao sam ga.
On ima ruke od gvožđa i runa,
a usne od debele i rapave gume.
Zubi su mu stene,
oči od liskuna,
u kosi
nosi
zverove i šume.

Do pola mu lica
vilica što žvaće,
ona što se isprsila
i nadnela nad svetom,
vrljava, što se nadima i istura sve jače
i hoda
i gazi vilicom kao petom.

Korakom čeljusti sto sela pregazi,
gluv za naš vrisak od grla do oblaka.
On pogledom vatru ledi,
vodu pari,
devojku unakazi,
kad iz svog čardaka
izgledne
i pođe u lov, gde kida glave
i rska kosti, gde žvaće srca i srče creva,
preživa livade i crepare rujave
i senke lelujave
u grlo na levak leva,
dok se ne napoji, dok se ne udvoji.

Tad zube čačka rebrima dece
grabuljama ih drlja
i turpijom oštri
da glave
bolje rube
kad sutra
nova
naselja pokrlja.

Tad dimnjake lomi
i kadi zvonare
čađu i škripom
mrgodne fabrike
i goni
svetačke i druge utvare
da traže vojnike
što kolju vojnike.

II

On nije ni sunce, ni mesec, ni zvezde,
ni oblak, ni orao, ni leptir, ni rovac,
on je suva pustoš iza najezde
skakavaca, sinovac noža, udovac

smrti, ubica naše strasti, mladog vremena
što pade u cvetu pesme pod slavolukom dolaska,
on je bolest gradova, lež pastirskih plemena,
on je Baš-Čelik, Baš-Čelik od čelika i praska,

on je kost u grlu, on je troma mora,
vrisak u snu, skok kroz prslu opnu snova,
on je plač bremene žene, poniranje izvora,
mukanje steonih krava kraj zaklanih bikova.

III

Prijatelje nema, on užase treba
užasnut i sam ko zločin na oštrici.
Korenje ga čuje kako u grobnici
viljuškama grebe tanjire od srebra.

Ne pati što ne voli, sam sebi samom smeta
kad ruku pod ruku šeću ljubavnici,
kada se zagrle on bi, u groznici,
bacio crni pokrov preko usana sveta.

Jug naš golišavi, rođeno proleće,
ptiče što još prvi, u navike vreba
i gađa, kada baca brda smrti s neba,
moja vedra rebra, nedojeno drveće.

IV

On je veliki gazda, on ima puno zlata,
on ima puno slugu i puno argata,
on ima puno ruku i noge bezbrojne
i svuda se za njega po svetu biju vojne.

On je Baš-Čelik, patrljak mraka,
steg prašine, lelek noći, krik druga,
glad veća od sebe same, zubata, opaka,
pošast brda, beli otrov, crna kuga.

Nad nama on vlada, strahom nas davi,
ne znamo kada će da bane, noću ili po danu,
petli kada blisnu il mesec kad se javi
da kolje decu plavu, tu prolećnu, mlečnu hranu.

Baš-Čelik, Baš-Čelik, konopac o vratu,
kuršum u grudi, lisice na ruke,
glad i žeđ i rane u miru i u ratu
i tuga i bol i muke i muke.

V

Usne mu nemaju zvuka,
one su najtiša luka,
cela od kaučuka,
sivoga kaučuka.

Međ usne mu jarboli brode.
Brodovi do njih dohode
prepuni mladih sanduka
čamovih, malih sanduka.

U njima gmižu crvi
pod zavojem od pamuka,
a crvi siti jauka
teku na usta muka
iz mene, iz celog puka.

U njima besni Baš-Čelik
i pendrekom maše kapelnik
tišine, taj ženik
smrti, zao: crn i velik
zao: krv i čelik.