Autor: Mihailo Petrović Alas (1932)
Još pre no što smo stigli u okeansku oblast koja se smatra kao kolevka jegulje, komandant broda je upozorio saputnike na čestu pojavu algi, koje su se u sve gušćim masama pojavljivale na površini mora. To je nagoveštavalo ulazak u Sargasko more, dobro poznato onima što putuju po tim krajevima, nekadašnje strašilo za mornare. Alge su postajale sve gušće, tako da se od vremena na vreme ukazivala potreba da se brodske mašine zaustave, pa da gnjuračsiđe u vodu i sa propelera skida umotane oko njega alge koje su sprečavale kretanje broda, pored svega toga što se propeleri okreću svojom normalnom brzinom. Mestimice se sa palube broda mogla u daljini sagledati beskrajna mrko-žuta ravnica, za koju je većina saputnika, neobaveštena o stvari i gledajući izdaleka, mislila da je to suva zemlja. Neki su od njih, štaviše, upitali komandanta broda, da li će, posle dugog puta na kome se videlo samo nebo i voda, moći izaći ma i za najkraće vreme na tu zemlju. Komandant je, smešeći se, odgovorio da to ne bi savetovao, i da bi iskrcavanje, i pored njegove najbolje volje, bilo čak i neostvarljivo.
Ubrzo smo saznali šta je to, jer nam je komandant održao o tome jedno neobično zanimljivo predavanje. To je Sargasko more, kroz čiju centralnu oblast do danas još nijedan moreplovac nije prošao, od koga se, po mogućstvu, što dalje beži i koje, uvek mirno, vekovima čeka svoje, istina retke žrtve, kao nepokretna paučina insekte.
To je jedan ogroman površinski prostor u sredini između vrtloga od okeanskih struja. Eliptičnog je oblika, a krajnje granice su mu severne širine od 23 i 37 stepeni, i zapadne dužine od 35 i 60 stepeni. Duža osovina elipse iznosi preko 2.350 kilometara, a površine je oko tri miliona kvadratnih kilometara. Taj je okeanski prostor pokriven morskim biljkama, a boglavito, i u velikoj većini, naročitom vrstom algi mrko žute boje. Po tome je i sama ta oblast dobila naziv: te se alge na španskom jeziku nazivaju sargazzo, pa pošto su to more pronašli španski i portugalski moreplovci, dobilo je od njih naziv Sargasko more. Alge te vrste plove u masama po površini okeana, kašto i lebde pod površinom mora, menjajući neprestano svoje mesto prema strujama i pravcima morskih vetrova, ali ne izlazeći iz prostora ograničenog: sa zapada floridskom strujom, sa severa Golfskom strujom, sa juga ekvatorijalnom a sa istoka povratnom strujom od Azorskih i Kanarskih ostrva. U središtu toga prostora su alge najgušće; kad se odatle ide kraju toga prostora, zone su sve razređenije, i po pojedinim oblastima može se jačim brodom ploviti bez opasnosti aglomerata od algi.
Alge se u Sargaskom moru ne nalaze kao kompaktna, prostrana travna livada, kao što to izdaleka izgleda, već uvek u aglomeratima od 20 do100 metara u prečniku. Između njih je slobodno more, koje je jako providno i izdaleka ima kobaltnoplavu boju. Među moreplovcima je jako rasprostranjeno mišljenje da su te alge, kao i druge morske biljke u tome prostoru, donesene tu morskim strujama sa obala kontinenata i ostrva koje opljuskuju talasi Atlantskog okeana. Sa svih strana strujama donesene biljke tu bi bile priključene onima koje se na tome prostoru vekovima prikupljaju, slažu, isprepleću, formirajući jedan biljni pokrivač sastavljen iz porazdvajanih komada. Postoji, međutim, i osnovano mišljenje da te biljke uspevaju i napreduju bez plođenja u određenim vremenima i d aone, prema ovome, ne moraju biti isključivo obalskog porekla. Ima, uostalom, i drugih biljaka koje napreduju bez donošenja ploda, pa bi se moglo uzeti da su i ove o kojima je reč, jedna naročita, sterilna vrsta, a ne biljke otkinute sa obala, koje su imale svoj koren.
U ranija vremena Sargasko more je predstavljalo jednu opasnost za plovidbu. Zna se npr. da se Kristifor Kolumbo, na svome putu za Ameriku, jedva iz toga izvukao. Danas to više nije, jer svaki moreplovac dobro poznaje tu opasnost, pa je i izbegava. Ali nekada, dok se to nije dobro saznalo, a naročito za vreme jakih vetrova i bura, jedrenjači su, približivši se toj oblasti, bile svojim naletom uterivane među alge i prodirale dosta duboko među ove, dok ih njihov otpor ne zaustavi. Nikakav vetar, ni razapeta sva jedrila, nisu ih više mogli otuda krenuti, jer im je bilo nemoguće dobiti početnu brzinu, koju su onemogućavale oko broda skupljene i isprepletane alge. Na brodu, koji se više nije mogao s mesta maći, od tada je postupno trošena ponesena hrana i voda za piće dok to ne bude potpuno iscrpeno, pa je onda posada lagano umirala od gladi i žeđi. Nije se moglo nadati nikakvoj pomoći od drugih brodova, jer se ovi nisu smeli ni približiti gušćim oblastima Sargaskog mora; trebalo je izvanredan slučaj pa da nanese brod u tu oblast. Danas se to više ne dešava, jedno stoga što se teškoće i opasnost dobro poznaju, a zatim i stoga što se iole jači parni ili motorni brodovi mogu otuda izvući svojom vlastitom snagom, i naposletku stoga što bi se u slučaju opasnosti bežičnom telegrafijom tražila pomoć od brodova koji prolaze okeanskom pučinom ili duž američke obale.
Pominjem još da smo na brodu imali i čitali uzbudljiv roman Raula Ležena "Gospodar Sargasa", u kome su živopisno opisane te opasnosti i jedan fantastičan događaj u Sargaskom moru.
