Buđenje, preskakanje uspavanih đaka. Čekanje u redu za kupatilo, pranje zuba po hodniku ili u paru na kadi, umivanje u tuš kabini. Čekanje u kuhinji za mikro-talasnu, u redu za činiju za kornfleks. Opet, čekanje da se operu kašike pa da se zagreje voda za kafu. Oblačenje i jurnjava po hodniku, obuvanje patika i - tišina. Doba kada je naša Škola u Aveiru prazna jeste sve vreme između jutarnje gungule i večernjih radionica.
Neki idu u stari deo grada gde otpadaju na travi pored kanala i prže se na suncu, a neki odlaze na kružni tok i stopiraju do plaže da brčkaju noge u ledenom Atlantiku. Jedni se šetaju, voze bajs, bleje u parkovima, dok se drugi vraćaju razočarani iz potrage za flamingosima koji često borave u solani blizu centra grada. A onda dobro poznati put, portugalskom kaldrmom nazad do Škole. Opet, ali sad malo manja jurnjava po kuhinji i sedanje na pod - radionica počinje. Beskrajni razgovori, grejanje projektora, bezbroj različitih naglasaka, reči, pogleda. Zanimljivo je videti volontere Putničke škole ali i učesnike kako se snalaze u radioničarskim poduhvatima, improvizacijama i začkoljicama. U međuvremenu putnici nam stalno stižu - dok nove dočekujemo sa starima se već pozdravljamo.
Ponovo mala gužva oko tuša, pa pravac na Riblji trg u provod - kuda drugo. Volonteri pored uloge voditelja radionica, kućepazitelja, čuvara reda, mira i discipline u recikliranju smeća (nakon 20 dana smo možda i skontali kako se pravilno odvaja đubre), sada postaju i lokalni vodiči. Međutim, zadovoljstvo nam je kada se putnici odomaće i kada sami organizuju sređivanje stana ili počnu da vode ostale do grada. Ponekad nam se desi da se iz izlaska vratimo u ranim jutarnjim satima, a onda se ultra-tiho ređamo na pod kao sardine u konzervi. Ujutro sve nanovo.
Sada smo već prešišali dve trećine ovogodišnje Putničke škole. Uveliko smo u drugom semestru. Kasica je sve teža i stranice knjige gostiju se lagano popunjavaju - sakupili smo 300 evra i 39 putnika iz 21 zemlje, sa četiri kontinenta.
