Otkako je Putnička kuća u Granadi otvorila vrata, kroz nju je prošlo 180 putnika. Najveći broj njih je i dalje iz Evrope – jedno veče imali smo četiri Ane iz Nemačke. Ima i putnika iz dalekih zemalja kao što su Bangladeš, Dominikanska Republika, Čile, Australija, Jordan... Postigli smo i ovogodišnji rekord – 27 duša noćilo je u kući istovremeno.

Tu je bio Remi iz Francuske, koji nikako nije mogao da zapamti da treba da se izuje, ali je zato napravio dovoljno džema od smokvi za osam velikih tegli. Zatim Saro iz Italije, koji pešači već dva meseca, i na koga smo sasvim slučajno naleteli na brdu iznad Granade negde oko ponoći – upravo je prešao preko Sijera Nevade, putnička dužnost nalagala nam je da ga dovedemo u kuću. Ruski par je prešao 12.000 kilometara stopom iz Rusije, a Mak iz Bangladeša došao je da predaje na kongresu nutricionista. Ugostili smo i polovinu buduće cirkuske trupe – njih petoro. Došli su na prijemni ispit za cirkusku školu, a upoznali se u Putničkoj kući. Da ne pominjemo devojku sa petogodišnjim detetom, koja je dostopirala iz Letonije...

Vlasnica i dalje dolazi da pokazuje stan potencijalnim stanarima. Dogovor da ga pokazuje dvaput sedmično u tačno određeno vreme nije poštovala, ali bar se najavi telefonom oko sat vremena pre nego što dođe.

S obzirom da su zidovi na više mesta crni, pogotovo u hodniku, moraćemo da platimo krečenje. Gazdarica je posumnjala da vodimo ilegalan hostel (ili nešto gore) i odjednom izgubila sposobnost da govori engleski, na kom je do tada normalno komunicirala sa nama. Smirila se tek kad joj je jedna gošća objasnila da niko ništa ne zarađuje i da smo mi svi veliki prijatelji.

Za razliku od Istanbula, gde kuću nisu mogli da pronađu ni oni sa mapom, u Granadi su nam nekoliko puta zakucali na vrata nenajavljeni ljudi sa ruksacima. Kažu da im je momak koji sedi na mostu i piše pesme na pisaćoj mašini rekao da dođu ovde.

Otišli smo i na par planinarenja. Prvi put kod Monačila, seoca pored Granade, gde smo prelazili viseće mostove, puzili ispod stena, brali smokve i kupine, i na kraju se izgubili.

Drugi put smo otišli do veštačkog jezera pored brane. Put se umalo završio i pre nego što je počeo, kad smo na stanici, minut pre polaska autobusa, shvatili da niko od nas ne zna u koje smo se mesto zaputili.

I za kraj, podelićemo sa vama Sarov odgovor na pitanje može li se putovati bez novca. „Nema pare, nema problem. Nema vreme, problem“.