Više ljudi nam je reklo, tokom ovih proteklih nedelja otkako je Putnička kuća završena, da nismo dovoljno pisali na sajtu. Ulenjili smo se, sunce je bilo prejako, grad i okolina zanimljivi, a more, jednostavno, previše blizu.

Tokom drugog meseca, Putnička kuća je imala daleko više gostiju nego u početku. Sajt Kaučsurfing, preko koga su nas mnogi putnici pronašli, čitav prvi mesec nije radio kako treba, pa domaćini Kuće nisu mogli da prebace svoje profile na Granadu. Posle dugotrajne gnjavaže i prepiske sa administratorima kaučsurfinga, sve je konačno proradilo tek početkom septembra.

Za dva meseca, koliko je trajala, Putničku kuću u Granadi koristilo je 216 osoba. Ovde brojimo samo one koji su noćili u kući. Pored njih, mnogi su navraćali da se odmore par sati, na večeru ili druženje, tako da je ukupan broj ljudi koji su koristili kuću zapravo dosta veći.

Negde pred kraj septembra posetili su nas putujući muzičari iz sirijsko-izraelskog benda Toot Ard, koji sviraju, prema sopstvenim rečima, „orijentalni planinski rege“, a žive u Golanskim visovima.

Kada im mi ne smetamo, sviraju mnogo bolje:

Granada je grad u kome se na svakom koraku sreću ulični muzičari i ljudi koji tegle instrumente. Uveče se obično okupljaju na trgovima (ako nekoga zanima, to su Plaza del Huerto de Carlos i Carvajales, oba u kvartu Albayzin, gde se nalazila i Putnička kuća) i sviraju zajedno. Jedna od granadskih grupa koje smo često sretali, a koja je obično svirala na pet minuta od naše kuće, je Milchakas:

Kada je došlo vreme da zatvorimo kuću, stvari koje nismo mogli da ponesemo (a s obzirom da se ovaj put nismo vraćali vozom i autostopom, takvih stvari je bilo mnogo) razdelili smo našim granadskim poznanicima, uglavnom studentima koji su došli na razmenu, pa su živeli u Putničkoj kući dok nisu pronašli stanove. Najveći problem je bio otarasiti se makete berberskog šatora koji su Katarina i Tibor dobili na poklon dok su stopirali po Maroku. Na kraju smo uspeli da ga uvalimo, odnosno poklonimo, Alehandru iz Madrida, koji mu se čak i obradovao.

Sa gazdaricom smo se razišli u ljubavi i slozi, osim što smo morali da platimo krečenje jer su zidovi bili crni od stotina oznojanih dlanova. Detaljan izveštaj o troškovima objavićemo u narednom tekstu, zajedno sa statistikama ko je odakle došao i poukama koje smo ove godine izvukli.

Za kraj, nekoliko fotografija napuštene opservatorije na Sijera Nevadi, planini na kojoj se sneg nikada sasvim ne otopi. I nešto što možda niste znali: sa vrha Sijera Nevade vide se Gibraltar i Maroko.