Vranje
Vranje je gradić od nekih 65 hiljada stanovnika, udaljen stotinak kilometara od Niša u pravcu juga. Okružuju ga vrhovi Krstilovica (1154 mnv), Pržar (731 mnv) i Borino Brdo (690 mnv). Vranje je od bugarske granice udaljeno 70, a od makedonske 40 kilometara.
Vranje je izuzetno živopisan grad, sa mnoštvom interesantnih i neobičnih detalja koji se ne mogu sresti u drugim delovima zemlje. Nalazi se u delu Srbije u kome su se Turci najduže zadržali, tako da su tragovi otomanske civilizacije i danas u velikom broju prisutni - čuveni Beli Most, zatim pašin konak, haremluk, amam...
Nedaleko od grada mogu se videti ostaci rimskog utvrđenja poznatog pod imenom Markovo Kale, a jedan od svakako najzanimljivijih i najlepših objekata u gradu je rodna kuća Borisava Stankovića u baba-Zlatinoj ulici, jednoj od najstarijih ulica u Vranju.
U neposrednoj blizini Vranja nalazi se ogroman planinski masiv koji obuhvata planine kao što su Besna Kobila (1922 mnv), Doganica (1806 mnv), Vardenik (1875 mnv) i mnoge druge, tako da Vranje predstavlja odličnu polaznu tačku za istraživanje ovog dela zemlje.
Istorija Vranja
Veruje se da su prvi stanovnici ovih krajeva bili Rimljani i Vizantinci, kao i Sloveni koji su se ovde naselili u VI veku. Ne zna se tačno kada je grad nastao, ali je poznato da su se ovde od pamtiveka ukrštali karavanski putevi koji su povezivali Istok i Zapad.
Vranje se prvi put pominje u XI veku. Ana Komnina, Grkinja iz carske porodice, u svom delu "Aleksijada" priča kako je veliki župan Vukan osvojio Vranje 1093. godine, da bi se ubrzo posle toga povukao pred vizantijskom vojskom. Godine 1193. Vranje osvaja veliki župan Stefan Nemanja i ono ulazi u sastav srednjovekovne srpske države.
Turci ulaze u Vranje 14. juna 1455. godine, i ostaju tu sve do 31. januara 1878. kada je, na svetog Anastasa, varoš osvojila srpska vojska predvođena đeneralom Jovanom Belimarkovićem. Grad je tada brojao oko 8.000 stanovnika.
U prvom balkanskom ratu, kralj Petar I Karađorđević lično je komandovao, iz Vranja, ratnim operacijama protiv Turaka. Kasnije, u Prvom svetskom ratu, Bugari su okupirali vranje 16/17. oktobra 1915. Oslobodili su ga srpski borci sa Solunskog fronta 4. oktobra 1918.
U Drugom svetskom ratu Nemci osvajaju grad 9. aprila 1941, da bi ga već 22. aprila predali Bugarima, koji su u toku četiri godine streljali oko 700, a internirali 4.000 ljudi. U borbama za vranje poginulo je oko hiljadu boraca, a grad je konačno oslobođen 7. septembra 1944. godine.
Kako stići do Vranja?
Vranje je važan saobraćajni čvor, tako da se do njega veoma lako stiže iz svih delova zemlje. Više autobusa ga svakodnevno povezuje sa Beogradom, a tu su i oko tri voza dnevno (6 sati puta).
U principu, većina autobusa / vozova koji saobraćaju između Makedonije i Srbije staju u Vranju. Par autobusa dnevno ide na istok do sela Kriva Feja, odakle se put nastavlja dalje do Bosilegrada, na granici sa Bugarskom.
Autobuska stanica Vranje - tel. 017 / 21 201
Železnicka stanica Vranje - tel. 017 / 21-714
Šta videti u Vranju?
Vranje je svakako jedan od najživopisnijih gradova u Srbiji. Grad sam po sebi nije velik, tako da ga, ukoliko poranite, možete obići za jedan dan, a da ne propustite ništa od najvažnijih znamenitosti. Mnoštvo kaldrmisanih ulica, starih, raskošnih kuća sa velikim dvorištima, šumom obrasle planine koje zaklanjaju horizont, kao i brojni ostaci stare otomanske i balkanske arhitekture stvaraju jedinstvenu atmosferu... ako slučajno niste pročitali Stankovićevu "Koštanu" i "Nečistu krv", savetujemo da to obavezno uradite pre posete Vranju... tek onda će vam se sve kockice složiti u glavi :)
Pašin konak, koji je danas narodni muzej, podigao je Raif-beg Džinić davne 1765. godine. Sastoji se od dve zgrade - selamluk (za muškarce) i haremluk (za žene). Zgrade su potpuno očuvane i restaurirane, i spadaju u najlepše primerke otomanske arhitekture na ovim prostorima. Narodni muzej Vranje otvoren je radnim danom od 08 - 15 časova, a subotom i nedeljom od 10 do 14 časova. Cena ulaznice je 50 dinara za odrasle, 30 za decu i učenike. Zgrada haremluka danas je poslovni centar Simpo, a nalazi se u ulici Kralja Stefana Prvovenčanog.
U ulici Petog Kongresa nalazi se amam ili hamam, staro tursko kupatilo, proslavljeno u delima Bore Stankovića. Amam je zidan od kamena, iza njega se nalazi dvorište ograđeno kamenim zidom, ali, koliko smo videli, zgrada je zatvorena i nije moguće ući unutra. No, i sam pogled na građevinu dovoljan je da se oseti nešto od atmosfere koja je ovde nekada vladala.
Muzej - kuću Bore Stankovića podigla je njegova baba, čuvena baba Zlata, po kojoj je kasnije i nazvana ulica u kojoj se kuća nalazi. Kuća je sagrađena oko 1850. godine, a tek 1967. pretvorena je u muzej. Kada prođete kroz staru drvenu kapiju, ulazite u dvorište u kome se nalaze neizbežni bunar i stari dud, a u kuću se ulazi preko zasvođene verande. Unutra se nalazi stari nameštaj, posuđe, mnoštvo ukrasa, ćilima, porodičnih fotografija, razboj za tkanje, ikone - jednom rečju, ulazite u pravu kuću iz 19. veka. Tu je takođe i mnoštvo Stankovićevih knjiga, kao i fotografija sa raznih izvođenja njegovih drama, i gomila drugih interesantnih sitnica. Na drugom kraju dvorišta nalazi se letnja kuhinja, sa starim, crvotočnim drvenim stolom, gomilom kuhinjskih potrepština, ćupova od pečene gline, itd. Muzej se nalazi u ulici Baba Zlatinoj br. 9, a otvoren je radnim danom od 08-15 a nedeljom od 09 - 13 časova. Cena ulaznice je 50 dinara za odrasle, 30 za decu i učenike.
Slika: rodna kuća Bore Stankovića u Baba Zlatinoj ulici, Vranje
Beli most, iz 1844. godine, takođe je poznat i kao "most ljubavi". Priča se da su paši, koji je tu nekada živeo, proročice prorekle da će mu ćerka jedinica, Ajša, umreti nasilnom smrću, te je on sazidao, nedaleko od mesta gde je danas most, beli dvor, i zatvorio je unutra. Imala je samo jedan mali prozor, kroz koji je gledala napolje, pa je tako svaki dan viđala pastira Stojana kako tera ovce preko reke, i zaljubila se u njega. Nekako je uspela da pobegne iz dvora i sastane se sa Stojanom, ali ih je paša iznenadio, i izvadio pušku da ubije Stojana... no Ajša se bacila ispred njega i tako ona poginula... Stojan je, priča dalje legenda, izvukao nož i presekao sebi vrat na licu mesta, a paša je onda naredio da se tu podigne most, sa natpisom "proklet neka je onaj ko razdvoji one koje je ljubav spojila" - most, kao i natpis na arapskom jeziku, i dan danas se nalaze tamo, u starom delu Vranja, u ulici Devet Jugovića. Pitajte bilo kog Vranjanca za beli most i pokazaće vam put.
U Sinđelićevoj ulici, nedaleko od belog mosta, nalazi se česma Đerenka. Legenda kaže da su je Turci podigli u spomen čuvenom Đerzelezu, koji, ni pored sve svoje hrabrosti i naočitosti, nije uspeo da osvoji srce lepe crnooke Srpkinje.
Zanimljiva je i Saborna crkva svete trojice, iz ranog 19. veka. Sa svojih nekoliko kubeta nadvisivala je gradske džamije, pa su je Turci srušili. Obnovljena je 1958. godine, i nalazi se u ulici Milutonovića 26.
Na 3 do 4 kilometra severno od Vranja nalazi se Markovo kale, ostaci srednjevekovnog utvrđenja. Ne zna se ko ga je tačno podigao, ali se pretpostavlja da je to bio vizantijski car Justinijan, u VI veku.
Dodatne informacije
Putopis, uz dosta fotki, o različitim zanimljivostima Vranja i Besne Kobile: