ilustracija: Milica Popović
Idemo u Evropu.
Mama i tata su samo to rekli. Sestra i ja smo se radovale, videle smo Evropu na televiziji i mislile smo, tamo ćemo imati kompjuter i trenerku i svoju sobu i krevet na sprat sa onim merdevinicama i prave igračke a ne krpe i mama će lepo kuvati i tata će uvek zbijati šale i parkovi će biti veliki i mi ćemo se igrati u tim parkovima i ništa neće biti kao kod kuće u Iraku.
Mama i tata su rekli istinu, a sve su slagali.
Ne sećamo se koliko je trajao put. Samo se sećamo drhtavice. Ruke su nam se tresle, i sestri i mami i meni, čak su se i tati ruke tresle ali njemu najmanje. Selili smo se iz kamiona u kamion, jedva smo disali jer je vazduh grozan u tim kamionima, jer ima puno ljudi i svi dišemo jedni u druge a neki ljudi baš smrde kad dišu. Mama je drhtala i držala nas za ruke da mi ne bismo drhtale, ali pošto je ona drhtala, mi smo drhtale još više.
Čega se sećamo iz Iraka? Naše baka-Nabihe. Ostalo smo zaboravile, rat i put i ono kad su se ljudi davili jer nisu uspeli da se ukrcaju na brod, sve smo to zaboravile, mama i tata su nam rekli da zaboravimo i mi smo zaboravile. Samo se baka-Nabihe sećamo. Ona nas je zagrlila pred put i dugo nas je držala tako i stezala i pošto nije pustila ja sam se malo uplašila. Baka-Nabiha je lepo pričala. I mama lepo priča, ali ni mama ni baka-Nabiha ne umeju da pišu. Nisu mogle da idu u školu. To nije lepo. Ovde, u Srbiji, videla sam žene koje umeju da pišu, kao što je naša doktorka. Ona ume da piše i ja sam poželela da postanem doktorka. Doktorke umeju da pišu i nose belu odeću i fine cipele i uvek su čiste i pitaju me zašto plačem. Volela bih da i ja imam fine cipele i nekoga pitam zašto plače. Nije lepo da niko nikoga ne pita zašto plače.
Mama i tata su hrabri i ja ih volim iako ih ponekad ne volim. Želela bih da dođemo do kraja puta i da dobijemo novu kuću i da krenemo u školu i da nosimo lepe trenerke. Mama i tata kažu da ne brinemo, da ovo nije Evropa, da će Evropa tek doći i da će tamo biti i trenerki i lutaka i čokolade i pravih igračaka a ne krpa i da vozači neće vikati na nas.
Sestra veruje, a ja se plašim da opet lažu i da je ovo već Evropa.
—
Ova priča deo je serije zapisa Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, koji rade sa migrantima i azilantima u Srbiji.
