Ebstorfova karta sveta, i ujedno karta Isusovog tela. 13. vek
David Albahari objavio je Snežnog čoveka 1995. – godinu dana pošto je emigrirao u Kanadu. Slučajno ili ne, roman govori o iskustvu pisca-emigranta koji dolazi u Kanadu, u akademsku sredinu, kako bi pisao o zemljama iz kojih je potekao. Roman govori o bezdomnosti, daljini i putovanju, o bekstvu od istorije, o dometima jezika, o razlivenim, fluidnim identitetima, o kartografiji, o atlasima i mapama – svemu onome što nas isteresuje kao putnike i kao putopisce. Pošto Albahari svoje romane po pravilu piše u jednom pasusu, čitaoce upozoravamo da je serija odlomaka koji slede nužno manjkava i osakaćena.
*
...
„U svet" su, zapravo, bile moje reči, one koje sam ponavljao sve vreme, tokom celog leta, i kojih sam se najpre setio kada sam se probudio usred oluje, dok je avion škripao i podrhtavao a stjuardese obilazile uznemirene putnike. Otvorio sam oči i ugledao tamne, kovitlave oblake, i dok je iz slušalica – koje su mi i dalje bile na ušima – dopirao jednoličan ritam velikog džez-orkestra, pomislio sam: „U svet", tako, jednostavno, kao da se to nije moglo uraditi na drugi način, bez prolaska kroz oluju.
...
Celog života sam mrzeo akademski stalež, a sada sam sedeo u samom središtu akademskog života, osećao kako pulsira oko mene, i morao sam da se pretvaram da ga ne mrzim, da ga ne osećam. Sve te priče o značaju obrazovanja bile su zapravo beznačajne, niko u tom svetu akademije, ni u jednom svetu akademije, nije znao šta je obrazovanje i kako se ono stiče, sve je to bilo isprazno poigravanje činjenicama, zadovoljavanje taštine i podupiranje iluzija.
...
Dekan se pojavio na vratima. „Došli ste ovamo da pišete", rekao je, „i sve ćemo učiniti da vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene." Nisam mogao da se setim nijedne uspomene. „Kada se država raspadne", rekao je profesor političkih nauka iza njegovih leđa, „teško je održati delove tela na okupu." Podigao je obrve, iščekujući odgovor. Nisam mu odgovorio. Pomislio sam na kuću u kojoj sam prenoćio, na zatamnjeno ogledalo u predsoblju, na plakar koji je bio prevelik za moje stvari. Profesor političkih nauke je rekao da je telo država, da su ruke i noge narod, da je glava parlament; jedino nije ništa odredio za srce. „Srce je prevaziđeno", rekao je. „Srce je anarhista", dodao je dekan.
...
Onaj ko veruje da se pisanje može naučiti, pomislio sam, da je pesma konstrukcija a priča građevina, neće nikada doznati šta one doista jesu, a ono što ipak bude napisao, jer slova se mogu naučiti, kao i reči, kao i gramatika, biće doista konstrukcije, arhitektonske ljušture, kosturi jezika.
Trebalo je preksinoć, pomislio sam, da stignem šofera i otvorim mu srce; moje, ne njegovo; i da mu kažem koliko doista mrzim univerzitet. Bilo bi mi lakše sada, kada nisam imao kome to da kažem, osim sebi. I ne toliko univerzitet, pomislio sam, koliko veru u obrazovanje, u sistem učenja koji, navodno, omogućuje da se vidi bolje od svakoga ko se nalazi izvan tog sistema, drugim rečima: svaki sistem, pogotovo onaj koji propoveda da se sve može naučiti, pa i pisanje, pa i svaka umetnost, kao da je pisanje, pa i svaka umetnost, doista nauka, zbir definicija, jednačina i negacija. Otići ću kod dekana, pomislio sam, i reći mu da ne mogu da ostanem, ne zbog njega, naravno, naglasiću to, već zbog toga što vera u obrazovanje, pogotovo kada je reč o umetnosti, podrazumeva neverovanje u samu umetnost, u ono od čega se umetnost stvara: od praznina između reči, od tišina između zvukova, od belina između slika. Onaj ko veruje da se pisanje može naučiti, pomislio sam, da je pesma konstrukcija a priča građevina, neće nikada doznati šta one doista jesu, a ono što ipak bude napisao, jer slova se mogu naučiti, kao i reči, kao i gramatika, biće doista konstrukcije, arhitektonske ljušture, kosturi jezika.
...
Sve je bilo tako naglo, pomislio sam, i odlazak i dolazak, pogotovo dolazak, nisam još imao vremena da se saberem, i dalje sam postojao kao niz scena, nevešto povezanih rukom neiskusnog montažera, kao da se moj život raspadao zajedno sa istorijom moje zemlje, moje bivše zemlje, morao sam da dodam, i kao da više nisam bio samo jedan čovek, jedno biće, već više ljudi i više bića, tako da sam svaku stvar istovremeno video iz više uglova, u beskraju umnoženih trenutaka, kao što je svaka misao odmah postajala mnogo misli, istih a različitih, dovoljno različitih da me spreče da prihvatim bilo koju od njih, što me je, na kraju, ostavljalo praznog, izmučenog, poput ljušture, poput olupine, odnosno, poput ljuštura, poput olupina, u koje su se svako od tih bića i svaka od tim misli takođe pretvarali. „Ako država ludi", upitao sam profesora političkih nauka dok nam je kelner sipao belo vino, „da li i ljudi moraju da polude?" Profesor je pažljivo sekao meso u istovetne parčiće. „Zar ne mislite", pitao je, „da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?" Nisam bio siguran da smo se razumeli. Nisam, u stvari, bio siguran da on želi da me razume. Izmicala su mi njegova poređenja, metafora u kojima je država čas bila ljudsko telo, čas kraljeva palata, čas carstvo nebesko. Govorio je o suverenitetu kao da je to neko jelo, namaz za hleb, egzotično voće, a odmah zatim, tek što bih u sebi stvorio predstavu oglodane korice ili odbačene ljuske, govorio bi o nepovredivosti suvereniteta, o nemogućnosti njegovog menjanja.
...
I obrazovanje koje nije slučajnost, koje drugim rečima, nije avantura, rekla je, nije pravo obrazovanje, nego je samo, kao ovde, sistem lišen iznenađenja.
Nikada nije mogla da shvati one koji uvek idu istom putanjom, bez obzira na vremenske okolnosti, i onda govore o tome kao o velikom dostignuću, ne primećujući da na taj način iz svojih života eliminišu upravo onu stvar koja životu daje pravi smisao, i koja, u izvesnom smislu, rekla je, doista održava život. „A to je?", pitao sam. Pogledala me je pravo u oči. „Slučajnost", šapnula je. I obrazovanje koje nije slučajnost, koje drugim rečima, nije avantura, rekla je, nije pravo obrazovanje, nego je samo, kao ovde, sistem lišen iznenađenja, tako da već na početku časa znaš kako će se završiti. Ona je već dovoljno dugo tu, na univerzitetu, rekla je, i videla je kako se, pod prividom uvođenja raznih sloboda i navodnih jednakosti, guše sve slobode, kako se slobodno mišljenje povlači pred strahom od politički neispravnog mišljenja, kako sistem postaje nedodirljiv, jer ukoliko neko iskoči iz njega, rekla je, on više ne može da se vrati. „Sistem ga odbacuje kao strano telo", bile su njene reči.
...
Mladić koji je zevao ponovo je zevnuo; onda je podigao ruku. „Kako se", pitao je, „ono što se događa u vašoj zemlji odražava na vaše pisanje?" „Interesantno pitanje", rekao je profesor. Nisam ni pokušao da sakrijem mržnju u svom glasu. „Svaki čovek je svoja zemlja", rekao sam, „i shodno tome, moje pisanje nije pretrpelo ni najmanju izmenu." „Nisam mislio na vas", rekao je student, „nego na vašu zemlju." „O kojoj zemlji je reč?", upitao sam. Studenti su počeli da se smeju, neki su čak udarali šakama po klupama. „Interestantan odgovor", rekao je profesor. Zajedno smo izašli iz učionice. Hodnici su bili puni studenata; svaki od njih, i mladići i devojke, nosio je mali ranac, obešen o desno ili levo rame. „Morate da ih razumete", govorio je profesor, „stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači." Nasmešio se, stidljivo, poput udvarače. „Ovo je novi svet", rekao je, „ovde niko nema razumevanja za oklevanje. U Evropi", rekao je, „vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi", rekao je, „živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života, proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada", rekao je, „ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi", rekao je, „samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života."
...
Ležao sam u krevetu i stiskao termofor, zastrašen odjednom mogućnošću da vidim svoj odraz u ogledalu, da shvatim da u krevetu, umesto jednog, leži nekoliko ljudi. Glava uz glavu, sve na istom, malom jastuku.
...
„Ne morate da brinete", rekla je, „i ja sam stranac." Klimnuo sam glavnom i čvršće stisnuo kvaku. „Na neki način", rekla je, „svi smo stranci u ovoj zemlji." Tada je već ponovo bila na tremu. „Ponekad verujem", rekla je, „da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini."
...
„Istorijski atlas Srednje i Istočne Evrope" pisalo je na koricama. „Najbolja knjiga o duhovima koju sam čitao", nastavio je profesor, „knjiga o avetinjskim narodima koji ni posle hiljadu i više godina ne uspevaju da se smire, neprekidno lutajući prostorima koje su odavno pretvorili u groblja, u naseobine mrtvih, uvereni da je samo svet s one strane sveta pravi svet.
„Ovde ću ostariti", pomislio sam ponovo, na isti onaj način na koji se neko priseća refrena popularne pesme, čak i kada ne zna nastavak ili izvođača. „Ha", rekao je profesor političkih nauka kada sam zastao na ulazu u njegovu kancelariju. To je tačnost, rekao je, koja se ne očekuje od ljudi iz mojih krajeva, ali s obzirom da sam poticao iz graničnih delova, smatrao je, verovatno sam u sebi ukrstio različite osobine, potirući karakteristične a naglašavajući neuobičajene. Ono što je trebalo da me iznenadi bila je knjiga. Gurao ju je prema meni preko svog radnog stola, istovremeno je pokrivajući dlanom. „Ne tako brzo", rekao je kada sam pružio ruku. Podigao je dlan. Istorijski atlas Srednje i Istočne Evrope pisalo je na koricama. „Ovde je", rekao je profesor političkih nauka i kucnuo savijenim kažiprstom po knjizi, „zapis vašeg usuda, središte iz kojeg sve izlazi i u koji sve uvire." Nisam nisam rekao. „Najbolja knjiga o duhovima koju sam čitao", nastavio je profesor, „knjiga o avetinjskim narodima koji ni posle hiljadu i više godina ne uspevaju da se smire, neprekidno lutajući prostorima koje su odavno pretvorili u groblja, u naseobine mrtvih, uvereni da je samo svet s one strane sveta pravi svet, da je prozirnost prava punoća, i da su granice samo puke izmišljotine." Odmahnuo je glavom, zastao, onda nastavio sve brže da odmahuje. Otvorio je knjigu na mestu obeleženom belim papirom. „Ako su moje računice tačne", rekao je, „nijedna granica nije ovde trajala pedeset godina, ne računajući one koje su nametnute prirodnim preprekama. U toku samo jednog veka svako mesto je postajalo nekoliko mesta, nijedan jezik nije posedovao čvrstinu, ljudi su uveče legali ne znajući gde će se narednog jutra probuditi. Ukoliko u prirodi postoji nešto što je haos, onda se to ovde nalazi. Nigde drugde. I širi se kao zaraza, kao neizlečiva bolest. Samo što vi to ne znate, jer se nalazite u središtu i mislite da mirujete, da sve događa drugima." Glas mu je postepeno dobijao na jačini, lice mu se zacrvenelo, šake skupile u pesnicu. Ako tako nastavi, pomislio sam, stropoštaće se sa stolice.
...
Za svaki slučaj, držao sam atlas pred sobom kao da je štit. Dok smo se spuštali prema prizemlju, slušao sam dva studenta kako razmenjuju bombaste fraze o kraju istorije.
...
Nikada, na primer, nisam bio siguran da stvarno razumem daljinu. Ranije sam mislio da je „daljina" samo druga reč za „putovanje", posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim.
Bezbroj puta sam sebi rekao, pomislio sam, da ne smem da dozvolim takve nagle prelaze iz ushita u potištenost. Nisam mogao da poverujem da samo sat ranije zviždao. Sada su mi usta bila suva, i jezik mi je kao krpa ležao u njima. Kada sam pokušao da namestim usne za zvižduk, čulo se samo tiho pucketanje usahlih ljuspi. Ne smem da dozvolim, pomislio sam, ali više nisam mogao da se setim nijedne zabrane. Zapravo, osećao sam se prevarenim: shvatio sam da sâm poneo pogrešne knjige i pogrešne zabeleške, da ću zapisati potpuno drugačiju priču od one koju sam zamislio, da ću se približavati umesto da se udaljavam. Daljina je prava reč. Neke reči nikada dobro ne naučimo, pomislio sam, i ma koliko nas dobronamerno upozoravali, nikada ne razumemo njihovo pravo značenje. Nikada, na primer, nisam bio siguran da stvarno razumem daljinu. Ranije sam mislio da je „daljina" samo druga reč za „putovanje", posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u boga; ništa me nije moglo ubediti. Potom sam „daljinu" počeo da zamišljam kao „bekstvo", a pošto sam o „bekstvu" uvek mislio kao o „utočištu", „daljina" se pretvorila u neku vrstu „utočišta", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju „gost", ali ne u smislu „radost u kući", nego u smislu „tuđinac" ili, još bolje, „čovek pod nepoznatim krovom". To me je zbunjivalo, ta povezanost krova sa daljinom, krova koji bi trebalo pre svega da označava blizinu, zaštitu, prisnost, san. Možda postoji krov koji otkriva, pomislio sam, možda se njihova svrha ne iscrpljuje uvek u pokrivanju i bdenju? Nisam znao da li na to može da se odgovori, kao što nisam znao kako sam „daljinu" počeo da povezujem sa „samoćom" a „samoću" sa dolaskom u ovo mesto, u podnožju brda koje liči na nos. Pre dolaska nisam ni znao da postoji to brdo, imao sam neku viziju grada u ravnici, duž obala reka, zamišljajući da je prerija ravna kao Panonija, ali nigde u tim slikama, nikada, nisam viđao brda. Znao sam da su planine u blizini, ali sam grad u sebi predstavljao kao besprekornu geometriju koja je mogla da postoji samo u apsolutnoj ravnici. Ništa na svetu, naravno, nije apsolutno, što objašnjava mogućnosti da brdo nalik dugačkom nosu, zabijenom u tkivo grada, prodre u moju maštu, jer još nisam bio upoznao grad, nisam odmakao dalje od univerziteta, i grad, ako je doista postojao, postojao je i dalje samo kao pretpostavka, samo kao slika koju sam nosio u sebi. Drugim rečima, tamo gde sam očekivao da ću pronaći „daljinu", nisam je pronašao.
...
Stajao sam i osluškivao kako se svet pretvara u klopku. Ništa više nije izgledalo kao onaj prvi trenutak na aerodromu, kada sam spazio šofera, kada je svaki pokret označavao dobitak.
...
Geografija je bila stanje, kraći li duži trenutak dobitka; istorija je bila dijagnoza, noć.
Okretao sam listove atlasa i razgledao istorijske mape Srednje i Istočne Evrope. Dan je, ipak, počeo da se gasi. Ustao sam; bilo mi je potrebno više svetla da bih razabrao tačkaste granice nekih zemalja. Za razliku od istorije, geografiju sam voleo, iako nisam nikada uspeo u potpunosti da je shvatim. Geografija je bila stanje, kraći li duži trenutak dobitka; istorija je bila dijagnoza, noć. I noć je doista pala, kao i uvek, naprosto je prekrila nebo i više ništa nije moglo da se vidi.
...
Ono što sam iz njega naučio dok sam ga prinosio očima pod sve bleđom svetlošću bila je jednostavna istina o subdini mesta sa kojeg sam poticao: živeo sam na rubu nedovršenog istorijskog vrtloga, na rubu istorijske kloake koja je neprekidno usisavala duhovne i telesne izlučevine, i potom ih izbacivala u još gorim obličjima, prikrivenim iza privida istorijskih ravnoteža koje su se raspadale u najneočekivanijim trenucima. Ništa na tom mesto nije bilo postojano, ništa pouzdano, osim stalnog verovanja u moć privida (...)
...
Istorija je izmicanje, stalno nadmetanje unutrašnjih sila, kao u živi, pomislio sam, stalni raskorak između dela i celine, tako da uvek postoji neki deo koji, zaluđen kohezijom, pokušava dovoljno da se udalji od ostatka, ne znajući, pomislio sam, da samo ponavlja obrasce koje je ostatak ostavio iza sebe, da se uspinje tamo odakle su svi odavno sišli, da pada ka dnu sa kojeg su se svi odavno popeli.
...
Nekoliko sati kasnije, u četiri ujutru, otvorio sam oči i pogledao u mrak. Kao da mi je neki glas šapnuo na uvo: „Živiš u kući kartografa."
Unutrašnjost kuće se ispunjavala sve gušćim mrakom. Povremeno bi zapucketala neka daska, možda okno koje se hladilo, a zvuk frižidera je postajao jasan onog časa kada bi prestao da se čuje. Osećao sam se kao usne skupljene za zvižduk koji nikako da dopre; sve što se čuje je tihi prolazak vazduha, škripavi pokušaji potisnutih vazdušnih struja; potom sledi hrapavo kašljanje, ušmrkavanje nosa, tupi otkucaji srca koji dopiru iz velike dubine. Nekoliko sati kasnije, u četiri ujutru, otvorio sam oči i pogledao u mrak. Kao da mi je neki glas šapnuo na uvo: „Živiš u kući kartografa." Ustao sam i, bos, krenuo u podrum. Ako sam nekada svaku radnju video kao zbir reči, sada sam se kretao bez jezika, ništa nisam morao sebi da objašnjavam, bilo je dovoljno da podignem rzuku ili pogledam, da pritisnem prekidač ili okrenem bravu, samo sam hodao, samo sam išao, silazio i uspinjao se. Nijednog časa nisam pomislio na glas, kome pripada, zašto se meni obratio, uostalom, kada sam povukao gajtan u „sobici" i pažljivije zagledao knjige i natpise na kutijama i fasciklama, pre bih pomislio na profesora istorije nego na kartografa, ali umotane rolne su doista bile mape, raznih veličina, nove i sasvim stare, što je, makar posredno, doprinosilo uverljivosti glasa, ma čiji bio. Moj nije, u to sam siguran, jer sam sve vreme ćutao. Ćutke sam povukao gajtan, ćutke sam počeo da pregledam rolne, ćutke sam otišao u radionicu, pronašao čekić i teglu sa ekserima, i odneo ih, zajedno sa odabranom mapom, u dnevnu sobu. Odlučio sam se ipak za trpezariju. Mapa je bila velika i pokrivala je najveći deo zida. Stara, precizno urađena, nemačka mapa Rimskog Carstva (Das Römische Reich seit Caesar und Augustus). Vratio sam se po drugu, i dalje bos, i doneo još tri. Bliski Istok, Balkan i Severnu Ameriku. Zidovi su bili meki, gotovo providni, uglavnom panel ploče i gipsane pregrade, i kuća bi zabrujala i zadrhtala svaki put kada bi se čekić spustio na glavicu eksera. Ponovo sam otišao u „sobicu", doneo još četiri mape, vratio se, doneo još četiri. U međuvremenu sam popio čašu soka od pomorandže. Ostale mape su bile manje, odnosno, bile su velike ali ne toliko kao Rimsko Carstvo, i praznine na zidovima su se brzo popunjavale. Nisam nastojao da pratim hronologiju, dopuštao sam svakoj mapi da pronađe svoj prostor, bez obzira da li je to mapa Rumunije ili ogromna fotografija Jerusalima, snimljena sa velike visine. Počelo je da sviće kada sam završio. Imao sam plikove na palcu i dlanu. Bolela me je glava. Stopala su mi bila ledena. Jedino u kuhinji i kupatilu nisam okačio nijednu mapu.
...
Hodao sam između otisaka istorije, između izlizanih slika prošlosti, dopuštajući svima njima da govore svojim jezikom. Svojim jezicima, trebalo bi da kažem, pomislio sam, jer nisam siguran da cela istorija govori istim jezikom, kao nisam bio siguran da ja uopšte govorim. Otkako sam ustao nisam otvorio usta. „To me ne čudi", rekao je profesor političkih nauka kada smo se slučajno sreli pred ulazom u univerzitetsku biblioteku. „Istorija nema nikakvu vezu sa jezikom", rekao je. „Ona se zbiva u onom prostoru izvan reči, katkad skučenom, katkad nerazumljivom, u koji pojedinac, kao pojedinac, nema mogućnosti pristupa", rekao je.
...
„Čovek, ljudi", rekao je, „tvore poseban krug, ne na kori, kao što bi neko mogao da pomisli, već između zemljine kore i zemljine atmosfere, krug koji, u stvari, nikome ne pripada. Taj krug", rekao je i ponovo okrenuo salvetu, „takođe je podeljen na mnoštvo delova, na tačke koje se dotiču, granice koje se taru, ivice koje zadiru jedne u druge." Pogledao nas je. Niko nije ništa rekao. „Tu se, na tim mestima", rekao je, „događaju ratovi, i to na isti način kao zemljotresi, koji se ponavaljaju sve dok se geološke greške ne isprave. Samo što ovde nije reč o geologiji", rekao je, „već o ljudskom duhu." Devojka s dugom plavom kosom se nasmešila, pesnik je zažmurio, dekan je napućio usne, devojka s ružom na resici je zagrizla vrh svoga palca. „Isto tako ratovi", rekao je profesor političkih nauka, „koji se ponavljaju sve dok se greške ljudskog duha na isprave, dok se ne izravnaju razlike, dok se ne dođe do razumevanja, dok se neko ne uništi."
...
Devojka s dugom plavom kosom je negde pročitala, rekla je, da reči najviše podsećaju na pahulje jer, poput njih, ponekad ostanu, zadrže se duže ili kraće vreme, ali se na kraju uvek istope, iščeznu.
...
Mape, sasvim izvesno, bez obzira koliko sam šarao po njima, nisu nalikovale na dugu; samo na jednom mestu, na mapi Balkana, debele linije, posmatrane sa daljine, mogle su da podsete na sjaj duge na nebu, na svetlost koja se probija između oblaka, sjaj kiše koja, kao zavesa, visi iznad grada.
Zamislio sam, na trenutak, potpuno zavejanu kuću u kojoj sam živeo. Samo je dimnjak štrčao na vrhu snežnog brega. Narednog jutra, naoružan flomasterima, počeo sam na mapama da ucrtavam granice o kojima je govorio profesor političkih nauka. Razdvojio sam civilizovan svet od sveta varvara, Ilire od Slovena, istok od zapada, Arape od Jevreja. Ubrzo sam imao toliko granica, nevidljivih a ipak stvarnih, da je svet počeo da se kruni kao klip kukuruza. U podne sam zastao, skuvao instant supu od paradajza, i pojeo je stojeći, nasred dnevne sobe. Neko, nisam više znao ko, bio je u pravu: istorija je odraz geografije, istorija jeste geografija, kao što je geografija odraz ljudskog duha i postaje nesavladiva tamo gde duh ne uspeva da dosegne novi kvalitet. Možda sam negde pogrešio, ali uvek sam radije verovao u nesigurnost nego u sigurnost, u meku nedoumicu nego u čvrstu samouverenost. Mape, bar, nisu lagale, jer mesta na kojima su se gotovo pokidale od brojnih nanosa raznobojnih mastila, mesta susretanja duhovnih razlika i ideoloških predubeđenja, uvek su se podudarala sa geografskim odrednicama. Uvek je postojala neka reka koja nije smela da se pređe, neki planinski prevoj uz koji se, uprkos njegovom blagom usponu, nije moglo uspeti, neka ravnica, koja je, odbijajući da pripada, neprekidno menjala vlasnike, visoravan koja se jedino mogla priželjkivati, klisura koja se nije mogla premostiti, dolina koja je, gmizeći uz reku, mamila i zavodila, zamagljujući, pogotovo ujutru, dok su se pramenovi magle valjali niz obronke, nesavladive linije razlika, mesto gde su voćnjaci postajali šikare, ogranice se pretapale u pašnjake, tarabe se uklanjale pred visokim ogradama od opeke, kamene ćuprije se povlačile pred visećim mostovima. Prelisao sam, polako, Istorijski atlas Srednje i Istočne Evrope. Carstva su se pretvarala u kraljevine, grofovije su srastale u provincije, pokrajine su postajale republike, monarhije su se gložile, zatvarale su sebe, federacije su žudele za konfederacijama, ali granice, one šire, one prave, one koje su doista pripadale duhu a ne vojnopolitičkim promenama, ostajale su iste, uvek duž istih geografskih odrednica. Neke reke jednostavno nisu mogle da se pređu, neke padine nisu mogle da se savladaju. Nije bilo važno gde se nalazi granica, granica koja se pravdala ratom ili osvajanjem ili kompromisom; stvarna granica je mogla da bude negde drugde. Reka koja je vekovima proticala nekom državom, duboko u njenoj unutrašnjosti, nikada, zapravo, nije ništa spajala, već je uvek, bez obzira na sve brane, nasipe i mostove, samo razdvajala, samo potvrđivala razlike, pokazivala da svet ima hiljadu maski a samo jedno pravo lice. Ostavio sam flomastere na sto u trpezariji. Poređao sam ih prvo po veličini, potom po debljini, onda sam hteo da ih složim onim redosledom kojim se boje pojavljuju u dugi, ali nisam mogao da se setim kako duga počinje i kako se završava. Mape, sasvim izvesno, bez obzira koliko sam šarao po njima, nisu nalikovale na dugu; samo na jednom mestu, na mapi Balkana, debele linije, posmatrane sa daljine, mogle su da podsete na sjaj duge na nebu, na svetlost koja se probija između oblaka, sjaj kiše koja, kao zavesa, visi iznad grada. Kao što je sada, pomislio sam, veče visilo na nebu, u gradu koji nisam upoznao, u zemlji koju nikada ne bih mogao da pređem s kraja na kraj. Ako još jednom pomislim: „Ovde ću ostariti", pomislio sam, prestaću da mislim. Odmakao sam stolicu, seo, pognuo vrat i čelom dotakao sto. Otišao sam, pomislio sam, zato što je prostor počeo da se smanjuje, što su zidovi pretili da me uguše, što više nisam prepoznavao sebe dok sam hodao ulicom, čitao novinske naslove, kupovao hleb, bacao kamenčiće u reku. „Ti si neko drugi", rekao sam sebi, rekao sam, u stvari, stolu, dok su mi usne doticale stolnjak, dok mi se vrh nosa zarivao u tkaninu.
...
„Kada god pada sneg", rekao je dekan, „mislim da se svet završava."
...
Zavirio sam u Istorijski atlas Srednje i Istočne Evrope; nasumice sam ga otvorio, namerno sam ga zatvorio. Sve je u njemu bilo toliko povezano, toliko precizno, da više nisam mogao da ga držim u rukama. Nijedna mapa u njemu, uostalom, nije mogla da se shvati bez ratova, nijedna nije bila nacrtana bez tačkastih i isprekidanih linija koje su obeležavale promene granica, nijedna nije bila postojana, nijedna nije mogla da zahvati vremenski interval duži od četrdesetak godina, jer su linije postajale isuviše zamršene, stvarnosti toliko ispremeštane, da niko ne bi mogao u njima da se snađe. Ne bih smeo, pomislio sam, sa toliko sigurnosti da govorim o drugim ljudima, da svoje nemoći i nesposobnosti pripisujem ostalima. Svaka moja rečenica, pomislio sam, trebalo bi da bude izrečena u prvom licu, bez obzira što je u nekoj knjizi zapisano da je „ja" najbolja maska, da „ja", pomislio sam, ne postoji. Stajao sam pred mapom Rimskog Carstva i posmatrao Dunav, tu debelu glistu, koja je uvek označavala razmeđe svetova. Reke se ne prelaze, pomislio sam, jer nikada ne možeš da budeš na obe obale, uvek postoji ona druga, dovoljno različita, tako da ni most može da predstavlja utehu. Na mostu, pomislio sam, možeš samo da čekaš kada će se srušiti. Jedino je mapa Rimskog Carstva bila doista mapa sveta; sve ostale su bile samo fragmenti, isečci verovanja da je istorija završena i da više nikada neće desiti.
...
Uzaludno je zapisivati, pomislio sam, kao što je uzaludno crtati mapu. Reči su samo odjek, zvuk šupljine, avetinjski jahači na nebu, pomislio sam, kao što su granice samo nestvarne šare, nevidljive prepreke. Priča ne postoji na papiru, među listovima knjige, pomislio sam, kao što granica ne postoji na mapi ili u atlasu.
...
Atlas je bio moj, ali čak i kada bih ga pocepao, kada bih iskoristio stranice da napravim razna obličja od glatkog papira, iako nisam doista znao pravila origamija, ništa se ne bi izmenilo. Od nekih stvari, pomislio sam, ne može se pobeći. Mogao sam samo da trčim, kao što sada trčkarao kroz kuću, dok je moja senka, čas jasna a čas razlivena, katkad udvojena, plovila preko kvadrata i pravougaonika koji su odražavali lice sveta. Ne jedno lice, to je bilo pogrešno, nego hiljadu, bezbroj lica, od kojih je svako bilo različito, isto samo na prvi pogled, a već drugi kazivao da je u pitanju varka, da je „oko", ili „uho", ili „nos", ili „usta", svejedno, samo reč, jedna od reči, a da se iza njih, ili u njima, nalazi pravo oko, ili prava usta, svejedno, nešto što se ne može izgovoriti, što izmiče svakom jeziku. Trčaranje je prešlo u kas, kas u trk, trk u galop.
...
„Došao sam", pokušao sam ponovo, premda se nisam više obraćao samo nožnim prstima, „zato što sam poverovao da ću, kada se budem osvrnuo sa drugog mesta, videti prvo mesto onako kako nikada nisam mogao da ga vidim dok sam bio na njemu, da ću, oslobođen pristrasnosti i strasti za posedovanjem, uvideti da je sve moglo da se odigra na drugi način, da je stvarnost, zapravo, sadržana u činu izbora, u suprotstavljanju bilo kakvoj nužnosti."
...
Sneg je bio toliko gust, da se na trenutak činilo da je zec samo gušća koncentracija pahulja, oblik koji hoda. (...) Obišao sam zeca i stupio na stazu. Pod čizmama, koje i dalje nisu ostavljale nikakav trag, osetio sam stepenike, niske i široke, verovatno usečene u zemlju, možda pokrivene kamenim pločama, i dok sam stupao uz njih, osetio sam da je ulaženje okončano, da sada još mogu samo da izlazim, da ostavljam za sobom, ne samo stvari, nego reči, jezik, pojmove, pokrete i ponavljanja, svaki imetak, naklonosti i neslaganja, treptaj, drhtaj, glas.
...
Nisam mogao da mu vidim kraj; možda nije ni imao kraj, kao što nije imao ni početak, kao što nije ništa imao iako je sve zahtevao za sebe, poput istorije, poput mapa na zidovima kuće u kojoj sam stanovao i koju više nisam mogao da pronađem u toj svetlucavoj geografiji.
Stajao sam na poslednjoj stepenici, iznad padine koja se gotovo okomito zarivala u grad u podnožju, u pravilne kvadrate oivičene uličnim svetiljkama. Ceo grad je bio geometrija svetla, mreža razvučena po zemlji, u čijem središtu su i tada, u sred noći, buktale visoke poslovne zgrade, treperile reklamne poruke, žmirkali semafori i vukle se žeravice automobilskih farova. Nisam mogao da mu vidim kraj; možda nije ni imao kraj, kao što nije imao ni početak, kao što nije ništa imao iako je sve zahtevao za sebe, poput istorije, poput mapa na zidovima kuće u kojoj sam stanovao i koju više nisam mogao da pronađem u toj svetlucavoj geografiji.
...
*
Odabrao Uroš Krčadinac, na osnovu izdanja Stubova kulture (Beograd, 1995). Oprema teksta i linkovi su redakcijski.
