DEČAK IZ AVGANISTANA. FOTOGRAFIJA: KAILY BROWN
Da li sam sve poneo? Rezervna guma, pumpa, jedan komad odeće i nešto vode. Sve je tu.
Obožavam miris jutra i prve zrake sunca, pravo vreme da se krene na put biciklom. Za prvi dan proleća vreme neobično toplo i vedro.
– Kako do Valjeva, dosta mi magistrale?
– Skreneš tu odmah kod Bogovađe i preko lajkovačke pruge presečeš do Valjeva.
Prizor koji sam tada video, svega par kilometara od magistrale, kod stare prodavnice, rekao sam sebi nikada nemoj da zaboraviš. Mladići, među njima jedna devojka, sede ispred dućana i tipkaju svoje mobilne aparate, a oni koji to ne rade, gledaju u zemlju i ćute. Pozdravim ih i zaželim dobar dan. Odgovore učtivo, a onda ponovo skrenu poglede. Neko ka ekranu, neko ka zemlji. Nema osmeha na njihovim licima, samo tužni i teški pogledi. Azijatske crte lica jasno stavljaju do znanja da su došli iz daleka, što i sami potvrđuju:
– Došli smo iz Avganistana! Sutra nastavljamo dalje.
Avganistan, Iran, Turska, Grčka, Makedonija, Srbija, tri meseca puta i ko zna koliko godina patnje.
– Osamnaest. Toliko imam godina. Porodica mi je u Avganistanu, a putujem sa prijateljima – pokazuje Bahram na svoje društvo. Širokog je čela i ispucale kože lica. Govori tiho i polako.
Smej se, Bahrame. Raduj se. Zar sa svojih osamnaest godina nemaš prava na to?
Dok pored nas prolazi nova kolona majki i očeva sa decom na svom putu ka boljem životu, zaželim da im nešto kažem. Grlo se osuši. Ponudim im čokoladu. Zahvale se i odbiju.
Uzmem bicikl i krenem dalje.
– Srećno i... Noruz Mubarak – poželim srećnu novu godinu mojim Avganistancima, najzančajniji praznik u njihovoj zemlji.
Kao da za časak podigoše poglede. Kao da se za časak ukaza osmeh na njihovim licima.
