Sudanski putnik. fotografija: Lazar Pašćanović
Pokušaću da sumiram stanje stvari u okolini stare ciglane u Subotici.
Broj raste i opada, ali u svakom trenutku tamo je između stotinak i dvestotinak ljudi. 22. decembra je, po mojoj proceni, tu boravilo njih 150. Bilo je bar petnaestoro dece između 3 i 10 godina starosti, dosta tinejdžera, ali i starih ljudi, među njima nekoliko starijih žena.
Prostor je podeljen tako da unutar ciglane spavaju porodice: deca, žene i njihovi muževi, očevi ili braća. Muškarci koji putuju sami ili u grupama ostaju napolju. Ovo je spontano organizovano zbog zaštite najugroženijih. Ispod svoda uz spoljašnji zid ciglane se ljudi okupljaju oko vatri; samo jedan od ovih prostora je bio zaštićen velikim najlonom, a ostali su otvoreni. Još nekih 30-50 ljudi spava u improvizovanim skloništima u okolnoj šumi.
Najčešće se zadržavaju između 2 i 4 dana, ali neki ostaju i po 10-15 dana, čekajući dobru priliku za prelazak granice u Mađarsku. Oni kojima je policija već uzela otiske prstiju u Bugarskoj ili u nekom prethodnom pokušaju ulaska u Mađarsku ne čekaju dugo da pređu granicu, jer nemaju mnogo da izgube. Prema Dablinskoj regulativi, migrant koji je uhvaćen ili podnese zahtev za azil u bilo kojoj od zemalja Evropske Unije, biva vraćen u prvu zemlju EU u kojoj je mogao zatražiti azil, što u praksi znači zemlju u kojoj su mu uzeti otisci prstiju. Zatim najčešće sledi deportacija. Ta regulativa ne samo da prebacuje pritisak na zemlje na periferiji EU, preko kojih migranti stižu, već kao rezultat ima ogroman broj ljudi koji godinama idu napred-nazad, samo zato što su imali tu nesreću da im otiske uzme policija već u Bugarskoj ili Mađarskoj, a ne u Nemačkoj ili Danskoj. Drugi, koji po prvi put rizikuju, čekaju i pokušavaju da nađu najsigurniji put i trenutak da pređu i što pre se domognu Austrije, kako ih ne bi uhvatila mađarska policija ili neka od civilnih grupa koje patroliraju duž granice.
Do decembra ove godine u Srbiji je podneto 13.052 zahteva za azil, od čega je izdato svega 458 ličnih azilnih karti (koje omogućuju slobodno kretanje do razrešenja statusa), a samo četvoro je i dobilo azil. Većina ljudi u ciglani ne spada ni u jednu od ovih brojki. Znajući da im statistika ne ide u prilog, pokušavaju da samo što brže i neprimetnije prođu kroz Srbiju. Migraciona politika Evropske Unije i njena mlađa sestra početnica u Srbiji u sprezi ilegalizuju ove ljude. Braneći se nedostatkom kapaciteta za smeštaj i procesiranje zahteva za azil, država Srbija bira da ostavi migrante bez ikakve zakonske zaštite, na nemilosti kriminalnih struktura.
Mnogi od onih koji borave u okolini ciglane su prodali sve što su imali da bi krenuli na put. Jedan momak (imena su nebitna, u ilegali vam niko neće reći pravo ime), po struci IT inženjer, opisivao mi je detaljno svoj bivši laptop, kao dokaz da Avganistan ne izgleda kao subotička ciglana: bio je to novi Asus sa 16 GB radne memorije. On i mnogi drugi ne spavaju napolju zato što ne mogu da plate po 10 evra za jedno ili dva noćenja u hostelu, već zato što hostel ne sme da primi nikoga bez dokumenta kao što je lična karta tražioca azila. Jednako, građani Srbije koji bi mogli iz osećaja solidarnosti da pomognu smeštajem i osnovnim namirnicama rizikuju da se nađu na meti zakona koji je spreman da ih proglasi krijumčarima.
Najveći problemi u okolini ciglane su, naravno, hladnoća i vlaga. Obuća je poderana od dugog pešačenja. Neformalne grupe povremeno donesu uvek nedovoljne količine ćebadi i hrane. Postoji jedan priključak za struju, koji se koristi za punjenje mobilnih telefona. Dobrog izvora pijaće vode nema.
Mnogi koji tu borave su od Srbije videli samo to okruženje i doživljavaju sredinu u koju su došli kao neprijateljsku. Utisak je da je ovo ponajviše zahvaljujući policiji. Petoro ljudi mi je nezavisno jedno od drugog pričalo o tome kako im je policija uzimala novac, po 50, 100 ili 150 evra. Prema njihovim pričama, policajci ponekad dođu na put kojim se izlazi iz ciglane i tamo čekaju ljude, a ponekad ih zaustavljaju u okolini autobuske stanice. Traže dokumenta, a kada ovi kažu da nemaju, traže novac. Ako kažu da nemaju ni to, pretraže ih i uzmu sami šta nađu, novac ili telefon. Razumno je biti skeptičan, dok ne čujete slične priče gde god u Srbiji sretnete migrante iz bilo koje zemlje. Da ne bih pomislio kako samo kude zemlju u kojoj živim, jedna grupa mi je ispričala da su u Beogradu imali dobar tretman od policije, čak bili počašćeni cigaretama i hranom, pa su se iznenadili kad su u Subotici bili opelješeni.
Sve ovo najavljuje reprizu prethodnih nekoliko zima i novu “humanitarnu” katastrofu, ali možda smo nakon ovogodišnje “humanitarne” katastrofe tokom poplava u Srbiji spremniji da sagledamo sistemske razloge iza ovih kriza. Početkom decembra, nevladina organizacija Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila je apelovala na državu da hitno dodeli privremeni azil u trajanju do jedne godine svim tražiocima azila koji su trenutno u Srbiji. Ako ništa drugo, to bi značilo prestanak tretiranja ovih putnika kroz Srbiju kao kriminalaca, i zaštitu od sistemskog kriminala kom su trenutno izloženi. Dok država sračuna ima li tu mogućnosti za kakvu “humanitarnu” fotografiju ili snimak, nama građanima ostaje da, kao i tokom poplava, mimo države organizujemo odgovor na stvarnost koju vidimo oko sebe.
S. K.
