Ilustracija: "Ocean wonders: a companion for the seaside", str. 89, 1879.
Prethodna opširna i nekorisna razmatranja dovela su najzad do svog odredišta, to jest do onog februarskog jutra 1935. kad sam stigao u Marsej, spreman da se ukrcam na brod koji je plovio za Santos. Posle ovog polaska doživeo sam i druge, i svi su se oni stopili u mom sećanju koje je sačuvalo tek nekoliko slika: najpre ona posebna zimska veselost na jugu Francuske, pod vrlo svetlim plavim nebom, još nematerijalnijim nego obično, i vazduh koji štipa svojom svežinom, pružajući gotovo nepodnošljivo zadovoljstvo kakvo oseća žedan čovek kad prebrzo ispije čašu ledene gazirane vode. A onda, nasuprot tome, težak vonj koji se vuče po hodnicima nepokretnog i pregrejanog parobroda, nekakva mešavina mornarskih zadaha, kuhinjskih isparenja i nedavno korišćene uljane boje. Najzad, pamtim zadovoljstvo i spokojstvo, gotovo bih rekao tihu sreću koju po noći pružaju prigušeno brujanje mašina i voda što zapljuskuje bokove broda, kao da je kretanje stvorilo ravnotežu suštinski savršeniju od nepokretnosti, ali povremeno narušavanu noćnim pristajanjem, koje kod naglo probuđenog spavača izaziva osećanje nesigurnosti i mučninu: razdražuje ga iznenadni poremećaj toka koji je postao prirodan.
Naši brodovi su često pristajali. Prva nedelja putovanja nam je, zapravo, gotovo cela prošla na kopnu, dok su trajali utovar i istovar; plovilo se noću. Svako buđenje zaticalo nas je na doku neke druge luke: nekad su to bili Barselona, Taragona, Valensija, Alikante, Malaga, Kadiz, a nekad Alžir, Oran, Gibraltar, pre najduže etape koja je vodila u Kazablanku i na kraju u Dakar. Tek tada je počinjala velika plovidba, bilo direktno do Rija i Santosa ili, nešto ređe, s novim usporavanjem pri kraju puta zbog utovara i istovara robe duž brazilske obale u lukama Resife, Baije i Viktorije. Vazduh je postepeno postajao topliji, španske sijere lagano su klizile po horizontu, a priviđenja u obliku litica produžavala su taj prizor u danima kad smo plovili vodama Afrike, koja je s te strane odveć niska i močvarna da bi se mogla videti. Bila je to sušta suprotnost putovanju. Brod nam nije izgledao kao prevozno sredstvo, već kao boravište i dom pred čijim bi vratima zarotirani disk sveta svakog dana zaustavio novi predeo.
Međutim, etnografski duh mi je još bio toliko stran da nisam ni pomišljao da iskoristim te prilike. Kasnije sam naučio da su ti letimični pogledi na gradove, područja ili kulture korisna vežba za moć zapažanja i da nam ponekad omogućuju – zahvaljujući jakoj usredsređenosti kakvu iziskuju kratki trenuci kojima raspolažemo – da uočimo neke osobine predmeta koje bi nam u drukčijim okolnostima dugo ostale skrivene. Više su me privlačili drugi prizori i, s naivnošću početnika, strasno sam posmatrao s puste palube one natprirodne kataklizme čiji su rođenje, tok i kraj prikazivani svakog dana, tokom nekoliko trenutaka, izlaskom i zalaskom sunca na sve četiri strane najšireg horizonta koji sam ikad posmatrao. Da sam našao neki jezik kadar da označi te pojave koje su buntovno izmicale svakom pokušaju opisivanja, da sam mogao da saopštim drugima tok i sklop tog jedinstvenog događaja koji se nikad neće ponoviti na sasvim isti način, odjednom bih dosegnuo sve arkane svog zanata: bio bih kadar da shvatim smisao i značaj najneobičnijih i najposebnijih iskustava do kojih mogu dovesti etnografska istraživanja.
Da li ću posle tolikih godina dospeti u to stanje milosti? Da li ću umeti da oživim te grozničave trenutke u kojima, s notesom u rukama, beležim iz trena u tren izraz koji će mi možda omogućiti da opišem te oblike što mi neprestano izmiču i obnavljaju se? Ta igra me još opčinjava i često sam u iskušenju da joj se ponovo predam.
Zapisano na brodu
Za naučnike su svitanje i sumrak jedna te ista pojava, kao i za Grke, koji su jutro i veče označavali istom reči s dva različita izgovora. To ukazuje na davanje prvenstva teorijskim spekulacijama i na neobično zanemarivanje konkretnog vida stvari. Takvo gledanje bilo bi prihvatljivo kad bi se jedna tačka na zemlji neprestano kretala između upadne i izlazne zone sunčevih zraka. Ali, u stvarnosti ništa se toliko ne razlikuje kao jutro od večeri. Rađanje dana je preludij, a njegov smiraj uvertira, koja se, kao u starim operama, izvodi na kraju umesto na početku. Sunčevo lice najavljuje trenutke koji će uslediti: kad je tmurno i sivkasto, prvi jutarnji sati sigurno će biti kišoviti; kad je rumeno, svetio, penasto, uskoro će zablistati jasna svetlost. Ali zora ne sudi o ostatku dana. Ona samo otpočinje meteorološku aktivnost i kaže: padaće kiša, biće vedro. Zalazak sunca je druga stvar; tu imamo čitavu predstavu s početkom, sredinom i krajem; sažet prikaz bitaka, pobeda i poraza koji su se tokom prethodnih dvanaest sati smenjivali na opipljiviji, ali usporeniji način. Osvit je samo početak dana, suton je njegovo sažeto ponavljanje.
Zbog toga ljudi poklanjaju veću pažnju zalasku nego izlasku sunca; svitanje samo upotpunjuje podatke koje im daju termometar, barometar i – kod manje civilizovanih – mesečeve mene, ptičji let i smenjivanje plime i oseke. A zalazak sunca ih uzdiže, objedinjujući u tajanstvene sklopove one vijugave puteve kojima su tumarali vetar, hladnoća, toplota ili kiša. Iz tih pramenastih konstelacija mogu se iščitavati i igre svesti. Kad nebo počne da blista od svetlosti sunca na zalasku (kao što u nekim pozorištima početak predstave najavljuje naglo osvetljavanje rampe, a ne tri tradicionalna udarca o gong), seljak zastane na stazi, ribar zaustavi svoju barku, a divljak zatrepće kraj vatre što se već lagano gasi. Sećanje je za čoveka veliko uživanje, ali ne kad doslovno reprodukuje događaje, jer bi malo ko pristao da ponovo proživi napore i patnje kojih se tako rado seća. Sećanje je sam život, ali drukčijeg kvaliteta. A kad se sunce spusti na uglačanu površinu mirne vode, kao kakav obol škrtog neba, ili kad njegov disk ocrta vrh neke planine kao krut izreckan list, čovek doživi, u kratkoj fantazmagoriji, otkrovenje u pravom smislu te reči: ukažu mu se tajanstvene sile, magle i munje čije je mračne sudare naslućivao čitavog dana u dubini svoje duše.
U dušama su se, dakle, morale voditi opake bitke, jer beznačajnost spoljašnjih događaja nije mogla opravdati atmosfersku razuzdanost. Ništa nije nagoveštavalo da će dan biti izuzetan. Oko četiri sata po podne – upravo u onom trenutku dana kad je sunce na pola puta i gubi jasnost svog obrisa, mada ne i sjaj, kad se sve stapa u gustoj zlatnoj svetlosti, namerno nagomilanoj, reklo bi se, da prikrije pripreme – Mendosa je promenila pravac puta. Pri svakom naginjanju izazvanom slabim talasima sve jače smo osećali toplotu, ali je kriva putanja koju je brod opisivao bila jedva primetna, tako da smo promenu pravca doživljavali kao slabašan dodatni efekat ljuljanja broda. Uostalom, niko na to nije ni obratio pažnju, jer ništa toliko ne liči na pravolinijsku putanju kao plovidba po otvorenom moru. Tu nema predela da upozore na lagano prelaženje iz jedne širine u drugu, na izoterme i pluviometrijske dijagrame. Posle pedeset kilometara kopnenog putovanja može nam se učiniti da smo promenili planetu, ali pet hiljada kilometara okeanske plovidbe pruža nepromenljiv prizor, barem neizvežbanom oku. Nikakvo zanimanje za pravac puta i orijentaciju, nikakvo znanje o nevidljivim zemljama iza zaobljenog horizonta, ništa od svega toga nije uznemiravalo duh putnika. Činilo im se da su zatvoreni između tesnih zidova, na unapred određen broj dana, ne zato što je valjalo savladati veliko rastojanje, već pre da bi ispaštali za privilegiju što prelaze s kraja na kraj zemlje bez i najmanjeg naprezanja svojih udova; postali su odveć tromi od dokonih prepodneva i lenjih obeda, koji već dugo nisu donosili nikakvo čulno uživanje, već nestrpljivo očekivanu zanimaciju (naročito kad bi se otegli preko svake mere) kojom su putnici popunjavali svoje prazne dane.
Štoviše, tu ništa nije ukazivalo na napor. Svi su znali da se na dnu te velike kutije nalaze mašine i ljudi koji njima upravljaju. Ali tim ljudima nije bilo stalo do poseta, kao uostalom ni putnicima, a oficiri se nisu trudili da ih predstave jedne drugima. Preostale su samo dokone šetnje po brodskom skeletu, posmatranje ponekog mornara kako dodaje malo boje na cev za dovod vazduha i štedljivih pokreta stjuarda u plavim uniformama od gumiranog platna dok vuku mokru krpu po hodnicima prve klase: to su bili jedini dokazi o pravilnom odmicanju milja čije je brujanje do nas slabašno dopiralo iz dubine zarđalog brodskog trupa.
U pet i četrdeset istog popodneva, nebo na zapadnoj strani izgledalo je zakrčeno nekakvom komplikovanom građevinom, pri dnu savršeno horizontalnom poput mora od kojeg se, naizgled, odlepila ili tako što se na neki neshvatljiv način izdigla iznad horizonta ili tako što se između njih umetnula debela i nevidljiva kristalna ploča. Za njen vrh bile su zakačene nekakve nesigurne skele, naduvane piramide, nekakvo kipljenje zgusnuto u gipsane ukrase koji su se izdavali za oblake, iako oblaci, sa svoje strane, s njima imaju veze samo utoliko što asociraju na uglačanost i zaobljenost pozlaćenih drvenih figura; i činilo se da sve to, pod dejstvom neke naopake sile teže, visi u pravcu zenita. Ta haotična gomila koja je zaklanjala sunce raspadala se u tamne mrlje s retkim odsjajima, a prema nebu su uzletali plameni pramičci.
Gore, još više ka nebu, zlataste pruge su se rasplitale u nemarne vijuge koje su izgledale bestelesne, sačinjene od čiste svetlosti.
Ka severu, na horizontu se tanjio glavni motiv, peo se usled stezanja oblaka iza kojih se, vrlo daleko, izdizao jedan stub zapenušanog vrha; na strani bližoj suncu – koje je, međutim, još bilo nevidljivo – svetlostje oivičavala te reljefe snažnim obrubom. Još severnije, oblici su iščezli i ostao je samo stub, taman i poravnat, koji se gubio u moru.
Na jugu se još pomaljao isti takav stub, ali su nad njim lebdele velike ploče oblaka koje su počivale na nazubljenim postoljima, poput kakvih kosmoloških dolmena.
Konačno, kad se sasvim okrenu leđa suncu i kad se pogleda ka istoku, vide se, jedna nad drugom, dve grupe oblaka, uzdužno razvučenih i istaknutih kao u protivsvetlu usled padanja sunčevih zraka na pozadinu koju čini bedem u obliku dojke i isturenog stomaka, ali sav vazdušast i sedefast od ružičastih, ljubičastih i srebrnastih preliva.
Za to vreme se sunce lagano kretalo iza nebeskih litica koje su zaklanjale zapad; na svakoj stepenici njegovog silaska, poneki zrak se probijao kroz tamnu masu ili krčio prolaz stvarajući puteve čije su trase, u trenutku kad bi zrak izbio, sekleprepreku na mnoštvo kolutova različite debljine i sjaja. Svetlost se na mahove uvijala poput šake koja se zatvara, a rukav od oblaka propuštao je tek jedan ili dva blistava ispravljena prsta. Ili bi užarena hobotnica pružala pipke izvan maglovitih pećina, a zatim ih opet naglo uvlačila.
Postoje dve vrlo različite faze u zalasku sunca. Zvezda je u početku arhitekt. U slikara se pretvara tek kasnije, kad zraci više nisu direktni nego odbijeni. Čim nestane iza horizonta, svetlost slabi i pomaljaju se ravni koje su iz časa u čas sve složenije. Jarka svetlost je neprijatelj perspektive, ali je prostor između dana i noći pogodno tlo za tu fantastičnu privremenu arhitekturu. Tama sve ponovo vraća u dve dimenzije, kao kakvu čudesno obojenu papirnu igračku.
Tačno u sedamnaest i četrdest pet ocrtala se prva faza. Sunce je već bilo nisko, ali nije dodirivalo horizont. U trenutku kad se, nalik razlivenom žumancetu, pomolilo ispod građevine od oblaka, zamazalo je svetlošću oblike koje je još doticalo. Posle tog izliva svetlosti naglo je nastupilo uzmicanje; sve u okolini je ugaslo i u toj praznini, u razmaku između gornje granice okeana i donje granice oblaka, mogao se videti nekakav planinski venac od magle, još maločas blistav i nerazaznatljiv, a sad već oštar i taman. U početku ravan, sad je dobio zapreminu. Mali i čvrsti crni predmeti šetali su dokono po velikoj crvenkastoj ravni koja se – otpočinjući fazu boja – lagano uspinjala od horizonta ka nebu.
Malo-pomalo, duboke građevine večeri se povukoše. Masa koja je čitavog dana zauzimala zapadno nebo istanjila se u metalni list, otpozadi osvetljen vatrom koja je od zlatnožute prelazila u narandžastu i jarko crvenu. U njoj su se već otapali, odvajali i vrtložno uzdizali komadi, izuvijani oblaci koji su lagano nestajali.
Na nebu se pojaviše bezbrojne mreže od magle; izgledalo je da se protežu u svim pravcima: vodoravno, koso, uspravno pa čak i spiralno. Sunčevi zraci su se postepeno spuštali poput gudala što se naginjalo ili uspravljalo da dotakne različite žice; čas bi bljesnuo jedan, čas drugi, svaki u svojoj isključivoj i proizvoljnoj gami boja. U trenutku kad bi se pojavila, svaka mreža je bila čista, jasno ocrtana i tanano kruta poput stakla razvučenog u niti, ali se malo-pomalo rasplinjavala, kao da se njena materija, pregrejana usled izlaganja rasplamsalom nebu, gubeći boje i individualnost, razvlačila u sve tanji sloj, da bi na kraju potpuno nestala s pozornice i ustupila mesto novoj, tek istkanoj mreži. Najzad su ostale samo nejasne mrlje; one su se stapale jedne s drugima, kao kad se u jednoj čaši postepeno mešaju tečnosti različitih boja i gustina, koje su u početku obrazovale zasebne slojeve, i prelaze jedna u drugu, uprkos svojoj prividnoj postojanosti.
Posle toga je postalo vrlo teško pratiti prizor koji se ponavljao svakog minuta, ili čak svake sekunde na udaljenim tačkama neba. Na istoku su se, čim je sunčev disk okrnjio naspramni horizont, najednom materijalizovali dotad skriveni oblaci, vrlo visoki i otrovnoljubičasti. Ta pojava se brzo razvijala, bogatila detaljima i nijansama, a onda je sve počelo bočno da iščezava, zdesna nalevo, kao obrisano sigurnim i sporim potezima krpe. Posle nekoliko časaka ostala je samo čista tabla neba nad bedemom od oblaka, koji je postajao beličast i sivkast naspram okolnog rumenila.
Na strani gde je zalazilo sunce, uzdizao se i plamteo novi stub, iza prethodnog koji je poprimio mutnu jednoličnu boju betona. Čim je oslabilo njegovo crveno žarenje, šare zenita, koje još nisu odigrale svoju ulogu, počele su da dobijaju zapreminu. Njihova donja površina oboji se zlatastim prelivom i bijesnu, a vrhovi, dotad iskričavi, predoše u kestenjaste i ljubičaste tonove. U isti mah, njihov sastav se video jasno kao pod mikroskopom: otkrismo da su, poput kakvog skeleta, sačinjene od mnoštva tanušnih niti koje podržavaju njihove zaobljene delove.
Sad više nije bilo direktnih sunčevih zraka. Na nebu su se zadržale samo ružičasta i žuta boja račića, lososa, lana i slame; a i to nenapadno bogatstvo lagano se osipalo. Nebeski pejzaž ponovo se rađao u gami belih, plavih i zelenih tonova. Ali delići horizonta još su uživali u svom kratkotrajnom i nezavisnom životu. Sleva se iznenada razvio jedan dotad neopažen veo zahvaljujući hiru tajanstvenih i pomešanih zelenih nijansi; on je lagano prelazio najpre u jarko crvene tonove, zatim u tamnije, pa u ljubičaste i ugljenaste, da bi na kraju za sobom ostavio samo nepravilan crtež ugljenom po hrapavom papiru. Pozadi je nebo bilo alpski žuto-zeleno, a neprozirni stub je zadržao čvrste obrise. Na zapadnom nebu su još nekoliko časaka iskričile tanke horizontalne crtice, ali je na severu gotovo pala noć: vimenasti bedem pretvorio se u beličasta ispupčenja pod nebom od kreča.
Nema ničeg tajanstvenijeg od tog skupa procedura, uvek istovetnih ali nepredvidljivih, kojima noć smenjuje dan. Njihov znak, koji se naglo pojavljuje na nebu, prate neizvesnost i strepnja. Niko ne može da predvidi koji će neponovljiv oblik upravo ovog puta poprimiti to izbijanje noći. Nekom nedokučivom alhemijom, svaka boja uspeva da se preobrazi u svoju komplementarnu boju, iako dobro znamo da na paleti ne možemo postići taj rezultat ako ne otvorimo drugu tubu. Ali za noć nema ograničenja u mešanju boja, jer ona započinje jednu lažnu predstavu: nebo prelazi iz ružičastog u zeleno, ali samo zato što nisam obratio pažnju na to da su neki oblaci postali jarko crveni i stoga, usled kontrasta, sad izgleda zeleno ono nebo koje je maločas bilo ružičasto, ali tako bledo da se nije moglo boriti s nadmoćnom vrednošću nove boje, koju nisam primetio zato što prelazak iz zlatnog u crveno manje iznenađuje od onog iz ružičastog u zeleno. Noć, dakle, nastupa kao prevarant.
Noć je tako stala da zamenjuje zlatni i purpurni prizor njegovim negativom u kojem su na mesto toplih tonova došli beli i sivi. Tabla noći lagano je otkrivala morski pejzaž iznad mora, ogroman ekran od oblaka koji su se protezali pred okeanskim nebom kao paralelna poluostrva, nalik na ravnu i peskovitu obalu viđenu iz aviona što nisko leti nagnut po krilu i čiji odblesci dopiru sve do mora. Iluziju su pojačali poslednji zraci dnevne svetlosti; oni su koso padali na vrhove oblaka dajući im izgled reljefa koji samo podseća na čvrste stene – i one, doduše u nekom drugom času, isklesane od senki i svetlosti – kao da zvezda više nije mogla da uposli svoja iskričava dieta na porfiru i granitu, već samo na mekim i poroznim supstancama, ali je i u svom opadanju sačuvala isti stil.
Kako se nebo lagano raščišćavalo, na toj pozadini od oblaka sličnoj priobalnom predela pomaljale su se plaže, lagune, mnoštvo ostrvaca i peščanih sprudova koje je otimao tromi okean neba dubeći fjordove i unutrašnja jezera u sve rasplinutijem prekrivaču horizonta. Kako je nebo oko tih oblačnih vrhova ličilo na okean, i kako more obično odražava boju neba, ta nebeska slika reprodukovalaje daleki pejzaž na koji će se sunce ponovo spustiti. Da bi se prekinula iluzija bilo je dovoljno spustiti pogled znatno niže, ka pravom moru: ono više nije bilo usijana podnevna ploča, ni ljupka i namreškana površina. Zraci dana padali su gotovo horizontalno i obasjavali su još samo onu stranu talasića koja je bila okrenuta njima, dok je druga ostajala sasvim tamna. Voda je tako dobila reljef koji kao da je bio izrađen u metalu, s jasnim istaknutim i udubljenim senkama. Sva prozirnost je nestala.
Tada je nastupio sasvim običan, ali, kao uvek, nevidljiv i trenutan prelaz iz večeri u noć. Sve se promenilo. Po nebu, koje je ka horizontu bilo tamno, iznad njega bledožuto a ka zenitu prelazilo u plavo, raspršili su se poslednji oblaci stvoreni smirajem dana. Od njih vrlo brzo nije ostalo ništa osim mršavih i bolešljivih senki nalik na kulise koje nam posle predstave, kad se pogase svetla, iznenada otkrivaju svoje siromaštvo, krhkost i nedovršenost i pokazuju nam da stvarnost čiju su iluziju uspele da stvore ne ishodi iz njihove prirode, već iz veštog poigravanja svetlošću i perspektivom. Koliko god su maločas bile žive i promenljive iz časa u čas, toliko sad izgledaju očvrsle u nekakav nepomičan i bolan oblik posred sve tamnijeg neba koje će ih uskoro progutati.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Ilustracije ne podležu kopirajtu.
