Fotografija: Erik Cleves Kristensen
Obala između Rija i Santosa pruža još tropskih prizora iz snova. Priobalni planinski venac, koji na jednoj tački prelazi 2000 metara, spušta se do mora i preseca ga ostrvcima i zalivima; peščani sprudovi obrubljeni kokosovim stablima i vlažnim šumama prepunim orhideja udaraju o zidove od peščanog kamena ili bazalta, te su dostupni samo s mora. Male luke, međusobno udaljene stotinama kilometara, pružaju utočište ribarima u kućama iz XVIII veka; nekad su ih od otmeno istesanog kamena gradili brodograditelji, kapetani i viceguverneri, a sad su pretvorene u ruševine. Angra-dos-Reis, Ibatuba, Parati, San Sebastijan, Vilja-Bela, mnoge tačke u koje su stizali zlato, dijamanti, topazi i hrizoliti iskopani u glavnim rudnicima kraljevstva, „Minas Žerais", posle višenedeljnog putovanja kroz planine na leđima mazgi. Kad tražimo tragove tih staza duž linija grebena – espigoes – teško nam je da zamislimo gustinu saobraćaja koja je omogućavala da se živi od skupljanja potkovica izgubljenih u putu.
Bugenvil je pripovedao o merama predostrožnosti koje su pratile kopanje i prevoz. Odmah po vađenju iz zemlje, zlato je dopremano u fondacije kojih je bilo u svakom okrugu: Rio-das-Mortes, Sabara, Sero-Frio. Tu je izdvajan deo za krunu, a drugi deo vraćanje vlasnicima rudnika u polugama na kojima su bili utisnuti težina, finoća, broj i kraljevski grb. Još jednu kontrolu obavljala je ispostava smeštena na pola puta između rudnika i obale. Jedan poručnik i pedeset vojnika naplaćivali su petinu, putarinu po glavi čoveka i stoke. Taj prihod se delio između kralja i odreda; zato nema ničeg neobičnog u tome što su karavani koji su dolazili iz rudnika i obavezno prolazili kroz tu ispostavu bili „zaustavljani i krajnje strogo pretraživani".
Zatim su posebni ljudi nosili zlatne poluge u kovnicu Rio-de-Žaneira i tu za njih dobijali kovani novac: poludublone u vrednosti osam španskih pjastera; na svakom od njih kralj je zarađivao jedan pjaster od poreza na leguru i kovani novac. Bugenvil dodaje: „Kovnica je... jedna od najlepših zgrada na svetu; snabdevena je svim udobnostima potrebnim za brz rad. Kako zlato silazi iz rudnika istim tempom kojim flota stiže iz Portugalije, valja ubrzati posao i novac se tu kuje sa zadivljujućom hitrinom."
Samo 1762. godine prevezeno je, prekontrolisano, iskovano i otposlato više od tonu i po zlata; od te silne aktivnosti, na obali vraćenoj Raju nije ostalo ništa osim nekoliko usamljenih velelepnih fasada u dnu njenih zaliva.
Za dijamante su važili još stroži propisi. Prema Bugenvilovom kazivanju, preduzetnici su „morali da navedu tačan broj pronađenih dijamanata i da ih predaju u ruke intendantu kome je kralj lično poverio taj posao. On ih je polagao u škrinju s tri brave, okovanu gvožđem. Jedan ključ je imao intendant, drugi vicekralj, a treći provador Haciende Reale. Zatim je škrinja, zajedno sa svoja tri ključa, zatvarana u kovčeg na koji je svaka od navedenih osoba stavljala svoj pečat. Vicekralj nije imao pravo da otvara kovčeg. On je samo sve zajedno smeštao u sef koji je slao u Lisabon pošto bi na bravu stavio svoj pečat. Sef je otvaran u prisustvu kralja; on je odabirao dijamante koje je želeo da zadrži za sebe i za njih plaćao preduzetnicima po tarifi utvrđenoj ugovorom."
Samo 1762. godine prevezeno je, prekontrolisano, iskovano i otposlato sto devetnaest zlatnih aroba, to jest više od tonu i po zlata; od te silne aktivnosti, na obali vraćenoj Raju nije ostalo ništa osim nekoliko usamljenih velelepnih fasada u dnu njenih zaliva; zidove uz koje su nekad pristajale galije danas zapljuskuju samo talasi. Voleli bismo da zamišljamo da je kroz one veličanstvene šume, netaknute uvale i strme litice prolazio samo po neki bosonogi urođenik koji se spuštao s visoravni, a ne da su u njima bile izgrađene radionice u kojima se, još pre dvesta godina, kovala sudbina modernog sveta.
Pošto se zasitio zlatom, svet je obuzela glad za šećerom, ali je sam šećer jeo robove.
Pošto se zasitio zlatom, svet je obuzela glad za šećerom, ali je sam šećer jeo robove. Iscrpljenost rudnika – a njoj je prethodilo pustošenje šuma da bi se obezbedilo drvo za topionice – i zahtev da se ukine ropstvo, koji se širio svetom, usmerili su Sao Paulo i njegovu luku Santos na kafu. U početku žuto, zatim belo, zlato je postalo crno. Ali, uprkos tim promenama koje su Santos pretvorile u jedno od međunarodnih trgovačkih središta, ovo mesto je sačuvalo neku pritajenu lepotu; dok brod lagano prolazi između ostrva, ovde doživljavam prvi tropski šok. Okružuje nas zeleni rukavac. Kad bi ispružio ruku, čovek bi gotovo mogao da dohvati te biljke koje je Rio držao na odstojanju u svojim visokim vrtovima. Na ovoj skromnijoj pozornici dolazimo u dodir s prirodom.
Zaleđe Santosa, poplavljena ravnica ispresecana lagunama i močvarama, izbrazdana rekama, tesnacima i kanalima čije obrise uvek ublažava sedefasti mulj, liči na zemlju u početku stvaranja. Prekrivaju ga stabla banana najsvežije i najnežnije zelene boje koja se može zamisliti, oštrije od zlatnozelene boje polja jute u delti Bramaputre, s kojom je moje sećanje rado povezuje: ali tananost njene nijanse, njena usplahirena nežnost naspram spokojne raskoši ove druge, doprinose stvaranju iskonskog ambijenta. Pola sata se vozimo između stabala banana, pre džinovskog nego patuljastog rasta, sa sočnim deblima koja se završavaju bujnim savitljivim lišćem nad stoprstom rukom pruženom iz kestenjastog i ružičastog lotosa. Put se zatim penje do visine od osamsto metara, do samog vrha nasipa. I tu su strme padine onemogućile ljudskoj nozi pristup u devičansku šumu, tako bogatu da bi se slična mogla naći tek više hiljada kilometara na severu, blizu amazonske kotline.
Dok automobil stenje u krivinama koje su toliko spiralne da se čak ne bi mogle uporediti ni sa zavrtnjem, kroz maglu koja dočarava visoke planine u drugim podnebljima dokono ispitujem drveće i drugo rastinje izloženo mom pogledu poput muzejskih primeraka.
Ova se šuma razlikuje od naše kontrastom između lišća i stabala. Lišće je tamnije, njegovi zeleni tonovi više podsećaju na minerale nego na biljke, a među njima više na žad i turmalin nego na smaragd i hrizolit. Stabla su, naprotiv, bela ili sivkasta i ocrtavaju se kao skelet na tamnoj osnovi lišća. Odveć blizu da bih mogao videti celinu, posvećujem se detaljima. Biljke bujnije od evropskih uzdižu grane i lišće koji izgledaju kao izrezani od metala, toliko je njihovo držanje samopouzdano, a njihov oblik, ispunjen smislom, kao da odoleva pustošenju vremena. Gledano spolja, ova priroda pripada drugom poretku; ona pokazuje viši stepen prisustva i postojanosti. Kao na egzotičnim pejzažima Anrija Rusoa, ova bića dostižu dostojanstvo objekata.
To što mi je provansalska flora dala svojim mirisom, tropska mi je sad obećavala svojim oblikom. Ovo više nije svet aroma i korisnosti, bilja koje se upotrebljava u kulinarstvu i praznovernim obredima, već biljna trupa slična ansamblu velikih balerina, gde je svaka zastala u najizražajnijoj pozi, kao da želi da pokaže jedan oblik koji se bolje ispoljava kad ne mora da strahuje od života.
Jednom sam već doživeo sličan utisak. Bilo je to prilikom prvog letovanja u Provansi, posle više godina posvećenih Normandiji i Bretanji. Posle vegetacije koja mi je izgledala zbrkana i nezanimljiva, došla je jedna drukčija; u njoj je svaka vrsta imala za mene posebno značenje, kao da sam prenesen iz običnog sela u arheološko nalazište, gde nijedan kamen nije više samo građevinski element već i svedok. Jurio sam, zanesen, po kamenjaru i neprestano u sebi ponavljao da se ovde svaka travka zove majčina dušica, origano, ruzmarin, bosiljak, lovor, lavanda, planika, kapar, mastika, da je njeno otmeno poreklo napismeno posvedočeno i da je prihvatila obaveze koje proističu iz povlašćenog položaja. Težak, smolast miris bio mi je istovremeno dokaz postojanja jednog plemenitijeg biljnog carstva i njegovo opravdanje. To što mi je provansalska flora dala svojim mirisom, tropska mi je sad obećavala svojim oblikom. Ovo više nije svet aroma i korisnosti, bilja koje se upotrebljava u kulinarstvu i praznovernim obredima, već biljna trupa slična ansamblu velikih balerina, gde je svaka zastala u najizražajnijoj pozi, kao da želi da pokaže jedan oblik koji se bolje ispoljava kad ne mora da strahuje od života; nepomičan balet, uznemiravan jedino mineralnim komešanjem izvora.
Kad se stigne na vrh, još jednom se sve menja. Nestaju vlažna tropska vrućina i herojski splet lijana i stena. Umesto ogromne svetlucave panorame, na koju se naš pogled poslednji put spustio do mora s vidikovca na nasipu, posmatramo, na suprotnoj strani, neravnu i ogoljenu visoravan koja prostire svoje vrhove i klisure pod zlovoljnim nebom. Po njoj sipi bretonska kiša. Naime, mi smo na visini od gotovo 1000 metara, iako je more još blizu. Na vrhu ove hridine počinje obradiva planinska zemlja, niz stepenastih bašti; njegov prvi i najteže savladiv stepenik čini priobalni lanac. To tlo se na severnoj strani neosetno spušta. Sve do amazonske kotline, u koju se sunovraćuje velikim pukotinama udaljenim odavde tri hiljade kilometara, njeno spuštanje se prekida samo u dva maha nizom litica: Sera de Botukatu, oko 500 kilometara od obale, i Capada u Mato Grosu, udaljena od obale 1500 kilometara. Preći ću obe pre no što pronađem, oko velikih amazonskih reka, šumu sličnu ovoj koja se prikačila uz priobalni bedem; najveći deo Brazila, smešten između Atlantika, Amazona i Paragvaja, izgleda kao nagnut što sa izdignutom stranom prema moru: tobogan načičkan šikarom i okružen vlažnim prstenom džungle i močvare.
Pustošeći tlo tako brzo, gotovo odmah pošto bi ga iskrčili, oni su bili osuđeni da uvek zauzimaju samo jednu pokretnu traku: s jedne strane su zadirali u devičansko tlo, a s druge ostavljali ugare.
Svuda oko mene, erozija je opustošila plodnu zemlju nedovršenog reljefa, ali je čovek najodgovorniji za haotičan izgled pejzaža. Najpre je krčio tlo da bi ga obrađivao; ali, posle nekoliko godina, iscrpljena, kišama isprana zemlja, počela je da izmiče proizvođačima kafe. Plantaže su premeštene dalje, tamo gde je tlo još bilo netaknuto i plodno. Nikad se između čoveka i zemlje nije uspostavila ona pažljiva uzajamnost na kojoj se, u Starom svetu, zasniva hiljadugodišnja bliskost i uzajamno oblikovanje. Ovde je tlo nasilno iskorišćavano i upropašćavano. Pljačkaška poljoprivreda zgrabila je bogatstvo koje je pred njom ležalo, izvukla profit i otišla dalje. Upravo zato se pionirska delatnost opisuje kao pravljenje resa. Naime, pustošeći tlo tako brzo, gotovo odmah pošto bi ga iskrčili, oni su bili osuđeni da uvek zauzimaju samo jednu pokretnu traku: s jedne strane su zadirali u devičansko tlo, a s druge ostavljali ugare. Poput požara u šikari, koji neprestano napreduje da mu se supstanca ne bi iscrpla, poljoprivredni plamen je za sto godina prošao s kraja na kraj države Sao Paulo. Sredinom XIX veka zapalili su ga mineiros koji su napuštali presahle žice, a on se zatim širio na zapad; uskoro ću na njega ponovo naići s druge strane Parane, gde sebi krči prolaz kroz zbrkanu gomilu oborenih stabala i raseljenih porodica.
S vremena na vreme se može videti koliba nekog japanskog emigranta koji pokušava da drevnim metodama obnovi kutak tla kako bi na njemu uzgajao baštenske kulture.
Teritorija kojom vodi put od Santosa do Sao Paula jedna je od najranije eksploatisanih u zemlji; ona je, reklo bi se, i arheološko nalazište posvećeno preminuloj poljoprivredi. Na obroncima brežuljaka koji su nekad bili obrasli šumom, sad se s vrha može videti njen kostur pod tankim pokrovom od žilave trave. Tu i tamo štrče mala uzvišenja koja su obeležavala osmatračnice proizvođača kafe; ona se izdižu na travnatim padinama kao sasušena vimena. U dolinama je rastinje ponovo osvojilo tlo, ali tu više nema plemenite arhitekture prvobitne šume: capoeira, to jest sekundarna šuma, izbija kao neprekidna šikara tankih stabala. S vremena na vreme se može videti koliba nekog japanskog emigranta koji pokušava da drevnim metodama obnovi kutak tla kako bi na njemu uzgajao baštenske kulture.
Evropskog putnika zbunjuje ovaj predeo, jer ne odgovara nijednoj od njegovih tradicionalnih kategorija.
Evropskog putnika zbunjuje ovaj predeo, jer ne odgovara nijednoj od njegovih tradicionalnih kategorija. Nama je nepoznata netaknuta priroda, na našem pejzažu se vidi da je podređen čoveku; on nam ponekad izgleda divalj, ne zato što je uistinu takav, već zato što su se razmene zbivale sporijim ritmom (kao u šumi) ili, pak, zato što su postavljeni problemi (u planinama) bili odveć složeni, te je čovek, umesto da ih sistematično rešava, stolećima na njih odgovarao mnoštvom sitnih poduhvata; nikad nije jasno promišljao niti tražio celovita rešenja, pa mu sad takva mesta spolja izgledaju primitivna. On ih vidi kao autentičnu divljinu pejzaža, a ona su, zapravo, posledica niza nedoslednih inicijativa i odluka.
Ali, čak i nasiroviji predeli Evrope pokazuju onu uređenost koju je neuporedivo dočarao Pusen. Pođite u planine: osmotrite kontrast između ogoljenih šuma i padina koje se stepenasto uzdižu nad poljima; obratite pažnju na raznovrsnost nijansi koja nastaje preovladavanjem ove ili one biljne vrste, u zavisnosti od toga da li je padina izložena suncu – potrebno je otputovati u Ameriku da bi se shvatilo da taj uzvišeni sklad nikako nije spontan izraz prirode; on je posledica saglasja između predela i čoveka, građenog tokom njihove dugotrajne saradnje. Tu se čovek naivno divi tragovima svojih nekadašnjih poduhvata.
Čovek se zadržao dovoljno dugo da opljačka prirodu, ali ne i da je svojim laganim i postojanim prisustvom uzdigne do pejzaža.
U nastanjenoj Americi, na severu kao i na jugu (izuzetak su visoravni Anda, Meksika i Centralne Amerike, koje gušća i postojanija naseljenost približava evropskoj situaciji) možemo da biramo samo između nemilosrdno ukroćene prirode, više fabrika na otvorenom nego seoskog predela (mislim na polja šećerne trske na Antilima i polja kukuruza u pojasu zvanom corn-belt) i one druge – poput ove predamnom – u kojoj se čovek zadržao dovoljno dugo da je opljačka, ali ne i da je svojim laganim i postojanim prisustvom uzdigne do pejzaža. U okolini Sao Paula, kao i kasnije u državama Njujork i Konektikat, pa čak i u Stenovitim planinama, postepeno sam se navikao na prirodu suroviju od naše, a ipak lišenu prave svežine: ne divlju, već zapuštenu.
Neobrađeni prostori veličine čitavih pokrajina, koje su ljudi nekad nakratko bili zaposeli, a zatim otišli dalje. Za sobom su ostavili izrovan predeo, prepun njihovih tragova. A na tim poljima koja su tokom nekoliko decenija bila poprišta njihovih bitaka s nepoznatom zemljom, polako je izniklo jednolično rastinje, u prividnom neredu koji pod maskom nevinosti čuva sećanje na borbe i njihove učesnike.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska. Fotografija: Erik Cleves Kristensen.
