Rio. Fotografija: Marcelo Druck
Zaliv zadire u samo srce Rija; putnici se iskrcavaju u strogom centru kao da su drugu polovinu, novi Is, već progutali talasi. U izvesnom smislu je zaista tako, jer se prvi grad, obična tvrđava, nalazio na stenovitom ostrvcetu koje je brodić zaobišao i koje još nosi ime osnivača: Vilgenjon. Pod mojim nogama je Avenida Rio-Branko, gde su nekad stajala sela tupinamba, a u džepu mi je etnološki brevijar Žana de Lerija.
Taj neobičan čovek koji se ogledao, zaredom, u svim zanatima i dotakao svih problema, borio se protiv Turaka, Arapa, Italijana, Škotlandana (on je oteo Mariju Stjuart da bi omogućio njenu udaju za Fransoa II) i Engleza.
On je ovamo dolazio pre trista sedamdeset i osam godina, iz dana u dan, s desetoricom drugih Ženevljana, protestanata koje je Kalvin slao u potragu za Vilgenjonom, svojim nekadašnjim školskim drugom, kad se ovaj preobratio, jedva godinu dana po dolasku u zaliv Gvanabara. Taj neobičan čovek koji se ogledao, zaredom, u svim zanatima i dotakao svih problema, borio se protiv Turaka, Arapa, Italijana, Škotlandana (on je oteo Mariju Stjuart da bi omogućio njenu udaju za Fransoa II) i Engleza. Viđen je na Malti, u Alžiru i u bici kod Serizola. A gotovo na kraju svoje pustolovne karijere, kad je izgledalo da se, posle nekog razočaranja u službi, konačno posvetio vojnoj arhitekturi, odlučio je da ode u Brazil. Ali i tu su mu planovi srazmerni njegovom nemirnom i ambicioznom duhu.
Šta namerava da radi u Brazilu? Da osnuje koloniju, ali svakako i da sebi skroji imperiju. (...) Ukrcao je šest stotina ljudi na dva broda: bila je to mešavina pionira iz svih staleža i kriminalaca izvučenih iz zatvora. Zaboravio je samo žene i namirnice.
Šta namerava da radi u Brazilu? Da osnuje koloniju, ali svakako i da sebi skroji imperiju; a neposredni cilj bio mu je da izgradi utočište za progonjene protestante koji bi napustili metropolu. Kao katolik i, verovatno, slobodan mislilac, stiče pokroviteljstvo Kolinjija i lorenskog kardinala. Posle kampanje za pridobijanje vernika obe veroispovesti, koju je vodio i na javnom trgu među propalicama i odbeglim robijašima, konačno mu polazi za rukom, 12. jula 1555, da ukrca šest stotina ljudi na dva broda: bila je to mešavina pionira iz svih staleža i kriminalaca izvučenih iz zatvora. Zaboravio je samo žene i namirnice.
Polazak je bio težak; dvaput su se vraćali u Dijep; kad su konačno digli sidro, 14. avgusta, počele su nevolje: tuče na Kanarskim ostrvima, kvarenje vode na brodu, skorbut. Na kraju se usidrio, 10. novembra, u zalivu Gvanaraba, gde su se Francuzi i Portugalci već nekoliko godina borili za naklonost urođenika.
Brazil: ta reč je – sa ljubomorno čuvanih razloga – od dvanaestog veka bila poznata kao naziv mitskog kontinenta s kojeg je poticalo drvo za proizvodnju boja.
Tadašnji povlašćen položaj Francuske na brazilskoj obali postavljao je neobične probleme. Takva situacija je svakako nastala početkom veka, kad su zabeležena mnoga francuska putovanja – posebno putovanje iz 1503, kad se Gonvil vratio iz Brazila kao indijanski zet – dakle, gotovo u isto vreme kad je Kabral otkrio Zemlju svetog krsta 1500. Treba li ići još dalje? Da li zbog toga što su Francuzi odmah nazvali novu zemlju Brazil (ta reč je – sa ljubomorno čuvanih razloga – od dvanaestog veka bila poznata kao naziv mitskog kontinenta s kojeg je poticalo drvo za proizvodnju boja) i što je francuski jezik preuzeo mnogo reči direktno iz urodeničkih dijalekata, bez posredovanja iberijskog: ananas, manioc, tamanduá, tapir, jaguar, sagouin, agouti, ara, caiman, toucan, coati, acajou, itd., treba zaključiti da se predanje iz Dijepa, po kojem je Žan Kuzen otkrio Brazil četiri godine pre Kolumba, temelji na istini? Kuzen je na brodu imao nekog Penzona, a upravo su Penzoni ohrabrili Kolumba kad je u Palosu izgledao rešen da se okane projekta; uz to, i na „Pinti" je tokom prvog putovanja zapovednik bio neki Penzon, i Kolumbo se s njim savetovao kad god je planirao promenu pravca; konačno, Kolumbo je odustao od puta (koji će, tačno godinu dana kasnije, dovesti jednog drugog Penzona sve do Kaba Sao-Agostina i omogućiti mu da prvi zvanično otkrije Brazil) čime je propustio zgodnu priliku da stekne dodatnu slavu.
Ako se ne dogodi čudo, taj problem nikad neće biti rešen, jer su arhivi Dijepa, zajedno s Kuzenovim izveštajem, izgoreli u XVII veku za vreme engleskog bombardovanja. Ali, dok sam prvi put stupao na brazilsko tlo, nisam mogao da se ne prisetim svih onih burlesknih i tragičnih događaja koji su još pre četiristo godina svedočili o prisnosti Francuza i Indijanaca: normanskih tumača koji su pokleknuli pred prirodom, oženili se urođenicama i postali ljudožderi; nesrećnog Hansa Štadena koj i je godinama strepeo iščekujući svakog dana da bude pojeden, ali bi ga svaki put spasao srećan slučaj, i koji je uveravao Indijance da je Francuz pokazujući svoju riđu bradu, nimalo nalik iberijskoj, pa mu je kralj Konijam Bebe jednom odgovorio: „Već sam zarobio i pojeo pet Portugalaca koji su tvrdili da su Francuzi; ali, svi su lagali!" Pomislio sam i na to koliko je morala biti razvijena trgovina kad je fregata „Pèlerin" mogla 1531. godine doneti u Francusku tri hiljade leopardovih koža, trista majmuna i šesto papagaja „koji su već znali nekoliko francuskih reči"...
Na jednom ostrvu usred zaliva, Vilgenjon osniva tvrđavu Kolinji; Indijanci je grade i snabdevaju malu koloniju; ali pošto im je brzo dozlogrdilo da daju a da ništa ne dobijaju za uzvrat, spašavaju se napuštanjem svojih sela. U tvrđavi vladaju glad i boleštine. Počinje da se ispoljava Vilgenjonova tiranska ćud; pobunjeni robijaši bivaju masakrirani. Epidemija prelazi na kopno: zaraženi su malobrojni Indijanci koji su ostali verni misiji. Osamsto Indijanaca umire.
Vilgenjon se ne obazire na ovozemaljske teškoće; zaokupljen je duhovnom krizom. U dodiru s protestantima, preobraća se i moli Kalvina da mu pošalje misije koje će ga izvesti na novi put. Tako 1556. dolazi do putovanja u kojem učestvuje Leri.
Kakav bi to bio film! Izolovani na kontinentu poznatom koliko i druge planete, u potpunom neznanju o tamošnjoj prirodi i ljudima, nesposobni da obrađuju zemlju kako bi preživeli, sasvim zavisni od stanovništva čiji jezik ne razumeju i koje ih je omrznulo, napadnuti boleštinama, ti Francuzi – šačica ljudi – koji su se izložili svakakvim opasnostima da bi izbegli sukobe na starom kontinentu i zasnovali ognjište tamo gde, zahvaljujući toleranciji i slobodi, može uporedo postojati više vera, hvataju se u sopstvenu zamku: protestanti pokušavaju da preobrate katolike, a ovi protestante. Umesto da rade kako bi preživeli, provode nedelje i nedelje u sumanutim raspravama: kako treba protumačiti Tajnu večeru?
Tad ova priča dobija tako neobičan obrt da me čudi što je već nije ščepao neki romanopisac ili scenarista. Kakav bi to bio film! Izolovani na kontinentu poznatom koliko i druge planete, u potpunom neznanju o tamošnjoj prirodi i ljudima, nesposobni da obrađuju zemlju kako bi preživeli, sasvim zavisni od stanovništva čiji jezik ne razumeju i koje ih je omrznulo, napadnuti boleštinama, ti Francuzi – šačica ljudi – koji su se izložili svakakvim opasnostima da bi izbegli sukobe na starom kontinentu i zasnovali ognjište tamo gde, zahvaljujući toleranciji i slobodi, može uporedo postojati više vera, hvataju se u sopstvenu zamku: protestanti pokušavaju da preobrate katolike, a ovi protestante. Umesto da rade kako bi preživeli, provode nedelje i nedelje u sumanutim raspravama: kako treba protumačiti Tajnu večeru? Treba li pomešati vodu i vino za posvećenje? Oko euharistije i čina krštenja vode se pravi teološki turniri, a Vilgenjon se posle njih čas preobraća, a čas vraća u staru veru.
Oni čak šalju izaslanika u Evropu da se posavetuje s Kalvinom kako bi ovaj razjasnio sporne tačke. U međuvremenu se sukobi udvostručavaju. Vilgenjonove duhovne moći popuštaju; Leri kaže da su mu se raspoloženje i strogost mogli predvideti po boji odeće koju je nosio. Na kraju se okreće protiv protestanata i počinje da ih mori glađu; oni prestaju da učestvuju u zajednici i udružuju se sa Indijancima. Idili koja je među njima nastala dugujemo remek-delo etnografske literature Putovanje u brazilsku zemlju Žana de Lerija. Kraj pustolovine je tužan: Ženevljani uspevaju, ne bez muke, da se ukrcaju na jedan francuski brod; u odlasku, kad su još bili snažni, veselo su „skidali kajmak" s brodova koje bi sreli na putu, to jest pljačkali ih; sad o tome nema ni govora: na brodu vlada glad. Jedu majmune i one papagaje koji su bili tako dragoceni da je jedna Lerijeva indijanska prijateljica odbila da im ustupi svog ako joj za uzvrat ne daju top. Pacovi i miševi iz utrobe broda, poslednja hrana, dostižu cenu od četiri zlatnika po komadu. Ponestaje i vode. Godine 1558, posada se iskrcava u Bretanji, polumrtva od gladi.
Na ostrvu se kolonija raspada u atmosferi pogubljenja i terora; omrznut od svih, smatran izdajnikom od jednih, otpadnikom od drugih, opasan za Indijance, uplašen od Portugalaca, Vilgenjon odustaje od svog sna.
Na ostrvu se kolonija raspada u atmosferi pogubljenja i terora; omrznut od svih, smatran izdajnikom od jednih, otpadnikom od drugih, opasan za Indijance, uplašen od Portugalaca, Vilgenjon odustaje od svog sna. Tvrđava Kolinji, kojom komanduje njegov nećak, Boa-le-Kont, pada u ruke Portugalaca 1560. godine.
U Riju, kojim će se sad neko vreme hraniti moj duh, prvo pokušavam da razaznam ukus te pustolovine. U stvari, bilo je suđeno da ga otkrijem jednog dana u dnu zaliva, tokom arheološkog izleta koji je organizovao Museu Nacional u čast nekog japanskog naučnika. Izviđački brodić nas je ostavio u nekoj baruštini gde je rđala stara nasukana olupina; ona izvesno nije poticala iz XVI veka, ali je ipak unela istorijsku dimenziju u te prostore u kojima ništa nije ukazivalo na proticanje vremena. Pod niskim oblacima, iza zavese od sitne kiše koja je neprestano sipila od jutra, u daljini se nije video grad. Preko kraba, od kojih je vrveo crni mulj, i barske flore za koju se nikad ne može reći da li se širi zato što se razmnožava ili zato što truli, u šumi su se kao svetle siluete razaznavale kolibe od slame neodređene starosti. Još dalje, planinske padine tonule su u sivu maglu. Kad smo se približili drveću, našli smo se na cilju posete: u peščari gde su seljaci nedavno otkrili komadiće grnčarije. Opipavam tu grubu keramiku, čija građa, kao i bela gleđ oivičena crvenim i sitan splet crnih crtica, nedvosmisleno ukazuju na Tupi-Indijance, kao i bela gleđ oivičena crvenim i sitan splet crnih crtica; taj lavirint, kažu, treba da odagna zle duhove koji traže ljudske kosti nekad čuvane u urnama. Objašnjavaju mi da smo do nalazišta, jedva pedesetak kilometara udaljenog od centra grada, mogli stići i automobilom, ali su putevi neprohodni zbog kiše, pa je postojala opasnost da ostanemo blokirani nedelju dana. To bi značilo još više se približiti jednoj prošlosti koja nije uspela da izmeni ovo melanholično mesto, gde je Leri možda prekraćivao čekanje posmatrajući hitre pokrete tamne ruke s lopaticom namočenom u crni lak, onih „hiljadu sitnih ljupkosti, poput isprepletanih šara, ljubavnih jezera i drugih ludorija", čiju zagonetku danas odgonetam na poleđini jedne otkopane glinene krhotine.
Prvi susret s Rijom bio je drukčiji. Evo me, prvi put u životu, na drugoj strani ekvatora, u tropima, u novom svetu. Koji će mi znak omogućiti da prepoznam tu trostruku promenu? Koji će mi je glas potvrditi, koja će dosad nepoznata nota najpre odjeknuti u mom uhu? Moje prvo zapažanje je jalovo: nalazim se u jednom salonu.
Odeven lakše no obično, dok gazim po talasastim vijugama obloge od belog i crnog mozaika, primećujem poseban ambijent u tim uskim i mračnim ulicama koje presecaju glavnu aveniju; prelaz između kuća i pločnika manje je izrazit nego u Evropi; uprkos sjaju svojih izloga, prodavnice izlaze na ulicu; ljudima je svejedno da li su unutra ili napolju. Ulica, zapravo, nije samo mesto kojim se prolazi; tu se ljudi zadržavaju. U isti mah je živahna i mirna, bučnija i bolje zaštićena od naših; uspevam da nađem poređenje koje me nadahnjuje. Naime, promena hemisfere, kontinenta i podneblja, barem za trenutak, samo čini suvišnim tanki zastakljeni pokrivač koji u Evropi uspostavlja istovetne uslove: čini se da je Rio na otvorenom izgradio milanske „Gallerias", amsterdamski „Galerij", pariške Panorame ili hol stanice Sen-Lazar.
Putovanja obično zamišljamo kao premeštanje u prostoru. Malo je to. Svako putovanje se istovremeno upisuje u prostor, u vreme i u društvenu hijerarhiju. Jedan utisak se može definisati samo ako se istovremeno prenese na tri ose, a kako sam prostor već ima tri dimenzije, potrebno ih je najmanje pet da bi se putovanje predstavilo na pravi način.
Putovanja obično zamišljamo kao premeštanje u prostoru. Malo je to. Svako putovanje se istovremeno upisuje u prostor, u vreme i u društvenu hijerarhiju. Jedan utisak se može definisati samo ako se istovremeno prenese na tri ose, a kako sam prostor već ima tri dimenzije, potrebno ih je najmanje pet da bi se putovanje predstavilo na pravi način. U to sam se uverio čim sam kročio u Brazil. Izvesno je da se nalazim na drugoj strani Atlantika i ekvatora, sasvim blizu tropa. Mnoge stvari mi to potvrđuju: ova spokojna i vlažna toplota koja moje telo oslobađa uobičajene težine vunene odeće i ukida suprotnost između kuće i ulice (koju sam kasnije prepoznao kao jednu od konstanti moje civilizacije); uostalom, ubrzo ću naučiti da ovde umesto nje vlada druga suprotnost, ona između čoveka i divljine, koje nema u mojim potpuno humanizovanim pejzažima; tu su i palme, novo cveće i gomile zelenih kokosovih oraha u baštama kafea: pošto im odsečemo vrh, iz njih isisavamo slatku i svezu tečnost s mirisom podruma.
Prenoseći nas hiljade kilometara dalje, ono nas u isti mah podiže ili spušta nekoliko stepenica na statusnoj lestvici. Ono nas premešta, ali i izmešta – nabolje ili nagore – te se boja i ukus različitih mesta ne mogu odvojiti od nepredvidljivog društvenog položaja u kojem smo ih okusili.
Ali osećam i druge promene: bio sam siromašan, a sad sam bogat; najpre zato što su se promenili moji materijalni uslovi, a onda i zato što je cena lokalnih proizvoda neverovatno niska: ovaj ananas bi me koštao dvadeset sua, ovaj grozd banana dva franka, ovi pilići koje italijanski bakalin peče na ražnju četiri franka. Čovek bi pomislio da je u zamku gospe Tartine. Najzad, stanje raspoloživosti koje stvara luka, velikodušno ponuđena mogućnost, ali i osećanje obaveze da se ona iskoristi, izazivaju neodređen stav svojstven obustavljanju uobičajene kontrole i gotovo obrednom prepuštanju razuzdanosti. Putovanje nesumnjivo može delovati i na dijametralno suprotan način, kao što sam osetio na svojoj koži kad sam, posle primirja, došao u Njujork bez novca; međutim, bilo da je posredi promena naviše ili naniže, poboljšanje ili pogoršanje materijalnih uslova, trebalo bi da se dogodi čudo pa da putovanje u tom smislu ništa ne izmeni. Prenoseći nas hiljade kilometara dalje, ono nas u isti mah podiže ili spušta nekoliko stepenica na statusnoj lestvici. Ono nas premešta, ali i izmešta – nabolje ili nagore – te se boja i ukus različitih mesta ne mogu odvojiti od nepredvidljivog društvenog položaja u kojem smo ih okusili.
Nekad su putovanja sučeljavala putnika s civilizacijama izrazito drukčijim od njegove, koje su ostavljale snažan utisak pre svega svojom neobičnošću. Ali, u poslednjih nekoliko stoleća takve prilike su postajale sve ređe. Bilo da ode u Indiju ili u Ameriku, modemi putnik je manje iznenađen no što to želi da prizna. Birajući odredišta i puteve do njih, dajemo sebi slobodu da odlučimo kog datuma ćemo stupiti u mehaničku civilizaciju i kojim ritmom ćemo njome ovladavati. Traganje za egzotikom svodi se na uočavanje preuranjenih ili okasnelih stanja nekog poznatog razvoja događaja. Putnik postaje sakupljač starina, a manjak nekih objekata prisiljava ga da se okane svoje galerije crnačke umetnosti i da se okrene starim suvenirima kupljenim tokom šetnji po buvljim pijacama nastanjenog sveta.
Te razlike se mogu opaziti već u srcu grada. Kao što svaka biljka cveta u određeno doba godine, tako i svaki gradski kvart nosi pečat vekova u kojima je izrastao, dostigao svoj procvat i počeo da opada. U Parizu, Mare je procvetao u XVII veku, a sad ga nagriza plesan; kasnija vrsta, Deveti kvart, cvetao je u vreme Drugog carstva, a danas njegove svenule kuće zauzima fauna malih ljudi koji, poput insekata, tu nalaze odgovarajuće tlo za svoje skromne aktivnosti. Sedamnaesti kvart se zamrznuo u svojoj minuloj raskoši poput kakve velike hrizanteme koja otmeno nosi sasušenu glavu, iako je njeno vreme odavno prošlo. Šesnaesti je koliko juče bio u cvetu; sad se njegovi blistavi cvetovi guše u šumi zgrada koja ga postepeno stapa s pejzažem predgrađa.
Kad uporedimo geografski i istorijski vrlo udaljene gradove, ciklusi postaju još složeniji zbog nejednakih ritmova razvoja. Čim se udaljimo od centra Rija, koji još pripada početku ovog veka, nailazimo na mirne ulice, dugačke avenije s palmama, stablima manga i potkresanim palisandrima, gde se u baštama uzdižu starinske vile. U sećanju mi iskrsavaju (kao i kasnije, u otmenim četvrtima Kalkute) Nica ili Bijaric pod Napoleonom III. Tropi nisu toliko egzotični koliko demodirani. O njima ne svedoči toliko vegetacija, koliko arhitektonski detalji i nagoveštaj jednog načina života koji nam više pokazuje da smo neprimetno nazadovali u vremenu nego da smo prešli velika prostranstva.
1935. u Riju se čovekov položaj na društvenoj lestvici merio visinom: što je niže smeštena kuća, to je viši status domaćina. Siromasi su živeli zakačeni za padine, u favelama, gde je crnačko stanovništvo, odeveno u izbledele prnje, smišljalo uz gitaru one živahne melodije koje će, u vreme karnevala, silaziti s visina i, zajedno sa svojim tvorcima, osvajati grad.
Rio de Žaneiro nije izgrađen kao običan grad. Započet na ravnom i močvarnom tlu oko zaliva, kasnije se uvukao između strmih padina koje ga stežu sa svih strana, kao što tesna rukavica steže prste. Gradski pipci, ponekad dugački dvadeset ili trideset kilometara, zadiru u podnožje granitnih formacija tako strmih da uz njih ne prianja nikakvo rastinje; tu i tamo, na kakvoj izolovanoj terasi ili u dubokom odžaku, ipak se ugnezdilo po koje nepristupačno šumsko ostrvce, u koje ljudska noga, uprkos njegovoj blizini, izvesno nije kročila; u avionu nam se činilo da smo okrznuli njegove grane u onim svežim i tamnim hodnicima, dok smo lebdeli između raskošnih tepiha u čije ćemo se podnožje spustiti. Ovaj grad prezire svoje mnogobrojne brežuljke, što se donekle može objasniti nedostatkom vode na njihovim vrhovima. U tom pogledu, Rio je sušta suprotnost Čitagongu u Bengalskom zalivu: u tamošnjoj močvarnoj ravnici, na svakom malom kupastom vrhu od narandžaste gline koja svetluca pod zelenom travom, podignut je usamljeni bungalov, tvrđava kojom se neki bogataš brani od teške žege i od sirotinje iz ravnice. U Riju je obrnuto: te zaobljene stene, u kojima su granitni blokovi zarobljeni kao u kalupima, tako snažno odbijaju toplotu da povetarac iz podnožja klanca ne može da uzleti. Možda su urbanisti sad rešili problem, ali se 1935. u Riju čovekov položaj na društvenoj lestvici merio visinom: što je niže smeštena kuća, to je viši status domaćina. Siromasi su živeli zakačeni za padine, u favelama, gde je crnačko stanovništvo, odeveno u izbledele prnje, smišljalo uz gitaru one živahne melodije koje će, u vreme karnevala, silaziti s visina i, zajedno sa svojim tvorcima, osvajati grad.
Čim se zaputimo nekim od gradskih puteva koji krivudaju između brežuljaka, pred nama iskrsava slika predgrađa. Botafogo, na kraju avenije Rio-Branko, još izgleda kao raskošan grad, ali kad pređemo Flamengo, učiniće nam se da smo u Neiju, a ako krenemo prema tunelu Kopakabana, možemo poverovati da se nalazimo u Sen-Deniju ili Buržeu, koji su se malo poseljačili; tako su mogla izgledati naša predgrađa pre rata 1914. U Kopakabani, koja danas liči na ježa od oblakodera, tada sam zatekao samo provincijski gradić s njegovim svakodnevnim trgovačkim i zanatskim aktivnostima.
Poslednja uspomena iz Rija, iz vremena kad sam ga zauvek napuštao: hotel na ivici Korkovada, u kojem sam posećivao američke kolege; do njega se dolazi žičarom improvizovanom usred odrona, koja delimično liči na garažu, delimično na planinsku kolibu; tim svojevrsnim lunaparkom upravljaju pažljivi mladići; Sve to da bi se, posle uspona duž pustih, zapuštenih, stenovitih terena koji se često približavaju vertikali, stiglo na vrh brežuljka, do male palate iz imperijalnog vremena, jedne terrea, to jest prizemne kuće boje okera, s gipsanim ukrasima, gde se ručava na platformi pretvorenoj u terasu iznad haotične mešavine betonskih zgrada, straćara i gradskih celina; čovek očekuje da će na kraju takvog mešovitog pejzaža videti fabričke dimnjake, ali se on ovde završava blistavim i glatkim tropskim morem koje je odozgo obasjano nepojamnom mesečinom.
Vraćam se na brod. On isplovljava, blistav od mnogobrojnih sijalica, i klizi morem koje se pred njim ugiba: reklo bi se, kljunom zaviruje u pokretni delić slepe ulice. Predveče počinje oluja i morska pučina blista poput stomaka neke džinovske životinje. Mesec se skriva iza razbacanih oblaka koje je vetar razvukao u cik-cak linije, krstove i trouglove. Te neobične figure izgledaju osvetljene iznutra; kao da na crnoj pozadini neba sviće severna zora prilagođena posebnoj nameni u tropima. S vremena na vreme, kroz te maglovite pojave uočavamo delić crvenkastog meseca koji zalazi za oblake, vraća se i nestaje poput zalutale i uplašene svetiljke.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska. Fotografija: Marcelo Druck.
