Fotografija: Peter Miller
Filadelfiju sam doživeo kao šansu za sopstvenim prosvetljenjem. Osećao sam da se moj poletni život polako gasi, i da ako brzo ne nađem izvor neizmernih mudrosti i lepote, mogu da potonem u neku od onih vrelih rupa u asfaltu koje su jasno vidljive po celoj Filadelfiji. Kraj se nazirao, delom i zbog toga jer je brada počinjala da guši moje obraze, a bradavice na grudima su odjednom počinjale da zarastaju i nestaju u čudnim izraslinama koje su ličile na vučju dlaku. Mislim da nisam imao nikakvu alergiju, jer bih inače već počeo da kijam od silnog dlakastog meteža po svom telu koji je pretio da zarobi i ona mesta na kojima bih te nezvane konoplje najmanje očekivao. Ali, o tome drugom prilikom.
Imao sam samo devetnaest godina i smrt kao opcija nije mi uopšte delovala divno. Zaboga, kartu sam skupo platio, i šteta je da je ne iskoristim i u povratnom smeru.
Osim što sam verovatno bio najbradatiji, najneprivlačniji i najusamljeniji čovek u Filadelfiji tog jesenjeg jutra, bio sam i neizlečivo bolestan. Nisam imao lekarski dokaz za tu slutnju, ali sam teško disao, drastično teže ustajao ujutru, i sama pomisao da treba izgurati još jedan dan u tamo nekoj Filadelfiji predstavaljala je mučenički hod jednak onom mučeničkom hodu od železničke stanice u predgrađu do centralne zgrade Univerziteta prirodnih nauka na Sprus hilu. Po rukama su se ocrtavale vene plavkaste boje, da li treba i da kažem koliko sam bio nezadovoljan zbog tih vena i njihovog plavetnila.
Najveći užas, međutim, dolazi na kraju. Boleo me je zub. Ne bilo koji zub, već najvažniji od svih zuba, glavni među jednakima. Alfa kutnjak. Onaj što slaninasti deo pečenja sitni u komade i neumoljivo reže poslednje ostatke krekera pre njihovog odlaska u čovečiju utrobu. Imao sam samo devetnaest godina i smrt kao opcija nije mi uopšte delovala divno. Zaboga, kartu sam skupo platio, i šteta je da je ne iskoristim i u povratnom smeru.
Sa Filadelfijom sam se prvi put susreo kao klinac naložen na boks više nego na đačke lekcije iz matematike, gledajući na televizoru Rokija Balbou kako se ranom zorom penje uz 72 stepenika koji vode ka ulazu u gradski muzej savremenih umetnosti. Nakon što je Roki pošteno premlatio svog protivnika u filmu, životi Silvestera Stalonea i pomenutog muzeja naglavačke su se okrenuli. Tih 72 stepenika više niko ne zove muzejskim, već „Rokijevim“, a Filadelfija odjednom postaje poznata kao grad u kojem je Stalone snimio prvi od nekoliko saga o bivšoj propalici iz predgrađa koji ostvaruje svoj san i postaje bokserski prvak sveta. Moj drugi susret sa Filadelfijom bio je i prvi susret poderanih patika kupljenih na pijaci za tri dolara sa asfaltom velegrada koji nudi beskonačne mogućnosti da u njemu ostvarim neki od svojih snova, samo ako platim kartu za gradski autobus u iznosu od dolar i po. Zbog svega toga, bilo me je pomalo sramota što moram da umrem.
Prišao sam im bojažljivo. Mada, oni su tu bojažljivost upravo i doživeli kao pretnju, jer zašto bi prilazio bilo kome bojažljivo ako su ti namere časne.
Da bih udovoljio svima po malo (roditeljima, asfaltu, snovima, pa zašto da ne i kondukterima gradskih vozova u kojima sam se švercovao, jer zašto bih plaćao kartu cela tri dana kad ću svakako biti ražalovan i pokopan za četiri), odlučio sam da zađem u South Camac Street gde sam načuo da se nalazi nekakav park, uz to i najstarija umetnička akademija u Americi. Računao sam da, ako već ne naiđem na zanimljive ljude u parku, svakako će ih biti među strip crtačima i njihovim infantilnim fanovima.
Nisam ni pošteno zakoračio na zvaničnu teritoriju parka, preda mnom se ukazao najsrećniji bračni par kojeg sam spoznao u Filadelfiji. Stiven i Heder, matorci od 70 i možda poneke godine više, srećni penzioneri u divnom parku još divnijeg jesenjeg dana. Prišao sam im bojažljivo. Mada, oni su tu bojažljivost upravo i doživeli kao pretnju, jer zašto bi prilazio bilo kome bojažljivo ako su ti namere časne.
„Izvoli, momak, tražiš klupu da smestiš svoje dupe. E pa nema toga ovde!“
„Ne gospodine, tražim neka dupeta na klupama sa kojima bih popričao!“
„Stivene, nemoj da budeš neuljudan, ponudi momka da nam se pridruži. Dođi dečače, imamoovde neke divne pite i sok koji već počinje da se greje, ovaj dan je tako...“
Nije završila stara Heder, Stiven je svojim rukama i nogama već prekrio pola klupe u odbrambenom zahvatu i jasno mi stavio do znanja da za mene ne samo da neće biti kolača i soka, već ni mesta da svoje umorne noge i izgrbavljena leđa smestim na bilo koju klupu u njihovoj blizini.
„ Oprostite, nisam hteo da vam kvarim godišnjicu braka. Dijamantsku pretpostavljam!“ (grozan sam ponekad, priznajem).
„Ne, grešiš frajeru, Heder i ja smo u braku svega 22 godine. Možda ćeš ti sad u svojoj mladoj i zelenoj glavi da konstruišeš svakakve razloge zašto dvoje ljudi od 72 godine dele bračnu zajednicu svega 22 godine, ali veruj mi - nema ničeg lepšeg nego saznanje da osetiš pravo vreme da uđeš u zajednički život sa nekim.“
„Divno rečeno, Stiven“, šapnula je baka Heder, a Stiven se osmehnuo ponosno istovremeno se šepureći poput onog petla kojeg je Roki Balboa jurio u filmu pripremajući se za odlučujući meč.
Mene je, zapravo, tu najviše iznenadila spoznaja da Stiven sjajno registruje šapat svoje supruge u prepunom parku, iako bi po nekim mojim merilima uveliko trebalo da komuniciraju preko slušnih aparata.
„Mogu li da vas pitam nešto? Ali, molim vas da se ne ljutite na mene ako vam se pitanje učini bezveznim“, odvažio sam se.
Stiv se zaista smeje, i deluje mi da je iskreno i stvarno. Kao i zubi koji su se ukazali u liniji. Možda ga čak ne boli nijedan od tih dvadesetak zuba.
„Ajde, gukni!“, uljudno će Stiv.
„Kako vas dvoje, ako ste u braku od pedesete godine, a sad imate toliko koliko imate, hoću reći, na koji način imate...“. (dobro, hajde, sa 19 godina u ličnoj karti i svega nekoliko dana preostalog života, samopouzdanje prilikom pitanja o penzionerskom seksu baš i nije na visokom nivou).
„Ahahaha, momak, ti si genije!“ (Stiv se zaista smeje, i deluje mi da je iskreno i stvarno. Kao i zubi koji su se ukazali u liniji. Možda ga čak ne boli nijedan od tih dvadesetak zuba. Definitivno je da Amerika ima dobar dentalni program, zaključio sam).
„Vidi, čoveče“, Stiv će kao ozbiljnije, ali i dalje sa kezom dečaka koji je upravo ukrao kliker,
„iako si mali drkadžija, ali si mi i simpatičan, zato ću ti reći - kada si u godinama u kojima smo nas dvoje sad, možda ženske grudi i muški penis i nisu baš najtvrđi delovi tela, do đavola Heder moja draga, kao da je to i bitno, zar ne... dakle, haha, ne samo da nisu najtvrđi delovi tela, već su nekako spužvasti i blago otapajući, da se pesnički izrazim, ali to je najmanje bitno. Zaista to hoću da ti kažem. Razumeš?“
„Valjda“, rekoh onako po inerciji, mada zaista nisam baš razumeo sve, a i slika koja je odjednom počela da mi se ukazuje pred očima bila je sačinjena od dva naga i bleda matora tela, prepuna samlevenih delova u sredini i naborane kože po bokovima, i trenutak kada se ti naboranih delovi stapaju i dodiruju činili su me nespokojnim, isto koliko me je nespokojnim činila i ta stvar sa zubom koji boli.
Upoznati pesnika u prepunoj Filadelfiji, par dana pred smrt, nije mala stvar.
„Ma ništa ti nisi razumeo“, odjednom će baka Heder. „Vidi, svako telo koje nekom pripada je najlepše telo, jer je tvoje, a ako je to telo istovremeno dato i osobi koju najviše voliš, onda zajedno uživate u njemu, ma koliko god da je ono daleko od onog tela koje gledaš u Penthausu. Svaka žila i otkucaj srca je zajednički, to je moj Stiv hteo da ti kaže, a ti sad sedi ovde i uzmi kolačić.“
„Hvala vam“, rekao sam i seo, dalje razvijajući erotski kratkometražni film u svojoj ludoj glavi. Baka Heder je mogla da bude pesnik, ako već to i nije. Upoznati pesnika u prepunoj Filadelfiji, par dana pred smrt, nije mala stvar.
„Ti momak imaš prokleti njujorški akcenat!“, odvalio je Stiven preteći u mom pravcu džinovskom radničkom šakom u kojoj je smestio parče pite, stotine ožiljaka i čep flaše koju je upravo otvarao.
„Nisam siguran, Stiv!“, odgovorio sam smeškajući se. Kako bih, do vraga, znao kakav je njujorški akcenat kad nikad u svom životu nisam bio u Njujorku, niti upoznao bilo koga ko u Njujorku živi.
„Da, da, ti imaš pravi akcenat Njujorka, oni tako kad hoće da kažu Thank you, oni zapravo...“.
Nije stigao Stiv da završi rečima ono što je želeo, ali je već počeo da se okreće prema meni i savija svoja usta u obliku ogromnog “OU” (namestite se za O, a izgovorite U), sa sve zalogajem pite u ustima i njenim ostacima po površini onih dvadesetak i koliko zuba, Istog sam trenutka osetio ugroženost i pripremio noge za bežanje u slučaju veće opasnosti. Heder je počela da se damski kikoće, nekako simpatično i nevino. Poljubila je Stivena, pravo u listak rendane jabuke zalepljene za njegovu donju usnu.
„Hvala vam, zaista, ja moram da krenem, ka Univerzitetu!“, nisam želeo da im smetam, bilo je očigledno da imaju još dosta toga jedno drugom da kažu.
„Momak, ponesi jednu pitu da imaš, dug je put“, reče Stiven. Mahali su mi. I ja njima.
Dug je put. Put koji vodi iz divnog parka u kom divni ljudi ljube druge divne ljude bez obzira na vremensku prognozu i krštenicu. U divnoj Filadelfiji, koja bi, kao što već možete da naslutite, bila još divnija da u njoj nisam provodio poslednje sate svog neispunjenog života. Sa zubom koji me toliko boleo, da sam se često pitao hoće li me boleti i nakon smrti, kad me onako bradatog i dlakavog polože u sanduk, ižvalavljenog od poljubaca zaludnih baba iz komšiluka, ožalošćenih verovatno što su u meni videle dobru priliku za udaju neke od svojih zgodnih, neudatih unuka.
—
Ova priča je prva od sedam priča u omnibusu "Sedam priča o sedam gradova i osam ljubavi".
