Glavni granicni prelaz izmedju Kirgzije i Kine ide preko planinskog prevoja Torugart. Zbog nekih neshvatljivih birokratskih zavrzlama, prelazak Torugarta moguc je samo preko turisticke agencije, i kosta citavo bogatstvo. U Kinu se, ipak, moze uci i na mala vrata - to je prelaz Irkeshtam. U samom srcu Azije, na severnim obroncima pamirskog platoa, srecu se Kirgizija, Kina i Tadzikistan. Nedaleko od ove tromedje lezhi varoshica Irkeshtam, do koje ne postoji prevoz, jer je put toliko tezak da njime automobili i marshrutke, ni pored najbolje volje, ne mogu. Strmi kanjoni i gudure, visoke litice, iznenadni bezdani i visoki prevoji, poneka usamljena jurta, brda neobicne boje, cudni oblici reljefa, konjanici sa visokim belim kapama, oko kojih mile beskrajna stada ovaca... i kameno-zemljana traka koja vrluda kroz sve to, a koju, u ovim krajevima, nazivaju putem, jer boljeg nemaju. Na tom putu na kraju sveta, u surovim pamirskim vrletima, svoju predugu, zardjalu starost provodi vechiti putnik kamaz. Kamaz Kamaz je prepotopski sovjetski kamion koji je svoj radni vek odavno odradio i koji bi se, da je pravde na svetu, pre vise decenija penzionisao i nestao sa srednjeazijskog visokogorja. Kamaz je rashodovan, ulubljen, sa naprslim staklima, pokvarenom instrument-tablom, i izgleda kao labavo povezana gomila gvozdjurije koja se chudom krece, i koju samo neunishtivo sovjetsko srce i magija drumskih majstora odrzavaju u zivotu. Kretanje po dubokim rupama, preko ogromnog kamenja, cesto pod cudnim uglom u odnosu na tlo i na samom rubu ponora, praceno zaglusnjim treskanjem, dok predmeti lete po kabini a vrata se, malo-malo, sama od sebe otvore (pa onda izvodite akrobaciju zatvaranja, dok se jednom rukom drzite za sediste a drugom vuchete vrata, trudeci se da, pri tom, sami ne ispadnete iz kamiona) jedini je nacin da se predje ovaj planinski masiv. Pored puta se cesto mogu videti sedobrati starci i bakice sa sharenim maramama kako strpljivo chekaju da naidje kamaz i poveze ih do sledeceg sela. Od Osha do sela Guljcha brzo uhvatismo stop, a u Guljchi nas konachno pokupi i legendarni kamaz, o kome smo, do tada, samo slushali. Nekoliko chasova kasnije, posle divljachkog treskanja po planinskim dzombama, na kamazu je konachno prepukla nekakva osovina, te smo, neplanirano, par sati proveli u selu Sari Tash, sa kucama od balege, pogledom na vrh Lenjina, i malim grobljem na kom se, sa svakog groba, vijori po jedan konjski rep. U sumrak je nesrecna osovina konachno zamenjena, dnevnu vrucinu smenila je nocna 'ladnoca, i mi kretosmo dalje, u razgovoru sa nashim krupnim kamazistom, koji se povremeno zalio na sudbinu koja mu je dosudila ovu bestragiju (pri chemu bi rukom neodredjeno mahnuo u pravcu okolnog pejsazha koji je tonuo u noc), sa nostalgijom prichao o sovjetskim danima, pripovedao o svom teshkom poslu, strogoj zheni, proslogodisnjoj revoluciji (kada je predsednik Akaev, pred argumentima kuke i motike, izleteo iz kirgiskog parlamenta), i u tim sitnim razgovorima dotruckasmo se do varoshice Irkeshtam, ili, ako volite, Irkech-tam. Irkeshtam Ono sto neupucenom putniku mozda izgleda kao otpad metala, scenario za postapokalipticni SF film ili davno napushtena industrijska zona, zapravo je mali grad napravljen od kamionskog groblja, u kome ljudi zive u razvaljenim olupinama drumskih divova. Kuce su stare kamionske prikolice, naslagane gume sluze kao ulazne stepenice, i obicna ljudska svakodnevica normalno teche medju hrpama zardjale gvozdjurije, na ulicama natopljenim crnim motornim uljem. Kako smo stigli u sasvim sitne sate, nash kamiondzija nas je smestio u prikolichasti dom svojih prijatelja, gde, posle obilne vechere zalivene sa nekoliko cashica, brzo utonusmo u san, ni ne znajuci u kakvo smo neobicno mesto upali.
Prelazak u Kinu Kirgiska granica otvara se u 9 ujutru, i radi dva sata tokom kojih prodjete kroz jednu priruchnu zgradicu u kojoj vas, geopolitichki srachnato i strateshki rasporedjeno, cheka shest punktova, na kojima se, od A do Sh, ponavlja identichna procedura - pokazivanje pasosha, kratko upoznavanje sa aktuelnim stanjem u Srbiji, prepisivanje lichnih podatak iz pasosha u A5 karo svesku u trajanju od desetak minuta, hvala, mozete proci do kolege, i onda jovo-nanovo. Zatim vas obaveshtavaju da sedam kilometara pogranichne zone ne mozete preci peshice, guraju vas u jedan od kamiona. Kamion napreduje par stotina metara, i sa vama u sebi, staje. Nakon nekog vremena, carinici vam nalazhu da izadjete iz kamiona i odete peshke do prvog kineskog punkta. Tamo ste zabavljeni neko vreme razgledanjem okoline, a onda vas obaveshtavaju da treba peshke da se vratite do kamiona po vashe stvari. Kada to pokushate, jedan od carinika vam ne dopushta prolazak. Vracate se po Kineza i dobijate svoje stvari, vracate se do Kineza koji vas trpaju u kombi i voze do svoje granice, da bi vas tamo obavestili da je u toku pauza i da treba da sachekate dva sata da se prelaz ponovo otvori. Kada se i to desi, oduzimaju vam Carnex proizvode i kutiju chokoladnog krema (poklon od ranije pomenutog kamaziste), kao namirnice zivotinjskog porekla koje se ne mogu uneti u Narodnu Republiku. Uspevate da proshvercujete konzervu sardina, a onda nastaje beskonachan proces deshifrovanja pasosha; koja je to zemlja, pa nema je na spisku zemalja, koja nacionalnost, aha, a zashto to onda nigde ne pishe... carinik izbezumljen, vash besplatan prevoz u de lux kombiju gubi strpljenje i odlazi, napokon dobijate crveni pechat, prelazite granicu - dobrodoshli u Kinu! A tamo? Gust oblak prashine lebdi ni na nebu ni na zemlji, pa je vazduh gust i neprijatan, i teshko se dishe; nebo, ogoljena brda i pokushaj sunca gube se u prashnjavoj belini svoda. Okolina ne ukazuje na postojanje zhivota na ovoj planeti. Shiroka, spora, plitka reka crvene je boje. Bela svetlost na kraju kanjon-tunela pomalo uznemiruje. Tu je i oaza, nekoliko zemljanih kuca bez traga choveka, samo kamile. U potpunoj okamenjenosti prizora, pitamo se da li ce stop ovde dobro raditi... Spas stize u oblichju dzipa neke drzavne sluzbe za gradnju/odrzavanje puteva. Prelaskom granice ostali smo bez upotrebljivog jezika, no prisecanje par turskih rechi omogucilo je osnovno sporazumevanje sa ljubaznim Ujgurima i Kinezom, chiji je posao da se voze po ovom neljudskom terenu i fotografishu mostove. Pada dogovor za vozhnju do Kashgara, samo prvo da obidjemo jedan sporedni kanjon - tamam. Zalazimo u oku prepoznatljivije predele, reka dobija uobichajenu boju i izvrsna je za pice, krda divovskih kamila izlezavaju se okolo. Kada je dzipu pukla guma, niko se nije posebno zabrinuo, vec smo obishli sve preostale mostove, krecemo u 200km udaljen Kashgar. Ono shto je tog dana moralo da se desi je, naravno, da guma pukne josh jednom, ovoga puta bez rezervne na lageru. Ostalo je da chekamo dok jedan od nashih domacina-vozacha ne pronadje vulkanizera... Nalazimo se, dakle, u kanjonu koji je i Bog zaboravio, mrak se neumoljivo spushta, blede nashe nade za tushem i makar kakvim obrokom, pochinje kisha, a u mrklom mraku chuje se samo shushkanje gorostasnih kamila koje spavaju tu negde, na par metara od nas. Kada smo se vec pomirili sa sudbinom, u gluvo doba noci, zachulo se zavijanje sirene koje je sablasno odzvanjalo kroz kanjon, zrak rotacionog svetla rasekao je mrak. Par trenutaka kasnije, stize spasilachka jedinica sa rezervnom gumom, kesom punom ujgurskih hlepchica sa mesom, i spasonosnom voznjom do najblizeg prenocista. Najzad, sutradan oko podneva, nakon tri dana putovanja od Osha udaljenog svega 500km, u prilichno jadnom stanju, stizemo u Kashgar. |
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.