|
Ugnježdena između mora i velikih planina, leži neobična, još prilično neotkrivena i zemljotresima uzdrmana regija južne Italije, Bazilikata, sa jednim od najneobičnijih gradova na svetu – Materom. Još od davnina, na ovim obalama blistale su grčke kolonije – gradovi čuvene Magna Grecije, koji su ubrzo prešli u rimske ruke, a nakon čega se slabo i spominju... Do pre svega 70-ak godina, ovo je bilo prilično izolovano, divlje područje, gde je stanovništvo bežalo u planine, ne bi li se spaslo pošasti zvane malarija, koja je vladala na polu-močvarnim obalama. O izolovanosti ovih sela u gudurama Bazilikate najbolje govori činjenica da je tridesetih godina prošlog veka, Musolini ovde slao u izgnanstvo svoje neistomišljenike. Tako je prošao i Karlo Levi, koji je godine svog izgnanstva opisao u knjizi „Hrist se zaustavio u Eboliju“ ("Cristo si è fermato a Eboli"), po kojoj je snimljen istoimeni film (Eboli je mesto na putu iz Napulja za Bazilikatu). Njegova sestra je, kao lekar, uspela da dobije dozvolu da ga poseti u seocetu blizu Matere. Kad je vozom stigla u Materu, bila je užasnuta, predstaviviši grad kao „pravo đačko poimanje Danteovog Pakla“. Dok je prolazila ulicama, deca su je spopadala i vikala za njom, ali ona je, ne uspevši da razume njihov dijalekat, uporno bežala misleći da joj traže novac ili slatkiše. Ali, tek je kasnije uspela da rastumači njihove povike: „Signorina dammi ‘u chini“, tj. „Gospođice, dajte mi malo kinina”! Evo i njenih ostalih impresija:
„Kuće su bile otvorene da bi ušla toplota i usput sam mogla da vidim unutrašnjost tih pećina, u koje je svetlost dopirala samo kroz vrata. Neke od njih nisu ni imale ulaz, već merdevine i kapak. U ovim mračnim jazbinama, između zidova uklesanih u stenu, videla sam bedan nameštaj, krevete, i prnje koje su se sušile na štriku. Na podu su ležali psi, ovce, koze i svinje. Većina porodica živi samo u jednoj pećini, gde spavaju svi zajedno; muž, žena, deca i životinje. I tako živi dvadeset hiljada ljudi. Dece je bilo bezbroj. Bilo ih je na sve strane, u prašini i na vrućini, okružena muvama, skoro gola ili obučena u rite; Nikad u životu nisam videla takve prizore bede. ... Kad je ugledala kako zavirujem, žena me pozvala da uđem. U mračnoj, zagušljivoj pećini u kojoj su živeli, videla sam decu uvijenu u iscepanu ćebad kako leže na podu tresući se u groznici. Ostali, koje je dizenterija pretvorila u kost i kožu, jedva su se vukli okolo...“
Početkom 50-tih godina XX veka, počelo je isušivanje močvara i uskoro je istrebljena malarija. Stanovnici su se polako počeli spuštati na obale, standard je rastao, a Matera je uskoro postala normalan grad, sa možda najneobičnijim centrom na svetu.
Dok nas je bus vozio uz zelena, kamenita brda, poput nekakvih vresišta, nismo ni naslućivali šta se tu krije. Kad smo pristigli na neuglednu stanicu, oko koje su se pružale, obične, puste i pomalo prljave ulice, nismo baš bili oduševljeni. Pa onda malo dole, i eto lepih, elegantnih ulica, baroknih crkava, gospoština... Jako lepo, ali, opet, ništa posebno novo: toga u Italiji, hvala Bogu, ima u izobilju. Prilično gladni, uočili smo putokaz ka jednoj maloj taverni. Sa glavnog trga, kroz uski prolaz, malo levo, niz neke stepeničice i paf! Pred nama se, kao na dlanu, ukazalo brdovito, sivo, napušteno naselje, kao iz praistorije – pravi pećinski grad iz Indijane Džonsa! Šta je zapravo sve ovo?
Matera je jedan od najstarijih gradova na svetu. Meke stene i spletovi pećina su bili veoma zgodni domovi, tako da su se ljudi ovde uselili još u VIII veku pre Hrista i od Matere napravili nešto poput Kapadokije u Turskoj. U XVII veku, grad je postao prestonica regije, i tada su izgrađene elegantne ulice, barokne crkve i visoke zgrade, koje su zapravo imale i namenu da zaklone stenoviti, pećinski deo grada u kome je živela sirotinja. Sam grad ima veoma neobičan položaj, jer leži na hridini: sa druge strane pećinskog centra se, kroz strme i prašnjave uličice dolazi do pravog kanjona. Na dnu ove hridine šumi rečica, a na brdima preko puta, vide se tri velika krsta – mesto na kome je Mel Gibson snimao završne scene „Pasije Hristove“. I zaista, sudeći po atmosferi i pejsažu, nije mogao izabrati bolju lokaciju! Tako je, zapravo, najveći doživljaj ovde dolazak: od neinspirativnog novog grada, preko lepih baroknih ulica, najpre vas šokira pećinska panorama, a onda kanjon i moćna planina!
Stara Matera ima zapravo dva kvarta: otmeniji Sasso Barisano, sa sve katedralom na vrhu i Sasso Caveoso, rezidencijalni deo, pun pećina. A ono „sasso“ u imenima kvartova je zapravo naziv za posebnu materinsku tvorevinu – kućicu koja je sazidana u pećini, tj. zapravo prilagođenu pećinu. U ovakvim kućicama se živelo sve do 50-ih godina prošlog veka, a od tog doba pa do danas, skoro se sve stanovištvo preselilo u malo humanije domove: još svega par sasa u Sasso Caveoso oblasti je naseljeno. Način života ljudi u ovim nastambama bio je prilično rudimentaran: sve se odvijalo u jednoj sobi (čitaj: pećini), sa velikim krevetom, stolom, razbojem... Pored je bio ograđen prostor za životinje, koje su, dakle, praktično živele u istoj prostoriji sa npr. šestočlanom porodicom. Kuhinja, podzemna cisterna, ostava - sve je to lepo izdubljeno u steni, i povezano sa glavnom prostorijom malim hodničićem. Tako nenaseljeno, pretvoreno u etno-muzej, prilično zgodno deluje, ali ukombinovano sa hladnoćom, smradom, bolestima i bedom, ostavlja drugačiji utisak, verovatno poput onog koji je imala sestra Karla Levija.
|
|||||||||||||||||||||
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.