|
Čim napustismo Taranto i krenusmo prema Bariju, primetismo neobične, male okrugle kućice, baš kao iz neke bajke. Ovakve kućice, ili truliji (trulli), su relikt, autohtona vrsta za dolinu Itrije (Valle d'Itria), koja se pruža između jonske i jadranske obale, na samom jugu Italije, usred Pulje.
Na početku, ravnica, sa po kojim brežuljkom i puno lepih gradića. Neobično i karakteristično za ova mesta je to što, čim izađete iz spleta klasičnih italijaskih uličica i trgova, umesto običnih kuća stoje mali okrugli truli-kompleksi. Raspitujući se kad imamo prevoz za povratak u Taranto, u autobusu se posebno angažovala simpatična ženica Beatriče, koja je, pored toga što nam je poklonila red vožnje, odlučila da nas provede po njenom gradiću Martini Franki, lepom, pomalo uspavanom mestu, poznatom po lepom baroknom centru i raskošnoj crkvi. Tako nam je Beatriče pokazala sve crkve (koje su za Italijane, izgleda, glavni reper za lepotu mesta – ako gradić ima lepu crkvu, onda je i on lep), interesujući se kako je kod nas u Srbiji, kakvi su običaji. Žurno nas je provodala po centru, uz po koju mesnu anegdotu, a zatim smo se pozdravili sa srdačnom Martinjankom, koja je zaduvana, otrčala kući da sprema ručak, jer je već zbog nas (iako nismo to ni tražili), dobrano ukasnila. Opet neverovatna italijanska ljubaznost i spontanost na delu! Zaista prijatni ljudi! U Martini se nismo dugo zadržavali, tek do sledećeg busa za glavni grad ove Truli oblasti, pravo štrumpfnaselje – Alberobelo.
Šta je zapravo truli i otkud on ovde, i to baš samo ovde i nigde drugde na svetu? U doba Napuljskog kraljevstva, negde u XVII veku, vojvoda od Konversana, poznat pod nadimkom Guerčo (Guercio), oformio je svoj feud, koji je trebao da bude nezavisan od Napulja. Međutim, za svaku sazidanu kuću bila je potrebna posebna dozvola sa napuljskog dvora (tzv „Prammatica de Baronibus“). Želeći da izbegne takse, Gueručo je naredio seljacima da zidaju kuće bez maltera, koje su mogle lako da se „sklope i rasklope“, u slučaju da poreznici naiđu. Tako je dovitljiv narod osmislio trulije. Čak šta više, toliko su se izveštili u gradnji ovih štrumpfolikih kućica, da je život u njima postao vrlo komforan: zimi je bilo toplo, leti hladno, pa se truli arhitektura raširila po celom ovom regionu. A baš na ovom mestu, na nekadašnjem feudu vojvode Đanđirolama II Akvavive od Aragona, ili kraće Guerča, nikao je čitav truli-gradić, prvi primer masovne divlje gradnje u istoriji – Alberobelo (po vrsti drveta koje je ovde uspevalo – Sylva Arboris Belli), u kome se i dan danas mogu videti baš ovi, još uvek naseljeni truli kvartovi. Eto ideje kako dohakati građevinskim inspektorima – sazidate truli, pa kad dođu da ga sruše, a vi ga razmontirate i baš vas briga! :) A evo i kako da to uradite.
Truli se zida na sledeći način: najpre se napravi neka vrsta temelja kvadratne osnove u koji se uzidaju peć i sobice. Prostor između dva reda kamenih blokova, koji predstavljaju unutrašnji i spoljni zid, puni se mešavinom blata i sitnih kamenčića, čime se postiže odlična izolacija. Ova osnova, uzdiže se na oko metar od zemlje, a onda počinje glavni zahvat, pretvaranje kvadratne sobe u kružnu, dizanjem kupica iznad svake sobe. Ove kupice se sastoje od, na specijalan način naslaganog, pljosnatog kamena koga ovde ima u izobilju, a na vrh se stavlja mali tornjić, koji drži strukturu na okupu. Kupe se takođe mogu zidati u dva sloja, radi bolje izolacije i da krov ne bi prokišnjavao. Ova kućica je krajnje udobna, pomalo mračna, jer ima samo par niskih, malih prozora, ali se zato vrlo lako doziđuju nove sobe: na osnovu se doda nova soba i iznad nje se podigne kupa. Zato su prvobitni truliji najčešće bili jednosobni, pa kako je broj članova domaćinstva rastao, tako su dozidavane nove prostorije. Krovovi su često ukrašavani posebnim simbolima, u zavisnosti od afiniteta stanovnika trulija: tu su primitivni (simbol sunca, davidova zvezda...), magični (simboli Jupitera, Marsa, Venere...) i možda najčešće, hrišćanski simboli (hristogram, krst, Marijino srce...)
Iz novog centra Alberobela u kom smo se obreli izašavši iz busa, sa glavnog trga, pravo niz ulicu, tik uz divan park, spuštamo se pravo u stari truli-grad, koji se sastoji iz dva kvarta: Rione Monti, rezidencijalni, potpuno autentičan, gde meštani još uvek žive pod jedinstvenim kupicama i Rione Aia Piccola, koji je komercijalniji, pun suvenirnica, a tu je čak i truli-crkva... Oba kvarta su neopisivo živopisna, i to u tolikoj meri, da nam čak i dosadna kiša koja je stalno padala, nije pokvarila ugođaj... Pentrali smo se na galerije truli-radnjica sa panoramskim pogledom na špicaste krovove i zavirivali u divne baštice, gledali majstore koji su na licu mesta pravili makete kupastih kućica... Popevši se opet u novi grad, došli smo i do jedinog dvospratnog trulija, prave male palate – nekadašnje rezidencije bogate svešteničke porodice. I tako sa tugom u srcu, ali ipak sretni što nismo sreli zlog Gargamela, napustismo bajkoviti Alberobelo.
|
|||||||||||||||||||||||||
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.