|
Crna zrnca peska pod snažnim naletima vetra udaraju nam u poluzatvorene kapke, ulaze u nos i usta, oseća se neki miris poput baruta. Uzak pojas peska nad provalijom, nešto nalik na stazu. Ispred nas stena iza koje se pomalja gust oblak dima, sunce koje već polako zalazi jedva da se i nazire. Stižemo na vrh, u tamo negde dole u daljini more, a ispod nas krateri, jezerca lave obavijena maglom. Potmula tutnjava pretvara se u prasak, crvenkasta svetlost obasjava planinu, a gejzir lave izleće u vis...
Dok brodić pristaje u malu luku ostrvca Stromboli, nekih stotinjak kilometara severno od obala Sicilije, prizor ispred prozorskog okna se od monotone slike u nijansama plave boje pretvara u plakat za neki od filmova o ostrvu usred južnih mora sa zakopanim blagom: crne plaže sa šarenim barkama i bele kućice u podnožju pomalo preteće zeleno-mrke kupe iz koje kulja beli dim. Uz usku, belu uličicu, penjemo se do našeg budućeg domaćina, koji nas je umesto sobe počastio celim spratom - za istu cenu. Blago rustičan enterijer, autentično strombolijanski - dve ogromne sobe sa starinskim katoličko-stilskim nameštajem, malom plavom kuhinjom, kupatilom i terasicom koja gleda pravo na crne plaže i more. Uz sve to, naš domaćin se potrudio da nam obezbedi potpuni mir, tako da smo ga jedva pronašli kad je pre polaska trebalo da platimo! To se zove galantan čovek sa verom u poštenje! Dakle, dobar početak – i pravac crna plaža, poseban vulkanski ugođaj, samo da nije bilo malih crvenih meduza koje su nas peckale dok smo se brčkali. I utom pade mrak, koji je ovde posebno mračan - ulice Strombolija nisu osvetljene, struja je ovde luksuz, produkt velikih generatora. Dakle, šetnja bez baterijske lampe je vrlo uzbudljiva stvar: zvezde u neverovatnim količinama, po koji osvetljen prozor, par sudara sa prolaznicima i poneki zrak narandžaste svetlosti iz pravca vrha vulkana. Voda se dovozi sa kopna i smešta u cisterne, telefonske veze su kilave, internet samo dial-up, a po uskim uličicama jurcaju samo električni automobilčići i motori, dakle saobraćaja zapravo nema. Potpunom ugođaju izolacije doprinosi i činjenica da su oko ostrva prilčno jake struje, tako da zimi manji brodovi često ne mogu da priđu, pa helikopter ostaje kao jedino prevozno sredstvo... Ali sve ovo ne sputava ljude da se vrzmaju po Stromboliju, čak šta više – ostrvce je puno lepih vila (tu se čak negde smestio i Dolce Gabana) i raznog sveta, koji se jasno razaznaje između svega 400 pravih ostrvljana starosedelaca. Čudesan spoj divljine, surovosti, lepote i luksuza!
Meduze su sutradan, srećom, otišle, tako da smo se na miru kupali do poznog popodneva. Uz plaže primetismo oznake za hitnu evakuaciju, koji su postavljeni nakon što je pre par godina malo jača aktivnost vulkana prouzrokovala omanji cunami. Dakle, kad je nevreme, svi na brdo, jer talasi zaista mogu da podivljaju! Mi smo se oko četiri svojevoljno evakuisali, jer je došlo vreme za ono zbog čega smo i došli – pravac vrh vulkana!
Celo ostrvo Stromboli, svega oko 5 km u prečniku, je zapravo kupa vulkana koji viri iz vode. Osnova na dnu mora je oko pet puta veća od samog ostrva. Najzanimljivije je to što je ovaj vulkan stalno aktivan: na svakih dvadesetak minuta dolazi do erupcije. Srećom, ovde se radi o slabijim eksplozijama, a lava se izliva samo na zapadnu stranu ostrva, tako da selo i luka nisu ugroženi. Ovakva aktivnost je u vulkanskom svetu veoma retka, i baš se po ovom mestu i zove stombolijanska aktivnost. Čak je i prilično bezbedno, doduše jedino uz stručnu pratnju, popeti se na sam vrh planine i posmatrati strombolijanski vatromet i osetiti pravi vulkanski zadah!
Uspon nije bio previše lak: uz opaske pomalo sadistički nastrojenog vulkanologa-vodiča, najpre kroz zelenkaste žbunove, preko stena, do golih crnih prašnjavih proplanaka, uzverasmo smo se do vrha. A negde pri devetstotom metru nadmorske visine, rajski predeo naglo prelazi u pakleni: sa zelenih brda, belih kućica, veselih meštana i brčkanja u toplom moru, dospeli smo na proplanak obavijen dimom, na kom je vetar pretio da nas baci pravo u provaliju, sve uz mirise petardi i potmulu tutnjavu koja je dolazila pravo iz središta zemlje. Jedno presvlačenje na vetrometini, kacige na glavu, hirurške maske na lica i pravac vidikovac na kratere, uz ljubazne reči našeg goniča: „Želim vam lepe erupcije. A ako neka bude prejaka, pokušajte da ne bežite...“. No, s obzirom na statistike (u poslednjih 10 godina poginuo je samo 1 čovek, a dnevno se ovde popne bar 100 ljudi), shvatili smo da je ovo samo jedna vedra pošalica. Tako po teoriji statistike ispada da je opasnije voziti kola po autoputu nego zavirivati u utrobu aktivnog vulkana!
|
||||||||||||||||||||||||||||
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.