Govori: Ivan Manić
Ja bih recimo, na primer, voleo bih da nađem... To je jedna majka, sa ćerkom i sinom. Ćerka je imala možda sedam-osam godina, sinčić ko Ljuba… Voleo bih da ih nađem. I želim da verujem da je sve u redu sa njima. Zato što smo ih mi izvukli iz, iz neke kuće, i onda ovaj, već povlačili ovde, zato što ovde... ide haos, ide... ali, turbo haos. U tom trenutku dotrčavaju Šešeljevi ćetnici, ovaj... paravojna formacija, ono, i... i trče da siluju… E, sad – imaš ovde jednu majku, sa dvoje dece, od kojih je jedno žensko. Bez obzira što je ona sedam-osam godina, to njima ne bi smetalo. I onda smo mi, golobradi mladići, morali da reagujemo, to je bilo repetiranje onako: ajde, ajde, priđite, ajde čiča…
Voleo bih da ih vidim. Jer ja u životu, i nadam se da neću videti strah u tom obličju, a to je esencijalni strah. Naročito ovaj klinac. Jer ja... sad, posle njega, i sestre doduše, i majke koja je bila uplašena za njih, znam šta je strah, jer sam ga video. Znam šta je strah. Ti ne možeš da zamisliš kako može da izgleda dete, koje gleda kako nekakvi bradati, znaš, kao, ćetnici trče tu da povrede njegovu mamu, i njegovu sestru, i njega... Tu su neki momci, koji opet pripadaju nekoj vojsci koja je tu protiv njih, ovo-ono, neka JNA, razumeš? Međutim, ovaj... mi smo bili jedini spas za njih, jer smo stali između ćetnika i njih. Bili smo spremni. Ja sam bio spreman. Iako... iako su meni oni tu... od izuzetne pomoći. Zato što ovi, opet, s one strane, pokušavaju da me jako, jako ubiju. Međutim, to da dozvolim, nema šanse.
