Neki Mošon Mordohaj, prosijak, beše osuđen od strane kvarta savamalskog na tri dana zatvora zbog prošnje. To je jedan star, slab i sakat jevrejin, koji, i ako beše juli mesec, nosaše na sebi kožuh a vrh njega još i zimski kaput. Zatvoriše ga u opštu apsanu zvanu – „glavnjaču“.
Čim su se vrata apsanska za njim zatvorila, okupiše se ga „šatrovci“ sa sviju trana zapitkivati. Među ovima beše i Rista Mihailović iz Trebinja, koji nađe za „shodno“ da Mošonu kaže nekoliko utešnih reči i da ga, onako prijateljski, lupne malo rukom po ramenu i prsima.
Nasta noć. U „glavnjači“ upališe jednu malu lampu. Kroz hodnik odjeknu glas starog apsandžije čiča Dojčina „spavaj“. Sve zanemi.
Čim se stražari izmeniše – a to je bilo oko deset sati – Rista se lagano i oprezno podiže sa svog mesta i ko sušta mačka dopuza do Mošona. U jednom skoku pored njega se nađe i Lazar Krstić, čuveni kradljivac. Očeknuše nekoliko trenutaka pa za tim rasekoše Mošonu kaput i kožuh. Izvukoše kesu i vratiše se tiho na svoja mesta. U kesi nađoše jedan napoleon, jedan dukat, jednu srebrnu tursku liru i 7-8 dinara u srebru.
Sutra dan Mošon počne zapomagati, k'o da mu je kuća nad glavom izgorela. Pretresoše sve apsenike; pregledaše svaki kutić u „glavnjači“, ali uzaman. Para nigde nema.
Apsandžija najzad uze korbač. U tome trenutku dovedoše Lazara. Kada je ugledao korbač, jeza ga poduze. Među tim, apsandžija, poznavajući ga kao „zlu paru“, navali odma na njega. Nije trebalo mnogo pa da Lazar sve prizna. Srebro su prikrili ispod jedne daske u glavnjači, a zlato su progutali.
Dosta će biti, kad kažemo samo to, da je Mošon zahvaljujući ricinusu, posle dva dana, na veliku svoju radost, došao do svog novca.
Rista Mihailović
--
Policijski glasnik, 2(6): 39–40 (1898).
