Muzej u Jermeniji
|
8. juli Sledećeg jutra smo posle izvrsnog doručka otišli u obilazak grada. Najpre Ataturkov mauzolej koji svojom raskoši pokazuje da je Mustafa Kemal, otac moderne turske države, ovde legenda. Popeli smo se na toranj sa kojeg se pruža Ankara na dlanu, šetali se do večeri i pričali satima. Danas odoh na žel. stanicu da uzmem voz za Erzurum, međutim na šalteru mi rekoše da su sva mesta puna.
I dok ti ovo pišem, Valerija, sedim sa Ćamilom, jako ljubaznim Turčinom s kojim komuniciram svim raspoloživim sredstvima. Na primer: ''1991-1994 Srbistan, Hrvatistan, Bosnistan dušman Milošević. 2007. Srbistan arkadaš''. Ćamil kao da je znao da sam na put od 1200 km pošao sa jednim sendvičem i čipsom, te je podelio sa mnom hleba, zdenke i teglu sa maslinama koje smo zahvaljujući njegovom 'ortak fabrika' mogli da jedemo do besvesti. Koristim trenutke dokolice da meditiram o ovoj velikoj i neobičnoj zemlji tamnoputih i predusretljivih ljudi, zemlji koja, s jedne strane, ima moderan i evropski Istanbul, a s druge udaljeni i konzervativni istok, koji ću ti već u sledećem pismu razotkriti... P.S. Ponoć je. Maločas je voz prispeo u Sivas te je moje mestašce u kušetu isteklo. Od udobnog kreveta spao sam na stajanje u zagušljivom hodniku punom nekakvih utvara. A do Erzuruma ima još 12 sati... Lutao sam od vagona do vagona, ali nema slobodnih mesta. Kako sam bio jedini ''belac'' u vozu, radoznali pogledi nisu manjkali. Konačno mi nađoše jedno prazno mesto i, kada me neko upita ''where are you from?'' nasta erupcija oduševljenja u vagonu.
Ustupanje mesta starijim ženama u Turskoj nije učtivost već moralni imperativ, tako da, kada se pojavi neka žena bez sedišta, ja se nađoh opet u hodniku. Srećom, Sinad, momak koji zna engleski, me pozva u svoju družinu u dnu voza i tu smo do zore sedeli na podu, jeli i pričali. Kada je jutarnje sunce bacilo svoje zrake na stenovite planine, skrasismo se najzad na nekom sedištu. 9. juli Pišem ti iz hotelske sobe u Artvinu, gradu usred ogromnih planina na sedamdesetak kilometara od gruzinske granice. Evo kako sam neplanirano dospeo ovde usled spleta okolnosti: U Erzurum je voz prispeo u podne. Stopiranje ka gruzinskoj granici nije išlo po planu jer niko nije vozio daleko. Vozili su me traktori, kamioni, autobusi – i, gladan, neispavan i dogoreo na suncu, zapao sam u neko stanje polumrtvila i prepustio se Turcima koji su me i ovaj put izdašno pomagali. Išli smo putem koji se protezao najpre kroz klisure a zatim i kroz visoke planine. Kavkaz je bivao sve bliži. Smrkavalo se i nije mi se dopadala ideja spavanja pokraj puta, jer noći ovde, u planinama, mora da su jako hladne. Najzad se nekako obreh u Artvinu koji je rasut po strmim obroncima, i reših da se skrasim u hotelu. Odmor mi je potreban jer sutra nastavljam dalje. 10. juli Gruzija! Jutros sam maršrutkom otišao do Hope do koje se put proteže uz reku koja je zbog planina dobila zelenu boju. Prešavši granicu našao sam se u zemlji nerazumljivog alfabeta i ljudi koji, čini se, većma pričaju ruski – bejah zbunjen.
Odoh do Batumija koji je posle Tbilisija najveći gruzinski grad, koji leži na obali Crnog mora. Plaže, šetališta, palme, gostoljubivi ljudi, lepe zgrade i lepa lica: moj prelazak iz Turske u Gruziju bio je prelazak iz pustare u civilizaciju.
|
