|
Datum: 23-25. avgust 2008. Putovali: Lazar, Manja, pridružila im se i Marina R. Subota ujutru. Pokušavamo da stopiramo na Autokomandi, al nešto slabo ide, pa odlazimo u Dušanovac i odatle busom za Kumodraž. Švercujemo se jer, po beogradskom običaju, nigde nije moguće kupiti karte za prevoz, osim kod vozača, gde je skuplje. Deset pre podne, sunce već hvata zalet za celodnevno prženje. U Kumodražu peške, pa još peške, neka dugačka ulica, nikad kraja... Pokupio nas momak što prevozi nekakve lesonit-ploče, ošmekasmo Avalu i toranj u izgradnji, zatim nas pokupi bivši ex-YU stoper sa ćerkicom, i na kraju eto nas na rampi na Bubanj-Potoku...  Peške do rampe, ivicom autoputa... pored nas proleću kola i tutnjaju kamioni... Prošli rampu, a tamo stoper, drži didžeridu od bambusa, tetoviran, sa kirgiskom kapicom... poznato lice... znamo se, kaže, Kirgizija, prošlog leta... jest, Litvanac, krenuo i on na Rainbow.
Pre Svilajnca veseli kamiondžija, koji nonstop priča telefonom sa drugarom koji vozi par desetina metara čas ispred čas iza njega, i ima nepresušan izvor šala i lucidnih komentara svega što vidi kroz prozor kamiona (ej, jes vido onog što nas gleda, taj nas svaki dan gleda, ko da nešto oće... ej, pogrebno, devojka radi u pogrebnom, nije to za devojke, ko će joj tamo ući, samo ožalošćeni... ej, pa što ne pusti čoveka da prođe, imao je prednost...). Retko veseo čovek, a svakodnevno tutnja po onom putu da sve krcka i zvecka, pa i naše kosti. Ima svetloplave oči, i radio koji radi na udarac šakom. Ostavio nas u Despotovcu. Tamo stukosmo litru i po nekakvog sumnjivog soka od jabuke, založismo se kroasanom iz pekare pred despotovačkom poštom, pa da vidimo kuda ćemo dalje... Čika iz radnjice se češe iza uva i kaže - nema puta preko Beljanice, ucrtan je u mapama kao regionalni put, al' zapravo je šumski blatnjavi put, nema vozila, nemojte tamo ako boga znate... malo malo pa se neko zajebe i krene onuda, sve zbog te nesretne mape, ko ju je i pravio... i tako nas uputi na Na izlasku iz Despotovca, stara plavičasta kuća, neobična, stadosmo da fotografišemo... A preko puta kuće, dvorište sa čudnim bićima od granja... Deda Miletić Dragoslav, 92. godina, plava kuća je njegova, sagradio 1952... Deda je napravio kućicu, česmu, pravi figure od drveta, delje, oslikava... Napravio roštilj za pečenje jagnjadi i na njemu pločicama izlomljenim ispisao jul 1917, reko šta je tada bilo, kaže, tada sam se rodio ja. Sproveo vodu iz potoka, napravio česmu, neobičnu obrtnu igračku za svog praunuka da jača mišiće, gljivarnik u kom gaji šampinjone, i još svakojaka čuda. A neumoran, stalno se kreće okolo, ne staje. Oprostismo se od njega i teramo dalje, peške.
Prolazimo kroz selo Lipovica... desno su nam brda Maćeha i Pastorak, drugi polako raste, svake godine po par centimetara... stižemo u Krupaju... bilo najsiromašnije selo u kraju, onda jedan otišao u Italiju, odvukao drugog, trećeg, petog... sad, vidi kakve su kuće, ima se...
|
Posle... pokupio nas mladi programer koji je išao za Požarevac, al nas ostavio na isključenju sa autoputa... A tamo, niko da stane... I odjednom dolazi čovek, pita na engleskom kuda idemo... Prepade nas, nismo ni videli da je stao! Belgijanac, kaučsurfer, radi u Budimpešti pa krenuo na vikend da vidi šta ima u Srbiji. I tako odsurfovasmo do skretanja za Svilajnac.
Žagubicu, zapadnim obroncima Beljanice.
Stigosmo pod zidine Manasije, kad nas pokupe gastarbajterska deca u besnim kolima... Do sela Bukovac... Onda opet peške, otegao se put uzbrdo... Posle nekog vremena nas pokupi Ivica iz Panjevca... Svratismo njegovoj kući, porazgovarasmo sa staramajkom, on nas vozi dalje, žena i deca su mu na Krupajskom vrelu, kupaju se...
|
Mlava, priča Ivica, ima tri vrela... to jest, jedna ista voda, koja je ispod planine, izbija na tri mesta, jedno je u Žagubici, i tu počinje Mlava, drugo je kod Strmostena na Beljanici, to je reka Resava koja teče kroz Svilajnac... a treće je Krupajsko vrelo, gde izbija Krupajska reka. Skreće sa puta, čekamo da se makne neki traktor koji crpi vodu iz potoka, skakućemo po neravnom putu, i eto nas na sasvim neočekivanom mestu.  Bazen u selu Krupaja, gde izvire istoimena reka Par starih kuća sa tremovima sa lukovima, cveće, drveće, nekoliko vodenica, i veliki ozidan bazen u kome se brčka mnoštvo sveta... voda ni hladna ni topla... nekada je bila topla, 38 stepeni, ali su devedesetih hteli da oduzmu zemljište tom čoveku, da tu prave banju za bogataše... onda je on pod zemlju stavio cev i sproveo 'ladnu vodu i tako razladio izvor... pa su od banje odustali... Napravio je bazen i naplaćivao kupanje 150 dinara, al je onda celo vrelo proglašeno za zaštićeno prirodno dobro, pa je sad kupanje besplatno.
Krupajsko vrelo... Duboko jezero hladne tirkizne boje, okruženo šumom, sa jedne strane ogromna pećina, dopola u vodi, oko koje proleću neke sitne ptice. Mrtva tišina, granje i puzavice spuštaju se do vode, tu i tamo prekrivene suvim lišćem. Sedamo, zatečeni neočekivanim prizorom... I put kojim smo tuda došli, balansirajući preko zidića i dasaka, i ta strašna pećina iz koje izbija voda hipnotičke boje, i gusta šuma koja se sa svih strana nadnosi nad jezero, čine da potpuno zaboravimo kuda smo krenuli, i sedimo, kao u transu, pogleda uprtih dole, u ledenu dubinu. 
Krupajsko vrelo A onda se budimo i krećemo nazad, praveći po koju fotografiju, i obećavamo sebi da ćemo opet doći. Vraćamo se nazad, preko zidića, preko dasaka, preko basamaka, kroz tajni prolaz iza stare vodenice (u koju usput zavirujemo kroz polomljen prozor, i vidimo da je pretrpana kojekakvim prašnjavim starudijama), tražimo našeg vozača Ivicu, opraštamo se, te i njemu obećavamo da ćemo nekad ponovo doći. I pešačimo dalje, kroz Krupaju. Ispred kafane Zov Homolja kupi nas stariji gastarbajterski par i daje nam kruške. Prolazimo kroz selo Milanovac, koje se nekada zvalo Magudica, ali se to knjazu Milanu nije svidelo, jer je na eno onom tamo brdu njegov otac prodavao svinje, pa nije hteo da se to selo tu zove Magudica, nego mu je promenio ime u Milanovo. Beležim priču koja nema ni početak ni kraj, ispričanu na nekakvom delimično zaboravljenom srpskom sa pomalo škripavom gramatikom, i izlazimo iz kola u vlaškom selu Sige.  Ponovo pešačimo... Poneka kola prođu, ne staju... Pešačimo dugo, put krivuda među šumama i brdima, počinje da se spušta mrak... Mislimo, ovde ćemo pre Marka Kraljevića ustopirati, nego automobil. Posle nekog neodređenog (ali svakako vrlo dugog) propešačenog vremena, konačno nas neko pokupi, prolazimo kroz selo Vlaško Polje i stižemo u Krepoljin. Kasno predvečerje, 70% noć, 30% dan. Centar Krepoljina, spojeno par kafana, matorci sede, svi okrenuti ka ulici, i merkaju prolaznike. U samoposluzi "Sunce", za koju saznajemo da peče svoj hleb, kupujemo pola vekne i teramo dalje. Krepoljin je već na većem putu, trebalo bi da ide lakše.
Šipčimo peške, uzbrdo, ostade Krepoljin daleko iza nas, kad nas pokupi bračni par sa bepčetom, mi smo Vlasi, kažu, pričaju nam da se na vlaškom dobro veče kaže buna seara i sve tako nešto, i izručuju nas na nekom raskršću, još je 5% dan, i opet krećemo peške, mislimo, do grada nećemo stići nikako, al svejedno, šta da radimo ovde, zanoćiti možemo bilo gde, ajde da vidimo da stignemo dokle god možemo danas. Opet prođe neko vreme, ostade još bedan 1% dnevne svetlosti, već merkamo okolo gde bismo prilegli. Uskoro nas kupi kamionžija, čika Manda iz Nove Varoši, kaže, gledam vas, pitam se kako ste tu stigli i šta mislite. I poveze nas čovek. Žagubica, 100% noć. U samom smo centru, tu je nekakva veoma bizarna česma koja je napola ovca, a pola krava, i iz koje ne teče voda. Stojimo na izlazu iz Žagubice, vidimo oko puta bandere, al iako je crn mrak, ne pale se, a ako se ne upale, nema šanse da igde stignemo jer niko neće videti da tu stojimo. I utom se bandere upališe, pa mi kretosmo još malo, do ispred prodavnice, gde je svetlije, al tamo zatekosmo gomilu pijanih matoraca kako nešto brundaju na vlaškom, odosmo do sledeće prodavnice, tu je stvarno kraj varoši, i tu sede pijani Vlasi koji mumlaju, al svega ih je nekoliko, ajd tu ćemo. Stojimo tako, gledamo put koji se gubi u mraku, prolazi nekoliko kola, mislimo, dopustili smo da nas uhvati mrak u Žagubici, đavola ćemo ovde ustopirati. I ustopirasmo - popa. Borski pop, otac B., zdravi nas i poziva u kola. Fina kola, unutra tiho ide neka duhovna muzika, Manja zaspala na zadnjem sedištu zagrlivši šator, a pop i ja se bacismo u diskusiju, u kojoj, što je dalje odmicala, sam ja sve više ćutao, a on je sve više pričao. Mlad čovek, rekao bih mlađi od mene, još završava Bogoslovski fakultet... a već mu nije sve čisto u glavi. Samo su pravoslavni u pravu a svi ostali pojma nemaju, Rainbow su mu satanisti, i sva je rok muzika satanistička, i Hipi pokret je satanistički pokret, eksperiment sa muzikom za razaranje uma, peace znak je krst kome su kraci slomljeni i pali dole (pušta volan i crta mi izlomljeni hipi krst u vazduhu), Mik Džeger je najveći satanista, koji je osnovao satanističku turističku agenciju, a jedan od osnivača je i Džon Lenon, koji je hteo da se povuče iz toga, pa su ga ubili. Predstavnik satanističke muzike na ovim prostorima je grupa Smak, ali ipak se složismo da je bilo i rok bendova koji su svirali samo zarad muzike, bez mračne dimenzije kojoj je Smak bio toliko posvećen. Sve mi je pop svezao u jedan strašan čvor, i Ibicu, i Hipije, i Rainbow, i Internet, i rok muziku, i tehnologiju uopšte, i sekte, i bezverje, i vlašku magiju, nemoralne stare vlajne koje čupkaju pokojnicima dlake na sa'ranama pa ih on otera s groblja, otme im to što vračaju pa baci na zemlju, i tako dalje. Niko mu ne valja, katolici i protestanti su jeretici, Vlasi ne postoje nego su to Srbi koji su prihvatili stari vlaški jezik (valjda ljudima bilo dosadno, pa smislili da eto tako uzmu neki drugi jezik, iz zezanja) i sve tako, što je priča dalje odmicala, bio sam sve tužniji, jer sam takve ljude već susretao po našim manastirima i crkvama. Malo je to strašno, ti naizgled mirni, kulturni i obrazovani ljudi koji bi sutra krenuli u krstaški rat da otvore oči celom svetu. A svet samo njih čeka, da mu razdvoje svetlo od tame i pokažu put. Na sreću, nisu svi takvi. Jedna interesantna stvar, koju smo od popa čuli, tiče se manastira Stenjak, koji se nalazi 3 kilometra od mesta na koje idemo. U pitanju je raskolnički, zelotski manastir, koji je osnovao monah Akakije, nekadašnji Skinhed koji se svojevremeno zamonašio u manastiru Kovilj, zatim otišao na Svetu goru, i naposletku osnovao svoj manastirčić, ovde u brdima... U pitanju je ženski manastir, sa deset monahinja, a zvanična crkva ih ne priznaje... Šta sve čovek neće čuti. Pozdravismo se s popom na nekom mračnom raskršću, zahvalismo na vožnji, čovek nam je zaista pomogao, al od te pomoći ostade pomalo gorak ukus. Krećemo u pravcu sela Zlot, ima tu desetak i više kilometara... Mrkli mrak, nigde nikoga i ničega, meni se već hvata san na oči a po glavi vrte neki verski ratovi, satanizam i vlaška vračanja. Pešačimo dalje, šta nam ostaje, Zlot je sad već blizu, a odatle valjda nije daleko do tog okupljanja. |
Pored vrata vodenice naslonjen ogromni vodenični točak... iza, kaže nam Ivica, prođite iza... i stvarno, nevidljiv, između vodenice i šumovitog brda ima uzak prolaz, pa dva kamena basamaka, i - bazenčić sa ogromnim pastrmkama! Plutaju, duguljaste, gledaju nas svojim velikim očima, preko bazena vidimo široku dasku... prelazimo, i shvatamo da se na taj bazen nadovezuje drugi... Taj je prepun ribica crnih i žutih, velikih kao prst, toliko ih je mnogo da voda izgleda gusto, migolje se jedne uz druge, idemo dalje, koračamo obodom drugog bazenčića, s jedne strane je stena, s druge sistem vodopada i jezeraca... Treći bazen, delom ozidan, delom u steni, sa ribama srednje veličine... Idemo ivicom tog bazena, dalje, stena prestaje, počinje šumska stazica, nastavljamo pravo... I dolazimo na jedno od definitivno najčudnijih mesta u Srbiji.
|
Prolazi neko vreme, i dalje idemo, prvo neke livade, potom šumarci, pa poneka kuća sa avlijom u kojoj divlja pas, idemo dalje, s vremena na vreme projure kola sa upaljenim farovima i nestanu u mraku, Manja kaže da nam neko ovde i stane, ja bih se zapitala, i staju nam kola. Čovek zna kuda idemo, kaže, ima tamo puno ljudi, uglavnom stranci, pitam ga, kakvi su to ljudi, kaže, dobri, pitam ga, šta oni, seljaci, misle o tome što se tu dešava, kaže, drago im je, došljaci su mirni, lepo što je neko došao. Ostavlja nas u centru Zlota.  Zlot je ogromno selo, kažu da ima između pet i sedam hiljada stanovnika. Ime je, kažu, dobilo po starom zlatnom rudniku koji se zvao Zlat. Lokalno predanje priča da je selo Zlot svojevremeno objavilo rat Adolfu Hitleru, pismenim putem. Glavni trg više podseća na nekakav gradić nego na selo, to je zapravo spomen-park borcima poginulim u ratovima 1912-1918, u čast Timočke divizije koja se tukla na Ceru i Kolubari. Tu je mini-trijumfalna kapija, česma, i spomenici u vidu nekih glava i ploča koje bejasmo preumorni da detaljnije pogledamo, a dva dana kasnije još više. Trg je prepun tinejdžera, očigledno omiljeno mesto za izlazak Zloćana, sede, piju, pričaju, muvaju se, namazane devojčice i nalickani, zalizani momčići. Sedamo na klupu, jedemo hleb i paštetu, i taman kad završismo dolaze dva pijana momka, idu i urlaju iz sveg glasa nekakve popevke, i pravo kod nas. Da nam objasne kako gore nema ništa, kako je milicija rasterala ceo skup jer je bio na privatnom zemljištu bez znanja vlasnika, kako su oni sad bili i razočarali se. Jedan je Hrvat, čak je iz Splita došao na Rainbow, i sad je sav nesrećan što je zakasnio i što su se svi već razišli. Ostavljamo ih, pitamo prodavca kokica šta je to sa milicijom, kaže ništa, sitan neki problem, svi su još tamo. Staro putničko iskustvo kaže, ne veruj nikom, pitaj bar na tri mesta. Kasnije iste večeri pitasmo i jednu gospođu, a sutradan ujutru još par ljudi, i svi su nam potvrdili da okupljanje još traje. Nedokučivi su razlozi iz kojih neki ljudi lažu, tako, iz čista mira.
Kraj baštice jedne fine gospođe razapinjemo šator kraj rečice, a ona, iako je već bila legla da spava, izlazi iz kuće prekoputa, da nam poželi dobrodošlicu i kaže da možemo slobodno tu da spavamo i da ništa ne brinemo, ovde su ljudi dobri. Govori srpski dobro, s ponekom sitnom greškicom koja odaje da joj to nije maternji, kao kod mnogih Vlaha.  Pešačimo sat, dva, tri, nailazimo na nekoliko ljudi koji se vraćaju sa Rainbow-a, potvrđuju nam da smo na pravom putu. Put je kamenit, izlokan, mimoilazi nas par traktora, idu u suprotnom smeru, jer danas je u Zlotu seoski vašar, pa seljaci nose ovce, telad i prasiće da prodaju. Izlazimo na široke livade, prolazimo pored jednog katuna, zatim i drugog, u kojima čobani žive od proleća do jeseni, ovčarski psi laju na nas, idemo dalje, četvrti sat, nailazimo na običan papir nataknut na žbun - Rainbow. Welcome home. Tu je centar za dobrodošlicu, veliki šator pod kojim nema nikoga. Očigledno su već usvojili domaće radne navike. Lutamo oko tog "Welcome centra", po šumarcima, po livadama, u krug, po ugaženoj travi i, sem jednog velikog crnog gavrana, ne nalazimo nikoga. Kuda sad? Trebalo bi da smo stigli.
Vraćamo se na put i teramo dalje. Welcome centar ostaje iza nas, više nema znakova u vidu krpica vezanih za grančice žbunja pored puta, mislimo, ko zna gde je to, može biti iza onog brda, ili iza onog drugog, hodamo još, prolazi još pola sata, srećemo seljaka i seljanku na traktoru, pitamo gde su ti ljudi, oni kažu, samo terajte pravo, ima još pola kilometra. Na kraju ih nekako nalazimo, skrećemo s puta, uz jedno brdo, pa drugo, i stižemo u sam centar zbivanja. Alal im vera, mislimo, kako su se samo zavukli, u totalnoj divljini, 20ak kilometara od najbližeg sela, u totalnom bespuću.  Sem onog papira, niko nam nije rekao čuveno Welcome home, al nije ni bilo potrebno - sama činjenica da ne moramo više da hodamo bila je dovoljna da se osetimo sasvim dobro. |
Kuća joj je stara, pomalo ruševna, sa brojnim lukovima, lepa i neobična. Pitam i nju šta misli o tom okupljanju, kaže, drago mi je što mladi ljudi dolaze na našu planinu, tamo je tako pusto. U šatoru je svetlo jer je pored puta bandera. Dogovaramo se da krenemo u pet ujutru. Spavamo.
|
Prolazimo pored prvog šatora, tamo je oglasna tabla i mapa naseobine. Malo dalje je velika livada, na kojoj, u krugu od kamenova, tinja vatrica. Okolo se šetaju ljudi, sede, pričaju, sviraju. Jedan momak nam objašnjava da su obroci dva puta dnevno, u glavnom krugu, i besplatni su, a posle ide Magic Hat u koji stavi koliko ko može. Odlično, hrana nam je i tako pri kraju. Pod provizornim tuševima tuširaju se ljudi goli kod od majke rođeni, poneko se i šeta golišav. Popismo par litara vode, a zatim odosmo da vidimo neobičan muzički instrument koji sviraju devojka i momak.
Instrument izgleda kao mali metalni svemirski brod, i saznajemo da se zove heng (piše se hang, a puno ime mu je hang drum). Instrument je nastao u Švajcarskoj 2000. godine, kao rezultat višegodišnjih istraživanja. Jedan od okupljenih ljudi, takođe oduševljen ovim zvukom, pita gde može da se kupi. Nigde, glasi odgovor, proizvodio se u jednom mestu u Švajcarskoj, više se ne proizvodi. Zvuk je zaista neverovatan, koga zanima, može da pogleda snimak. U Vikipediji piše da će možda uskoro opet moći da se kupi :) Dok sedimo kraj tog mini-svemirskog broda, pronalazi nas Marina (na forumu radule). Došla je prethodno veče, sama, sprema se da krene kući, no nagovorismo je da ostane još jednu noć, pa sutradan ujutru idemo svi zajedno. Cunjamo po kampu, koji se prostire na nekoliko brda, uskoro pristiže i Litvanac iz Kirgizije, koji godinama učestvuje u organizaciji ovih dešavanja, pa mi objašnjava kako čitava stvar funkcioniše. 
Nema nikakve hijerarhijske strukture, okupljanja organizuju ljudi koji su već bili na mnogo okupljanja i koji to vole, ručak kuva ko se prijavi da želi da kuva taj dan, sve je na dobrovoljnoj bazi. Pitam ga za "kult meseca" o kome je pisala "Politika", on se zacenjuje od smeha, pa jel ti ovi ljudi liče na sektaše. Istini za volju, ne liče. Od njega saznajem da ruska Akademija slobodnih putovanja na zimu ima autostop bazu u Kairu, a sledećeg leta u Vladivostoku. O autostop bazama smo već pisali, Iva i ja, u blogu prošlog leta. Dremamo na livadi, počinje kišica, razapinjemo šator pod velikim drvetom. Uskoro brdima kreće da se ori povik "food circle". Objašnjavaju mi da to znači da će uskoro ručak. Kad čuješ da neko viče tako nešto, treba da ponoviš. Litvanac zatim urla "food circle", a par sekundi kasnije, i na daljem brdu počinje da odjekuje poziv. Posle tri poziva (treći glasi food circle now) silazimo na glavnu livadu, u centar naseobine, na ručak, koji nismo dobili jer nismo imali posude iz kojih bismo jeli. Tako da uzesmo samo krišku lubenice i par šljiva. 
Ručak započinje tako što se u središte livade donose kazani sa hranom, a ljudi sedaju u krug. Kad je krug formiran, svi ustaju i, držeći se za ruke, intoniraju kratku pesmicu od nekoliko stihova. Zatim sedaju, a kitchen fokalizeri idu duž kruga i svima sipaju hranu. Na kraju ide grupica sa čarobnim šeširom u koji se stavljaju novčani prilozi za sledeći ručak. Predveče odlazimo u kuhinju, tj pod ogromnu tendu gde su naslagane zalihe hrane, i saznajemo da možemo da uzmemo šta god hoćemo. Pečemo paprike, paradajzeve, tikvice i patlidžane, a onda nas pozivaju na svadbu, dole kod zapadnog Welcome centra. Odlazim sa jednim Englezom umornih nogu, friško pristiglim pola sata ranije, i starijim učiteljem joge iz Bosne, koji sa svakim koga sretnemo priča na drugom jeziku. Pitam ga koliko jezika zna. Skoro pa deset, kaže. 
Lazarev kanjon, kojim teče Lazareva reka Stižemo do zapadnog Welcome centra, taman na vreme za večeru, ovaj put krompir-čorbu, pasulj i pogaču, sve izvrsno pripremljeno, sa mnogo začina. Zatim sedimo u krugu i divanimo, poneko svira u didžeridu (donet iz Australije), poneko lupa u raznorazne lupalice, sve u svemu, prijatna atmosfera. Posle nekog vremena, Englez Džeremi i ja se dižemo i vraćamo se u kamp, gde mu vraćam pozajmljeni kaput koji me je spasao od smrzavanja, i zavlačim se u šator, razbudivši Manju i Marinu.  Sat (tj telefon) je bio navijen na jedan ujutru, kad je trebalo da krenemo. Međutim, niko se nije probudio do pet, te dok se rasanismo i rasklopismo šator, krenusmo u pola šest. Zbog bolnih, žuljevitih nogu, do sela nam je trebalo cca 6 sati hoda. Tu nas je sunce već dobro spržilo... U Zlotu ustopirasmo crni rudarski autobus do sela Podgorac, gde se oprostismo sa rudarima... zatim nas jedna kola pokupiše i ostaviše u Boljevcu, gde se rastadosmo od Marine, koja ode na autobus.
Stop je sve vreme slabo išao, al sad je valjda krenulo gore nego ikad. Stojimo na putu, nigde nikoga i ničega, povremeno projure kola al niko ni da pomisli da stane. Vode nam ponestalo, podne, nigde hlada, čekali smo tamo bar dva sata. Onda nas jedan čovek odveze do naplatne rampe kod Paraćina, odakle nas kamiondžija poveze prvo u neko selo čije sam ime zaboravio, da promeni vozilo, te nas, ovaj put pikapom, odveze do mostarske petlje. Želeli smo da pričamo sa čovekom, al to jedva da je bilo moguće, jer kako sednemo, kreću da nam padaju kapci i odmah počinju da se odmotavaju nekakvi mutni snovi. Sprženi od sunca, beli od naslaga drumske prašine, žuljevitih stopala, glava prepunih svega čega se usput nagledasmo, posle prepešačenih šezdesetak kilometara, uzbrdo i nizbrdo, što po ubitačnom suncu, što po mrklom mraku, raziđosmo se da vidamo bolne tabane i sređujemo utiske. I, pre svega, da spavamo. |
