Datum: 15. jan 2011.
Priča o jednoj subotnjoj šetnji po Novom Sadu i okolini, uz zavlačenje, pentranje i zabadanje nosa svuda gde verovatno mislite da ne bi trebalo, radi prodiranja u intimu nekolicine gradskih i prigradskih skrivenih detalja.
Lazar:
Prvo je na redu veliko katoličko groblje u Futoškoj ulici. Zagledamo zanimljive nadgrobne spomenike, prolazimo kalvariju, pozdravljamo vrane i raspete Isuse, pa teramo dalje. Ubrzo stižemo na jevrejsko groblje, malo i skriveno visokim zidom, na kraju jedne ulice koja se slepo završava.
Iznad: katoličko groblje u Novom Sadu
Jevrejsko groblje
Kao klinac sam se zavlačio tamo. Uvek je bilo zaključano, pa sam preskakao zid i smucao se među naherenim grobovima koje lagano žvaće bršljan, i ježio se kada prođem pored slomljene ploče kroz koju se video mrak. Pokušavao sam da zamislim priče koje krije staro jevrejsko groblje u Novom Sadu, zaraslo, zabravljeno i zaboravljeno. Ko su bili ti ljudi?
Iznad: jevrejsko groblje u Novom Sadu
Pijano
Kroz večernju tišinu romori pesma mira;
na rubu sluha klizi setan jek violine.
Pod tamnim baldahinom sanjive mesečine
ja pijem mlako vino utehe iz putira
nostalgije, pa spiram s duše sve mutne vine
i uzbuđenja dana. Lagano, iz okvira
samoće, izdvaja se čudesna slutnja: sine,
i umorno mi srce fluidom sreće dira.
Ja osećam gde ovaj moment, blag i svečan,
urezuje u biće hijeroglife znane,
i smis'o njin se u me upija, drag i večan,
te u srž moju lije harmoniju Nirvane.
Ja tonem u tajanstvo, od smrti i slasti tkano;
i s jekom violine u sutonu mrem pijano...
Alfred Rozencvajg, novosadski pesnik, pisao pod imenom Nenad Mitrov. Na početku okupacije, 1941. godine, uspeo da nasamari fašiste tako što je izvršio samoubistvo pretvorivši svoj stan u minijaturnu gasnu komoru.
<-- jedna Rozencvajgova pesma
Posle jevrejskog groblja, svraćamo u jednu staru kuću izgorelu u požaru.
Negativ
Nekad je teško zamisliti nešto što je prošlo. Gazimo po garavoj ruini koja je nekada morala biti dom. Ništa. Sve ogoljeno, rastureno, iščupano, mrtvo. Tavan, novine iz neke tamo godine, drveni kofer. Velika soba, ugljenisani prozori, na podu truli dušeci, hrpe đubreta i narkomanski špricevi. Baš ništa. Kakva je ovo čudna šara? I odjednom, uspeva. Plamen liže prozorska stakla, zid puca, drvo se savija i pršti i puno malih slika gori na zidu. U njima uramljeni gore neki ljudi, neki pejzaž, neki trenutak koga je vredelo setiti se, neka kuća. Misli u deliću sekunde prelaze vremenski put od ruke koja kuca ekser i kači do vatre koja skida i pravi negativ dobrih trenutaka.
Iznad: zid napuštene kuće, izgorele u požaru (klik za uvećanje)
Jodna banja i bazen
U kompleksu Jodne banje, iza glavne građevine, nalaze se još dve zgrade. Jedna ima neobičan osmougaoni krov i u njoj se nalazi stari bazen. Naravno, kao klinac sam se i tamo zavlačio. Sada su vrata zazidana a prozori visoki, pa smo za pažljivije proučavanje morali da zajmimo merdevine od majstora koji su nešto radili u blizini. Da ih ne bismo uznemiravali u poslu, potrudili smo se da pozajmicu izvedemo tako da je oni zapravo i ne primete.
Dok smo stajali na merdevinama i pravili se da imamo dobre razloge da visimo na prozoru ruinirane zgrade jodnog kupatila, naišla je medicinska sestra koja radi u banji i ispričala nam kako je nekada davno, kad je bila mala, tu dovodila svoju baku na kupanje u bazenu.
Dvorac Špicer u Beočinu
Velelepno zdanje u eklektičkom stilu u slavu bogatstva i raskoši, adaptirano u detaljan udžbenik iz krađe. Kao da je kroz dvorac protutnjala nekakva izgladnela uništiteljska sila kojoj sve treba. Iščupani parketi, polupani raznobojni vitraži, povađene električne instalacije iz zidova. Jedino zmaj i orao, nastanjeni suviše daleko i visoko za kratke ruke destrukcije, još uvek se drže. Primećujem da je, od poslednjeg puta kada sam ovde bio, otuđen i ceo zeleni kamin od žolnaj keramike.
Ostalo je još ponešto lamperije i pločica, a i crep na krovu još nije sav propao, pa požurite.
Pored dvorca prolazi nekakva čudna skalamerija, kao ogromna zarđala cev koja ide preko neba.
Onda malo pešačimo kroz grad, pored fabrike cementa čiji je zaštitni znak slon, kroz rit i pravo na Dunav.
Skela
Neplanirano, eto nas na sred Dunava, međ Beočinom, nad kojim se Sunce spušta za fruška brda, i Futogom, kraj čije obale plutaju rasuti beluci labudova. Sredina januara, a veče lepo, prolećno, voda mirna a skeledžija šaljivo-dovitljiv (valja malo i popiti, al' ne zato što je posao dosadan, bož' sačuvaj, nego zato što je dug dan). Skelu prvo vuče a zatim gura plavo-beli brodić Pletvar, tu i tamo prošaran po kojim crvenkastim lišajem rđe.
Švapska crkva
Pešačimo nasipom, levo su krovovi sve mračnijeg Futoga, a desno paralelni redovi tankih topola, baruštine i poneka krava šarulja. Onda se malo gubimo po uličicama tražeći prilaz crkvi, i konačno ga nalazimo, zajedno sa zakatančenim vratima. Već je skoro noć, ali vidi se taman dovoljno da se raspitamo kod koga je ključ i nateramo dobru ženu da nas pusti u crkvu. Zidovi su isprano beli a krov je tamno nebo. Penjemo se mračnim stepeništem na veliku terasu, a onda i na ono što je ostalo od tavana. U džep stavljam komadić narandžastog stakla sa polupanog prozora. Da me neko pita šta će mi, pogledao bih ga isprano belo.
Iznad: stara crkva u Futogu. Fotke su snimljene prilikom jedne ranije šetnje.
Katakombe
Kod tvrđavskog sahata čekaju nas Nina (na forumu: "Luda") i njena drugarica Sandra: sledi nekoliko sati tumaranja podzemnim hodnicima Petrovaradinske tvrđave. Od celog dana provedenog u pentranju, zavlačenju, zavirivanju, provlačenju i besomučnom hodanju, uz Igorovu okrepljujuću šljivu, dospeo sam u ono stanje kada mi je lepo i kada mi nije nimalo važno ni kuda idem, ni šta radim. Puštam da me vodaju kroz podzemlje, skreni levo, idi pravo, sagni se, provuci se. Kosom pajamo hodnike i češkamo šišmiše i paukove. Tu uspevamo da ostvarimo i cilj na kome smo ceo dan vredno radili, ali koji nam je stalno nekako izmicao i frustrirao nas polovičnim rezultatima: da se dobro isprljamo.
Napolju nas čeka noć, i neizgovoreno pitanje "šta sad". Nikome se ne ide kući.
Nina:
I dalje katakombe:
Ugledavši tri, dve sigurno, zarakijane siluete kako izlaze iz tunela znala sam da počinje subotnja avantura. Sandra, Marica, Igor, Lazar i ja upućujemo se ka ulasku u lagume iza Akademije. Oproštajni sms-ovi poslati, baterijske lampe spremne, krećemo! Ovog puta sa mnom na čelu kolone.
Stojimo na raskrsnici i razmatramo kuda dalje, kada Igor izražava želju da se vratimo da zavirimo šta se, sem zemlje i korenja, nalazi u jednom tunelu, i da li uopšte iz njega može da se ide dalje ili je samo još jedan, u nizu, ćorsokak. Obzirom da su sve strane tunela od zemlje i da je tavanica niska a na dalje se još više spušta, vodičku funkciju prepuštam iskusnom speleologu Igoru. Za njim ide Lazar dok na začelju ostajemo Marica, Sandra i ja. Dopuštamo im da se udalje taman toliko da ispitaju koliko može da se ide. Od Lazarevog sklupčanog tela ne vidim Igora.
Lazar: Da li je stvarno toliko nisko?
Igorov glas, kao iz bunara, odgovara: Ne, dosta je visoko samo ja volim da idem na kolenima!
U zidu - rupa! Prvi put smo je prošišali ali ovog puta smo izgleda sudbinski naleteli na nju. Marica i Sandra ostaju da čuvaju stvari – ali ne i rakiju, a nas troje idemo da vidimo šta se nalazi na drugoj strani. Posle prvog skretanja u desno ulazimo u hodnik kroz koji smo pre već prošli i tu kujemo opaki plan kako ćemo da priđemo Sandri i Marici sa leđa i da ih uplašimo. Sve smo bliži i čujemo njihove glasove, samo da ugasimo lampe i da se došunjamo. Na žalost, čuju i one nas, gase lampe i nestaju. Dolazimo do rupe kod koje nas je čekao usamljeni Igorov ranac.
Radnički univerzitet
Na Igoru je bilo najviše slojeva zemlje dok se na Lazarevoj jakni našla čitava kolekcija paučine, a štošta se našlo i u kapuljači. Prelazeći preko mosta ostajemo bez rakije pa se upućujemo do Radničkog univerziteta, davno izgorelog u požaru – koji je usput do Lazarevog stana (gde se nalazi još rakije!). Igor je došao na zanimljivu ideju da se popnemo na poslednji sprat, ali verovatno vodeći se onom „Daš mu mali prst, a on onda hoće celu šaku“ morali smo da se popnemo i na krov. Pa tako ščepavši celu šaku dočekala nas je predivna noćna panorama Novog Sada. 
Marica i ja smo sele da odmorimo, a Lazar je odšmekao gromobran. Verujem da se on, kao i ja, pita kako to da Igor nije pokušao i na gromobran da se popne, jer ipak metar više je metar više.
U stanu topla, domaćinska atmosfera. Prvo čime smo se poslužili bila je rakija a Igor je odmah zasukao rukave i počeo da sprema večeru. Videvši šta je sve stavljeno u, kako ga je Marica nazvala, veštičji lonac, postala sam skeptična po pitanju ukusa ovog preliva, bhlrblhg*, za špagete.
-----
*bhlrblhg - tradicionalan srpski piratski uzvik pri dodavanju flaše koji, u zavisnosti od okolnosti, znači "daj mi", "evo ti", "hvala" i "nosi se" (prim. aut.)
