Pešter, srpski Sibir

Pešterska visoravan: Od Giljeve do Ugla, od Sjenice do Karajukića Bunara

U rano septembarsko jutro vrhove planine Giljeve popala magla. Ona jutarnja, više izmaglica no magla, ponegde prozirna pa sunčevi zraci kroz nju prave velike, teške, šarene zavese okačene po kosama i klekama, ponegde gusta ko vuna vuče se dolovima, zakači je jutarnji povetarac, podigne uvis, zakovitla, izbaci joj pramenove, iznenada je pusti, a ona se svali među kleke, legne na bele stene razbacane po pustari okolo, ugasi zrak sunca koji se do tog trena veselo vrteo u kapi rose na vrhu žute travke.

Stojimo na planinskom prevoju, na širokom kamenom drumu Tašo Hamidović i ja. On gorštak, krupnih kostiju, širok, rasprečio opanke na sred puta, stoji i osluškuje, “eda li se iko iđe od čobana Ramiza Taića”, čiji su torovi gore u magli, čuje. Ili čobani ili bronze i zvona na vratovima ovnova.

Sreli smo se dva sata ranije, u prostranom polju iza Sjenice, udario on peške niz polje, ja kolima uz polje.
- Sabahajrula – pozdravio me u sred polja, u polumraku, kad sam stao na drumu, dok se sunčeva rumen, na drugoj strani Sjeničke kotline, daleko iza brda tek nazirala, i razvukao lice u široki osmeh ko da se znamo 300 godina.
- Dobro jutro – uzvratio sam mu. Ustuknuo je na tren. Napravio izraz lica kao da se izvinjava. Onim zavijenom krajem tojage, koji se drži u ruci, počešao se po glavi.
- Ja pogreših, mislim, ti naš odavde…
- Jok, kažem mu. – Ja krenuo na planinu Giljevu, pa u Karajukića bunare.
- Idem i ja sa tobom, Alaha mi, đe ćeš bolan sam na Giljevu, sagubićeš se… Samo, prvo na stan da svratimo, da doručkujemo i da se javim ženi…

Nije imalo smisla suprotstavljati mu se. Vozili smo se još malo uz polje, odmicali od Sjenice ka brdima, gledao sam okolo i tražio Tašov stan, on je već zaboravio kud je niz polje bio krenuo, sve dok na jednom malom prevoju nije naredio: - Ovdekana ćemo levo…

Onda smo se vozili livadom. Preko skladova, udoljica i mravinjaka, gustom travom niz brežuljak nadnet nad prostranim poljem. Nemalo, izroni ispod brega Tašov stan. Najpre par krovova pokrivenih malo belim, a malo zarđalim limom, onda visoko kolje torova, pa beli zid Tašove čatmare, sa dva prozorčića na zapadnoj strani, pa torovi, slamnati krov mljekara, pa pod krovom Tašovi unuci koji su se zorom sa jaradima igrali pod lenkama punim veša.
- Snao, ovo je naš gost, oma iznesi pred njega jurdum, ili mlijeko, pitaj ga šta oće – zapovedio je Tašo čim je u dvorištu ugledao snahu koja je zaneta jutarim poslovima prašnjavim, širokim dvorištem, žurila od mljekara u nadstrešnicu pokrivenu limom.

Ne prođe mnogo otud se pojavi noseći u rukama sećiju, uštavljenu ovčiju kožu i šareni jastuk. Prostre ih po širokoj klupi. - Dela, zavali se… - veli mi Tašo.

Od njegovog tora pa sve popreko niz breg, ka poljima koja su se gubila u izmaglici, otezao se tog jutra svetli trag, obijena rosa, put kojim su njegovi čobani već oterali stoku na ispašu. - Iziđemo vako na stan oko Đurđeva dana, ostanemo do kraja oktobra i snijega. Šućur Alahu, imam ovdekana 96 ovaca, 45 jagnjadi, sedam krava, dva teleta i jednu kozu. Živimo u zajednici, u gomilu, devetoro čeljadi u kuću, ja i žena, dva sina, snaha, četvero unučadi…

Kad je snaha iznela čašu jurduma, slankastog, gustog ovčijeg mleka, koje se soli i kuva sve dok se ne zgusne, Tašo je zaćutao. - Dede. Pojedi to, pa da doručkujemo. Snao, stavljaj doručak… Punog stomaka od jarduma, jedva sam se odbranio od doručka. - Dobro - rekao je onda Tašo, sad da mi vidiš stan…

Iz prostranog dvorišta, iz koga jedne drvene vratnice vode na istok, druge na zapad, i koje je od severoistoka zaklonjeno zidom i krovom mljekara, ušli smo najpre u tesnu nadstrešnicu, ispod koje najveći prostor zauzima veliki, garavi, stari šporet, i na njemu šerpe uzvarenog mleka, po zidovima oko šporeta okačene čobanske vetrovke, prsluci, dečja odeća. Iz nadstrešnice, kroz drvena, do tada zamandaljena vrata, koja, dok ih Tašo otvara škripe, ulazi se u glavnu prostoriju Tašovog stana. Nisku sobu, belih pomalo čađavih zemljanih zidova, niske neravne tavanice. Gotovo čitav pod zastrt ćilimima pokriven je sa četiri kreveta, ustvari su to dušeci stavljeni na daske ili na široke klupe, preko dušeka su zategnute ponjave, ostala posteljina, jorgani i ćebad složeni su u ćošku. Od nameštaja u sobi je još drvena kolevka ofarbana u plavo, furuna u uglu… - Ovdek spavamo svi dok smo na stanu. Jedino, jedan od muških spava u kućeru, kod torova… - objasnio mi je Tašo i pokazao kućer na susednom bregu, drvenu kućicu pokrivenu limom, prostranu tek toliko da u nju odrastao muškarac može ući četvoronoške i opružiti se da spava.

Kad smo koji minut kasnije krenuli na Giljevu, i dalje ka Karajukića bunarima, Tašo je naredio čeljadima: - Dede, da se spremi večera, mi ćemo doći kasno, vi žene nešta da skuvate…

Odmicali smo posle preko sela Breze i Raždaginje u kojima su velike bele kuće, ka planini Giljevi. Celim tim putem na drumu smo sreli jedino Hasima Cucaka, iz Raždaginje, vozi slamu sa planine kući u selo. U kolima raspričao se Tašo. Sav važan, milo mu što sam mu slikao unuke i “stan”. Malo objašava kuda idemo i koliko još do Giljeve o Pešterskog polja ima, malo savetuje: - Vijek je kratak, čini dobro pa se dobru nadaj. Bog je jedan za sviju, i za Srbina i za muslimana, i za Ciganina… Nikad mi Hamidovići nismo zlu riječ imali sa pravoslavnima, vuda, ovim putem moj otac Ćazim i deda Medo sprovodili su pravoslavne za vreme rata do Sjenice i vraćali ih kućama žive i zdrave. To je za mene bogatstvo… Ima u Sjenici mnogo našija i pravoslavaca koji su od jednog plemena i to se zna, Tripkovići i Nuhovići su jedno pleme nekad bili, Đokovići i Hadžiomerovići, Lakote i Kaličani… Malo je u ovom kraju potomaka pravih Turaka, većina ostalih primili su veru…

Daleko gore, pod planinskim vrhovima Giljeve, zatekli smo tog jutra stočarske kućice, uglavnom daščare i čatmare, “stanove”, kako ih ovde zovu, pocrnele od sunca i jutarnje vlage, razbacane po bregovima i blagim kosama, između kleka i belokamenice. Uzalud smo u maglovitom jutru tražili čobane po brdima, jedino smo kod stana, katuna Ramiza Taića, na planinskom prevoju, nebu pod oblacima, u kršu zatekli vučjaka vezanog uz ogradu i tele koje se igralo po pašnjaku iza kolibe od pletenog pruća, omaltane blatom i pokrivene slamom. - O Ramize… Eda li te iđe… - stavljao je dlanove ispred usta Tašo, savijao ih kao levak i zvao iz sve snage, okretao se i ka istoku i ka zapadu. Ništa.

I taman smo se spremali da krenemo dalje, kad se odozgo, iz magle začula jasna i grlena pesma čobanice. Na tren se pomešala sa zvukom bronzi i nestala. Nismo razumeli reči, ali, bar onaj deo pesme koji je odozgo doneo vetar bio i radostan i životan, nesputan, širok kao planina koja se rasplećila na sve strane.