Pešter, srpski Sibir

I na drugoj strani kamenog druma, iznad nevelikog kraškog polja, bolje reći udoline, videla se kuća. Bela čatmara, pokrivena limom, sa dva majušna prozora okrenuta istoku, pored kuće koliba pod slamom, ispod sedam-osam velikih stogova sena, iznad, po kršu paslo je desetak krava, samo, čudio se Tašo, nigde ni jednog jedinog “iksana”.

Kilometrima i kilometrima putovali smo posle kroz kras, vrlo sličan onom hercegovačkom, dole oko Trebinja. Samo, ovaj giljevski, malo je pitomiji, po njemu je mnogo više trave, više pitomih uvala sa plodnom zemljom na dnu, a i kamen, kao da je manje ljut, manje oštar… Svuda je to visoravan, uglavnom iznad 1.200 metara visine, samo povremeno ispresecana blagim dolinama, strančicama obraslim zakržljalim klekama.

I tek kad smo posle 20 i više kilometara truckanja lošim makadamom, izlokanim seoskim putevima, iza sela Buđeva, u koje ću svratiti sutra, iskočili na breg na kome su pored puta pasla dva crna i jedan beli konj, pod nama je sasvim iznenada, od podnožja brega pa sve do horizonta, daleko na drugoj strani pukao “srpski Sibir”, veliko i čudesno Peštersko polje. Ravno ko tepsija, široko ko more, dugo kao gladna godina. Požutelo od trave ispošćene dugom sušom, ispresecano sa tek tri ko strela prava, široka, crvena, zemljana druma koji su se, gledali smo odozgo, sastajali u naselju u centru polja, i sa dva tri dalekovoda, oivičeno sa svih strana bregovima, ne toliko strmim koliko dugim i valovitim, takođe žutim. U knjigama piše da je to polje najveće u Srbiji, prostrano više od 50 kilometara kvadratnih, 1.160 metara iznad mora, i da je ono u pradavnom geološkom periodu bilo, ustvari, more, koje je posle oteklo i čiji je ostatak malo jezero u selu Tuzinju.

Činilo se još sa tog brega da se selo u centru polja, Karajukića bunari, u kome je 1991. popisano 207 duša, rukom može dohvatiti, da do tamo nema ni “frtalj ure hoda”, ali, tek kad smo sišli sa brega i utopili se u polje, među pašnjake i stada ovaca koja su stala izvirati sa svih strana, videli smo da smo se prevarili. Putovali smo poljem, gledali čađave kuće Karajukića bunara, a one su se, što smo se mi više približavali, sve više izmicale. Široko li je, dugačko li je, to Peštersko polje.

Dole pod bregom, na ivici polja, naleteli smo na buljuk ovaca. Iskakale su iz neke doline i pretrčavale put, nema stadu ni početka ni kraja. Nacrta se odnekud na putu, kraj kola i čobanin, vlasnik stada Dragan Balšić, meštanin, nekad radnik “Magnohorma” iz Kraljeva, sada seljak u rodnom Biocu. - Dole sam radio za 4.000 dinara, a ovde imam 30 hektara zemlje. Čuvam sada 80 ovaca… - zausti Dragan još nešto da kaže, ali ugleda stado koje je u punom trku zamicalo za obližnji breg, pa i on skoči i sve u propac odjuri za njima. Na suprotnom brdu, odozdo sa puta, videlo se desetak – dvanaest Draganovih velikih stogova sena, i vrh krova stare kuće u kojoj Dragan, stigao je još da nam dovikne u trku, živi sa starom majkom. Izbi sa druge strane puta i Draganov košija Zaim Kurtanović, čuvao kaže ovce ispod brda Stanišori, blizu Malog Barnovca, tera stado do kuće da napoji “mal”, izvori po pašnjacima davno presušili.

Na pola puta do sela, dok je Draganova silueta na bregu iza nas postala sićušna, kao tačka na kraju ove rečenice, svratili smo u kuću stočara Hamda i Hivza Hasića.
Kuća Hasića je od tvrdog materijala, belo okrečena, a ispod kuće deset ili petnaest koliba, sve jedna do druge, svaka opletena prućem, spolja omaltana blatom, iznutra goveđom balegom. Većina tih koliba su, objašnjavaju, košare za stoku, za ovce, goveda. Odmah iza koliba počinje seoski jurt (pašnjak). U jednoj od koliba pokrivenih slamom je mljekar. Unutra barem dvadeset velikih kaca punih sira, ni jedna nije ispod 35, a u nekima ima i po 70 kila. Domaćica Sanija služi nas vodom i ratlukom, a klupu ispred njihove kuće šiba kao led hladan vetar, koji je tog jutra pročistio vazduh, pa se ispred kuće Hasića sasvim lepo videlo sve do crnogorske granice.

Ispod planinskog lanca čijim obodom ide granica, posmatrali smo i stočarsko selo Ugao, u koje stranci retko svraćaju i koje je na samom kraju Srbije, do Ugla ima puteva, dalje je samo divljina i puste planinčine.

Gledali smo posle sedeći na drvenoj klupi ispod kuće i kako kroz Peštersko polje u punom galopu trči vranac. Poskoči, pretrči dvadesetak metara, stane, pa opet skoči. Sijaju se sapi na suncu, vijori griva za njim, leti busenje ispod kopita. Valjda ni na jednom drugom mestu u svetu belom taj prizor ne izgleda tako umirujuće i ospokojavajuće, nesputano, toliko veličanstveno. Okolo kilometrima i kilometrima nema nikoga. Samo žuta trava i ravnica, hladni južni vetar koji se igra sa repom vranca, i neverovatno prostranstvo, kao da je neko, veliki komad ruske, sibirske stepe, ili ravnica oko Dona, iščupao i preneo na Pešter. I selo Karajukića bunari, u kome se svi Pešterski putevi ukrštaju, liči na jedno prosto, obično sibirsko selo. Barem na ona kakva sam na slikama viđao.

Stigli smo Tašo Hamidović i ja u Karajukića bunare u podne, dok je vetar centrom sela dizao oblake crvenkaste prašine, kovitlao ih, sitnim prahom zasipao drvene barake crnih zidova. Širokom zemljanom ulicom, bolje reći prolazom prošli smo do centra sela, između uglavnom montažnih, prizemnih kuća, od kojih su neke okrečene u belo, negovane, popravljenih krovova i okrpljenih taraba, a neke crnih drvenih zidova, pod limom, zalegle po prašnjavim dvorištima, sakrivene iza prolomljenih ograda. Jedino što je za sve te kuće zajedničko jeste da svaka u dvorištu ima deo u kome je vrt, i u kome rastu kupus, repa, tikva, krompiri. Prošli smo kroz čitavo selo, i ni jedne žive duše nismo videli, nigde čoveka, nigde ovce, krave… Ostalo mi je tog dana nejasno gde su ljudi iz Karajukića bunara, sela sa oko 45 domova. Ili su okolo po pašnjacima, čuvaju stoku, ili su se zbog vetra i prašine sklonili u kuće, ili su nepoverljivi prema stranicma, pa se jednostavno pomere, sakriju, dok nepoznati ne prođu. Tek kasnije u jednom od tih prolaza video sam decu kako se igraju oko bicikla.