Nadala sam se godinama unazad da će mi taj Prag pasti šaka. Stari, kulturni gospodin Prag uvek me je privlačio svojom suzdržanošću i krotkim duhom jače od mnogih urbanih i modernih evropskih prestonica, i osećala sam da će imati mnogo toga da mi šapnu njegove vijugave makadamske staze. Srce Evrope, koje neumorno kuca u ritmu prošlosti, čiji je jedan deo i moj na neki način, jer mi je prababa iz Čehoslovačke poreklom, sada mi je konačno bilo dostupno. Bile smo jako nervozne, moja koleginica Jovana i ja. Kratile smo vreme do trenutka kada ćemo krenuti do autobusa igrajući nedavno otkriveni Machinarium. Igrom slučaja, igrica je fenomenalna tvorevina Češkog porekla, i preporučujem je za smirivanje živaca pred dug put.
A naš dug put trajao je celu noć. Ništa strašno, zamislila sam jedno otegnuto putovanje iz Beograda do moje rodne grude, Vrnjačke Banje, i bezbrižno zadremala. Rasanila me je ukočenost rano ujutru, i užurbano sam dohvatila dnevnik da zabeležim neobično ime mesta u kom smo u tom trenutku bili: Tata.
Oko podneva smo stigli u naš hotel, koji se nalazi na periferiji grada, i moja euforija je počela. Nestrpljivo sam čekala da podele ključeve, da ostavimo stvari, da organizovano krenemo do centra grada, samo da se dokopam početne tačke svakog praškog turiste, dugačkog trga Vaclavske namesti, i Narodnog muzeja.. Neuobičajeno topli dan za to doba godine samo je raspirivao moju radoznalost.
I konačno kada smo stigli do željenog odredišta, desila mi se tako uobičajena stvar. Napomenuću da sam vrlo nespretan grupni turista. Zbog silne nestrpljivosti i radoznalosti, Jovana i ja izgubile smo grupu u rekordnom roku od pet koraka. Ostale smo same na sred Vaclavskih namesti: Jovana, ja i gospodin Prag. Moj san je u tom trenutku krenuo da se ostvaruje, i mislim da Jovani nije smetalo što je bila primorana da bude njegov deo. Bila nam je potrebna samo jedna mapa grada...
Još moram da napomenem da sam bila jedan neupućeni turista (počinjem da se pitam kakav sam ja to uopšte turista). Posle kratkog raspitivanja o istoriji ove zemlje i nekoliko šarenih fotografija grada, podosta hvalopojki oduševljenih posetilaca sa raznih foruma, uputnica ka najznačajnijim tačkama grada, dalje nisam želela da se raspitujem. Ulice, zgrade, mostovi... u tekstu je sve to izgledalo isto. Kao okorelom vizuelisti, oduvek mi je bilo lakše da na slike dodajem propratni tekst.
Veličanstven primer toga bila je naša potraga za Astronomskim časovnikom. Znala sam i da je to najprecizniji časovnik, da pokazuje vreme, datum, mesečeve mene, položaj Sunca, horoskopske znakove, da na svaki puni sat iz otvora iznad sata izlaze apostoli... ali kako naći taj časovnik? Setile smo se preporuke prijateljice: da kada dospemo do centra starog grada pronađemo najvišu kulu, i sa nje razgledamo panoramu. Sinula nam je ideja da bismo možda tako mogle da vidimo naš časovnik. Sa te kule Jovana je ugledala u parku, nedaleko od centra grada čudnu satoliku napravu, koja se klackala kao sat. Kada smo došle do toga, ispostavilo se da je to Metronom, i da veze nema sa Astronomskim satom, a pošto je već palo veče, savetovali su nam da ipak ne ulazimo u park. Posle velikog napravljenog kruga, i odluke da ipak pitamo meštane gde se taj sat nalazi, od Metronoma preko Jevrejske četvrti na kraju smo se našle ispred kule sa koje smo razgledale panoramu. Da, to je zapravo bio naš Astronomski časovnik, samo šćućuren na zidu sa druge strane zdanja. I zadesile smo se tu baš u trenutku kada je otkucavalo 21h. I zbog toga su ona gospoda, sa vrha kule pokraj nas, maločas (dok smo bile gore) svirala, kada ih je masa pozdravljala!
Dvoje pokunjenih turista posramljeno je krenulo ka čuvenom Karlovom mostu...
Veče je u Pragu potpuno drugačiji doživljaj od dana u Pragu. Karlov most bio je gotovo prazan, što nas je oduševilo, jer smo mogle da detaljnije razgledamo svaku skulpturu na njemu, dok nije pao potpuni mrak. Zatim smo se uputile na Malu Stranu, sa druge strane reke, gde nas je dočekala crkva svetog Nikole, i čudesno mirna, pomalo gotska atmosfera među uzanim stazama obojenim upadljivo žutom svetlošću uličnih lampi, koje su nas vodile do dvorca Hradčany, koji je zbog smene stražara ipak zanimljiviji preko dana. Ali zato nas je te noći očarala katedrala svetog Vita, koja nas je dočekala u tišini i svoj svojoj velelepnosti, činilo mi se malo zaglavljenoj u onom ograđenom prostoru. Nas dve i još nekoliko duša uživalo je lepotu katedrale u toploj noći...
Sledećeg smo jutra, uprkos jakoj želji da krenemo sa grupom i vodičem, da nam se ne bi desila ista bruka kao sa Astronomskim satom, ponovo ostale prepuštene sebi. Kada smo to shvatile, izvadile smo dnevnike i počele da sklapamo maršrutu za taj dan, koju mislim da nijedna grupa ne bi izdržala...
Odlučile smo se da ne uživamo ni u hrani, ni u šopingu, iako je ponude za oba bilo na svakom koraku, već da prepešačimo što veći deo grada, i osetimo ga uživo. Zato smo nastavile od sinoćnjeg misterioznog parka sa druge strane reke, i Metronoma. Do tog mesta stigle smo jednom od tri trake metroa koje Prag ima, i deo puta prešle smo tramvajima skoro istovetnim kao one koje Beograd još čuva. Posle šetnje po parku došle smo čuvenom Zlatnom ulicom ponovo do dvorca Hradčani, da vidimo smenu stražara, a onda smo čudesnom Loretanskom ulicom, u kojoj se kriju prodavnice neobičnih starih muzičkih intrumenata, meni omiljenog ćilibara, češkog kristala, ručno pravljenih igračaka i svakojakih suvenira, stigle do manastira Strahov i početka ogromnog parka Kinsky, koji nas je pošteno zamorio i uputio do palate Kinskyh. Odatle smo ponovo došle do reke, i do čuvene plešuće zgrade. Idući Malostranskom, niz reku, nabasale smo na Dečije ostrvo, i na njemu smo se odmarale gledajući zgradu Nacionalnog teatra sa druge strane. Neodoljivo me je podsetila na bombonjeru, zbog boja fasade. Ulice i stare zgrade najviše su mi prijale u Pragu. Sa najviše tačke parka, gde se nalazi Petrin vidikovac, među morem žarko crvenih krovova i pokojeg modernijeg zdanja, vide se zagasito crne kule koje štrče van ovog vremena. One su možda najvredniji dragulji gospodina Praga.
Veče je bilo rezervisano za vožnju brodom, koja se nije dopala mojim nervoznim nogama. Ako su i vaše noge takve, ne preporučujem vam vožnju brodom.
Karlove Vari je bila sledeća lokacija za naš obilazak. Bila mi je interesantna ideja da uporedim najpoznatiju banju Srbije sa najpoznatijom banjom Češke, a i bila sam znatiželjna da vidim gejzir tople mineralne vode, da okusim tu vodu i čuvene velike oplatke iz Karlovih Vari, i da prošetam parkom kojim je nekada davno i Bah tumarao dok je bio gost u Karlovim Varima.
Ipak, ostala sam pomalo razočarana. Možda mi je i promakao negde, ali mislim da je duh prošlosti u ovoj banji maltene potisnut pred filmskim festivalom koji godinama unazad doziva u ovaj kraj najpoznatiju holivudsku elitu. Nemam ništa protiv urbanog i modernog, iako se stvara takav utisak, ali za sitne turiste poput mene, ovde jednostavno nije bilo mesta. Moju radoznalost pojeo je lanac luksuznih hotela koji će mi možda biti zanimljivi jednog dana kada se utemelje u vremenu. Pokunjene i pokisle, Jovana i ja čekale smo da se okupi ostatak grupe, zaklonjene u telefonskoj govornici, jedinom nas studenata dostojnom mestu u ovom luksuznom gradu. A možda i preterujem. Možda mi se samo što više boravilo u Pragu.
Poslednji dan bio je planiran za posetu zamku Troja. Zamak je barokna građevina,
i za nas kao umetnike ima puno zanimljivih kutaka. U njemu je stalna postavka sa originalnim eksponatima iz 18 veka, počev od divnih intarzija na starom nameštaju, preko oslikanih tavanica i zidova, renesansnih slika i portreta, do najupadljivijeg detalja zamka: stepenica sa isprepletanim figurama, na ulazu u park, uz savršeno simetričan drvored i džinovske ćupove koji krase ogradu zamka.
Preko puta zamka nalazi se nešto mojoj detinjastoj duši ipak daleko zanimljivije: zoološki vrt, jedan od deset najlepših u Evropi. Vaistinu, zaista mi je oduzeo dah! Vrlo lepo osmišljen, predivno sređen, pun životinja koje mi, u Beogradu, nažalost nemamo, a koje ovde uživaju u ogromnom prostoru koji im je dat, ovaj zoološki vrt predstavlja mi divnu završnicu mog za sada jedinog susreta sa Pragom. Zaista je uspeo na svakom ćošku da me šarmira i iznenadi!
