Dozvolite da vam pokažem svoj ilustrovani putopis, meni dragocenu belešku dogodovština koje nisu deo svakodnevnice, a koje pod teretom iste, često umem lako da zaturim po sećanjima. Ovako je nekako lakše, barem meni, od pisanja dugačkih iscrpnih tekstova, lakše od jurenja idealnog kadra za fotografiju na licu mesta, ispred neke znamenitosti… Ovako, samo prelistam svojih desetak iscrtanih strana i opet potpirim zvuke i mirise određenog mesta…
Stavite miša preko slike i pomerajte ga kako biste je videli celu. Klik na sliku ukoliko se ne pomera odmah.
Dakle, trebalo je krenuti uveče, autobusom, iz Vrnjačke Banje za Bosnu, na likovnu koloniju na koju sam pozvana i koja je trajala desetak dana. Nikada nisam do tada išla na tu stranu, zapad Balkana. Nisam nešto naročito ni bila opskrbljena informacijama o toj zemlji, osim što sam čula da krije divne vodopade i reke. Na internetu se nije moglo naći mnogo informacija o Bosanskoj Krupi, mestu gde se održavala kolonija. I da jesam bila informisana, ne bih bila manje euforična. Već na autobuskoj stanici čekajući autobus za Banja Luku, dohvatila sam beležnicu…
U Banja Luku stigla sam posle 12 truckavih sati. Imala sam dosta slobodnog vremena do polaska autobusa za Bosansku Krupu, pa sam odlučila da prošetam po glavnom gradu Republike Srpske, pešice do Kastela, tvrđave slične Kalemegdanu, na 38 stepeni u hladu, sa 20 kg na ledjima… Ljudi čiji su se putevi ukrstili sa mojim bili su vrlo prijatni, ljubazni, pitome naravi, vrlo radoznali, stalno me zapitkivali odakle sam i zašto i gde idem pobogu sa tolikim rancem na leđima pešice, pored živog gradskog prevoza…
Doček u Bosanskoj Krupi, gostoprimljivost i živi razgovori, prigušena graja ovog smirenog gradića, dokazali su mi da neskrivena iskrenost ovih ljudi nisu bili samo varka prvog utiska sa autobuske stanice, a njegova pripijenost oko ledene, tirkizne Une još me je više ubedila da ovdašnji narod teži održavanju jedne veze sa netaknutom prirodom, jednoj mirnoći duše. Zaista, priroda Bosne jeste velelepna, a ljudi iz Bosanske Krupe su toga itekako svesni kada već 40 godina pozivaju umetnike na koloniju u svoj mali, tirkizni raj. Već sutradan stigle su kolege i koleginice iz Zagreba, Prijateljica iz Crne Gore i devojka iz Češke, tako da smo počeli sa radom, upoznavanjem, istraživanjem okoline, u ateljeima i na otvorenom.
Srećom me je vreme poslužilo da poput deteta na vašaru projurim kroz svih osam malenih ada na Uni, spojenih tim drvenim mostićima, da obiđem stari grad, pun sokaka, dućana, darovnica, gde se osećao miris arhaičnosti, pomalo ustajalog vazduha zbog velike žege koju je jedino ledeni dah Une uspevao da ublaži. U tu reku nisam uspela da zagnjurim, bila mi je ledena, bila je samo za gledanje i uživanje.
Saznala sam dosta toga. Nažalost, i o pređašnjim nemirima koji su buktali na ovim prostorima okrznula se jedna tema, i o takvim stvarima o kojima se nisam do tada toliko raspitivala, ali čije posledice ovaj narod i dalje oseća i pati. Ali gostoprimce raduje to što ne znam ništa o tome. Kažu da je to konačno znak da će se polako zaboraviti među narednim generacijama sve ružno, i znak da se nastavi dalje. Saznala sam dosta o muslimanskoj veri, jer njihova je džamija u centru starog grada, odmah pored katoličke i pravoslavne crkve. Saznala sam od Čehinje Petre i kako se radi tehnika monotipija, saznala sam od koleginice iz Zagreba šta je psorijaza, i kako se pravi hrvatska purica sa mlincima…
Poseban doživljaj bio mi je rafting na Uni, jedan nezaboravan put od dvadesetak kilometara, niz kristalno tirkiznu reku, kroz gorostasne stene klisure koje su se nadvile nad nama dajući do znanja ko je gazda ovih predela, moćna reka i nema šuma. Zaista sam bila nema tih nekoliko sati vožnje, ne obraćajući pažnju na hiperaktivne Zagrepčane koji su upali da budu sa nama u toj turi, i stalno se sprdali na svoj račun. Baš je njih bilo briga što se na nekim mestima Une može naći čovečija ribica, na određenim dubinama podvodnih špilja. Ili sam samo to ja tada podetinjila?
Vodili su nas do obližnjih barova i restorana, na ručkove i gostovanja, a svuda sam imala priliku da uhvatim pokoji deo prirodnih lepota. Ljudi kraj Une su strastveni pecaroši, ali sa istom strašću jurcaju na motorima i automobilima. takvim putem i sa takvim strastvenim vozačem odjurcali smo jednog dana do motela koji se nalazi u blizini dvorca Ostrožac, na brdu koje je gorelo mnogo puta tokom vekova, ali dvorac je odolevao.
Poslednjeg dana mladići koji rade u Kulturnom centru Bosanske Krupe bili su preneraženi saznanjem da nas nisu odveli do izvora Krušnice, do reke po kojoj je kolonija i dobila naziv, i momentalno su mene i koleginicu Crnogorku Anu strpali u automobil da nas odvezu do tog izvora čija ledena voda izbija ispod stene, toliko jako da je tu sagrađena i mala hidrocentrala. Krušnica je reka kratkog toka, svega nekoliko kilometara, ali opčini svojom bistrinom, svojim bojama koje se prelivaju u svim nijansama od nebo-plave na izvoru, do tamno zelene na obalama, preslikavajući šumu koja je natkriljuje. Neverovatne boje koje nam ta čista voda nudi i pogled na nedodirljivu planinu Grmeč koja je u blizini, budili su u meni iskreno poštovanje, smiraj, spokojstvo, i neku setu, koja mi se uvek javi pred nečim tako velelepnim, nedostižnim, pred nečim čiji sam tako minoran deo i tada se budi osećaj zahvalnosti što postoje tako ogromne lepote, šume koje osvajaju samo svojom grandioznošću, a zauvek su tihe, skrivene u izmaglici…
I kada smo se vratili u grad, naravno, zanesena ovim emocijama, u poslednjim minutima pred odlazak, popela sam se na kulu Starog grada, da još jednom pokupim utiske ovog gradića tako sličnog mojoj Vrnjačkoj Banji…
Kada sam se vratila u Banja Luku, opet sam imala slobodnog vremena za razgledanje. Naravno, sada sam bila pametnija, pa sam teret ranca ostavila na stanici kod čuvara, i potrčala u podrobniji pregled ovog mirnog grada. Posle fabrike duvana naišla sam na Hram Hrista Spasitelja, iza kojeg se održavao sajam knjiga koji mi je pojeo mnogo vremena, jer su me oduševili ponudom knjiga koje kao da su izvukli iz mog skoro bledog sećanja detinjstva i postavili na štandove, knjige koje godinama nisam videla. Nažalost, znala sam da imam malo vremena, pa sam odlučila da odem do Muzeja Savremene umetnosti, koji su otključali tog dana specijalno zbog mene. Nakon toga fildžane sam našla na velikoj pijaci koja se nalazi u centru grada i krenula ka autobuskoj stanici, ispunjena blaženim novim iskustvima i parčetom baklave…
