Mapa puta ekspedicije iz 1934. godine.
Četvrtog dana neprekidnog putovanja ugledali smo tamnu kamenitu masu što štrči iz okeana i od koje ima oko 3.000 kilometara do najbližeg kontinenta. Kad se brod, pri dosta utišanom moru, približio masi, videlo se da je to čitava grupa ostrva i ostrvaca, od kojih je jedno poveće, a ostala vrlo mala.
Ta je ostrva otkrio, početkom šesnaestog veka, portugalski moreplovac kapetan Tristan D’Akunja, po čijem se imenu ona i zovu. Isti je moreplovac otkrio i još neka ostrva u Indiskom Okeanu, osvojio je za Portugalce Sokotru i odlikovao se u borbama u Indiji. Ostrva danas pripadaju Engleskoj.
Naseljeno je, i to vrlo slabo, samo veliko ostrvo što nosi ime grupe; ostala su potpuno pusta. I veliko ostrvo je bilo potpuno pusto do dovođenja Napoleona na Ostrvo Sv. Jelene. Tada je i tu, kao i na Ostrvu Vaznesenja, postavljen mali garnizon koji je imao sprečavati da se pristalice imperatorove ne koriste ostrvom kao bazom za priređivanje njegovog begstva. Posle Napoleonove smrti garnizon je povučen, ali su na ostrvu ostala tri vojnika koji su bili svikli na život na njemu i kojima se ono bilo dopalo. Docnije su im tu dovedene i žene, sa jednom malom grupom naseljenika, pa se na ostrvu osnovala mala kolonija koja i danas postoji. U ovaj mah kolonija broji 170 duša, ljudi, žena i dece, koji su, pored sve oskudice u svemu što treba za život, zadovoljni i niko od njih ne misli napuštati ostrvo. Život bi bio i sasvim nemogućan kad ne bi svake dve do tri godine na ostrvo dolazio po koji brod koji naseljenicima donosi životne namirnice i druge najpotrebnije stvari za život. Ali, pošto je ostrvo, u sredini neizmernog okeana, izloženo besnim vetrovima i burama koje tu traju duže no u drugim okeanskim oblastima, dešava se da brod ne može isturiti na ostrvo ono što je sobom doneo. On u takvome slučaju krstari za neko vreme danima i noćima pored ostrva (jer u pobesnelo more ne sme spuštati kotve) čekajući da se more koliko toliko umiri da bi se tovar mogao čamcima izbaciti na obalu. Kad se bude videlo da čekanje ne pomaže i da će bura trajati još za neodređeno vreme, a brodu nije do dugog čekanja, on okrene u pravcu Južne Afrike, ili u pravcu Evrope, gde ima da posvršava svoje prave poslove, i ostavlja očajno stanovništvo, iskupljeno na obali ostrva, da bez životnih sredstava čeka na drugi brod, koji će naići posle dugoga niza meseci.
Žene i deca na ostrvu Tristan da Kunja, 1910.
Inače, jedina hrana koja se može imati na ostrvu, to je riba i nešto krompira; riba samo u retkim razmacima vremena između bura, a krompir kad ono malo zemlje za obdelavanje donese šta za podelu među stanovnicima. Kad nestane hrane koju je brod ostavio, jedina nada je ribolov. Svi stanovnici, i staro i mlado, i muško i žensko, love ribu ili otisnuvši se čamcem sa obale na morsku pučinu, ili bacajući udice sa obale, ili gazeći po plitkoj vodi. Oni tako isto kupe i školjke pored obala, ili verući se po obalskim stenama, kupe jaja od ptica, pa to posle bratski dele među sobom. Ali, kad krompir omane, ribolov ne da ništa sa njihovim bednim ribolovnim alatom, a rezrve hrane donesene brodom budu iscrpene, na ostrvu nastaje glad i bolesti koje ova sobom povlači.
Da nije gladi, ostrvljani bi, po socijalističkim pojmovima, bili najzadovoljniji i najsrećniji narod na svetu. Na ostrvu nema nikakve vlasti; ne plaća se ni porez ni prirez, ne postoji vojna obaveza, nikakav novac i nikakva nejednakost ni u pravu ni u dužnostima. Potpuna jednakost i bratstvo, zajednička oskudica ili predovoljstvo, zajedničke nevolje, opasnosti i napori koji se čine u interesu sviju, čine da među stanovnicima, nema ni zavisti, ni sporova ikakve vrste. I to se njima toliko sviđa, da na uvek ponavljane ponude kapetana brodova da se prijavi ko god hoće da ga preveze u kulturne oblasti, nije se dosad prijavio ni jedan stanovnik ostrva. Poznata je istorija ostrvljanina koji se u jednoj prilici prevezao u Keptaun, gde je odmah dobio u varoši bezbrižnu i dobro nagrađenu službu. Kad je posle godinu dana pristao u tome pristaništu engleski brod koji je nosio namirnice za ostrvo Tristan D’Akunja, on je umolio kapetana broda da ga vrati na ostrvo, pored svega toga što na ovome nije ostavio nikoga od porodice. I kapetan našeg broda ponovio je takvu ponudu, ali niko od stanovnika nije hteo ni da čuje za napuštanje ostrva.
Tristan da Kunja 1934, fotografija iz knjige.
Pa ipak, postoji na ostrvu jedna ličnost sa neospornim autoritetom, koju svaki stanovnik u svakoj prilici pita za mišljenje i za savet i koja se prirodno i neosetno istakla kao jedna vrsta suverena kolonije. To je jedna udovica, Frančes Repeto, koja je bila udata za jednog doseljenika, poreklom iz Đenove. Nju i njenog sina Uiljema svaki na ostrvu sluša i ona upravlja svim što se na ostrvu radi. Kad smo je posetili u njenoj skromnoj kućici, sazidanoj od naslaganog kamenja, bez maltera, sa krovom od dasaka i trave pritisnute krupnim kamenjem i uvezane konopcima da je ne bi vetrovi odneli, ona nam je izjavila da na ostrvu žive svi srećni, zadovoljni, voleći se među sobom i pomažući se. Ona, kao i ostali stanovnici ostrva nije znala ni za svetski rat, jer za sve vreme rata ni jedan brod nije pristao uz ostrvo. Pokazali su nam i jednu, staricu, od devedeset i sedam godina, Martu Grin, koja je na ostrvu rođena i sa njega se nije makla do danas. Otac joj je bio engleski vojnik koji je za vreme Napoleonovog zatočeništva služio u garnizonu na ostrvu Sv. Jelene i čuvao stražu na ulasku u Lonvud, pa se posle imperatorove smrti preselio na ostrvo Tristan D’Akunja i tu osnovao porodicu.
Ostrvo je stenovito, sa nešto malo zemlje koja se može obdelavati i sa ponešto livada, na kojima je trava od vetrova sva polegla po zemlji. Na ostrvu nema ni jednoga drveta, niti bi ga moglo biti, jer se ne bi moglo održati od vetra. Oko zgrada za stanovanje ima nešto šiblja koje su naseljenici podigli kao zaštitu od vetrova i bura. Ostrvo je vulkanskog porekla, sa visokim kamenitim brdima i hridinama koje se dižu iz okeana sa strmim nagibima, većinom potpuno uspravno.
Na ostrvu postoji i jedna crkvica od naslaganog kamenja, bez tornja, koju obeležava zvono obešeno o direk pred zgradom. Protestantski sveštenik Harold Vajld, koji je dragovoljno pristao na izgnanstvo na dalekome osamljenom ostrvu, vrši službu sveštenika, učitelja, lekara i sudije; ovu poslednju službu vrši ne po kakvim propisima ili uobičajenom pravu, već po zdravome razumu i uverenju da ni jedan stanovnik ostrva ne želi ma i najmanji spor.
—
Iz knjige Mihaila Petrovića Alasa Po zabačenim ostrvima, 1935, priredio Klub putnika.
Tristan da Kunja (Tristan da Cunha) je arhipelag ostrva vulkanskog porekla, a glavno ostrvo, sa istim imenom kao i ceo arhipelag, najudaljenije je naseljeno mesto na svetu (od bilo kog kopna). Od Južne Afrike je udaljeno 2.800 km, od ostrva Sveta Jelena oko 2.500 km, a od Folklandskih-Malvinskih ostrva 4.000 km. Ostrvo danas ima 245 stanovnika. U administrativnom pogledu, u pitanju je prekomorska teritorija Velike Britanije. Na ostrvu ni dan-danas ne postoji aerodrom, i jedini način da se do njega dođe jeste šestodnevno putovanje brodom iz Južne Afrike. Brodovi posećuju ostrvo svaka tri ili četiri meseca.
Pročitajte i priču Sargasko more, od istog autora.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
