Treća nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2019.
—
– Prve san postole obuka sa 14 godina kad me mister Kefa doveo u školu. Prije ih nisan ima. Nisan ima od čega kupit – na ručku u Hotelu Iroko ispriča mi je jednom prilikom Kennedy, inače moj učenik.
Dugo san ga gleda u oči i čeka kad će se nasmijat i reć da se zajebaje, al on je i dalje glođa kost od kokoše. Postalo mi je jasno da Kennedy ne misli da je tu nešto smišno il zajebancija. Kad čovik ima život ko on, malo toga je za zajebanciju. Priznajem, skoro dva metra visok 16-godišnjak bio mi je omiljeni učenik. S naslijeđem plemena Turkana, jednog od onih di odstranjuju klitorise ženama, a starci žene curice od desetak lita, Kennedy je s famejom doša u Kitale. Familija mu je brojila sedmero, a danas ih je šest. Otac mu je umra dok je bio dite, a materi je osta teret od petero dice. Ovi nježni div, ko najstariji muškarac u obitelji, podmetnio je leđa. Ne živi s ostatkom obitelji, nego je priselio u skromnu kapunjericu. Bliže mu je školi, svega pet milja. Svako jutro budi se u četri i po, ako ima čaj, skuva ga. Ako nema, onda zapali krpu utopljenu u alkohol i samo čita. Uči. Zato i je jedan od najboljih, a oće bit građevinski inženjer. Oko šest, moj se Kennedy uputi na noge u školu u gradu. Bos. Ima postole, al nisu za odat okolo. Njih obuje kad dođe blizu škole. Tako će duže bit nove. Nakon cilog dana isti ga put čeka za trosatni maraton prema doma. A dočeka ga i uglavnom prazna kuća. Glad. Vikendom, kad nema škole, ode kod sretnijih Kenijaca i na njihovin šumama izbija panjeve iz zemlje. Dobri div po 12 sati nabija čekićem za pišljivih dvista šilinga ilitiga dva i po dolara. Kad da materi dio za „pačiće“, njemu ostane dosta za tri dana.
– Nije lako, al – kaže Kennedy – bolje išta nego ništa.
Kako san već reka, sidili smo u Iroka na ručku, a Kennedy je završava porciju. Sidio je i gleda kako ostali još čučaju kosti.
– Jesi još gladan? – slegnio je ramenima na moje pitanje.
– Oćeš još jednu porciju? – opet je slegnio.
– Aj, ja ću još jednu jer san gladan pa uzmi i ti da ne idem sam – laga san. Da san mu pola svoje porcije, a igrokaz smo ponovili dva-tri puta. Gladni tinejdžer stuka je sigurno četiri porcije kad se napokon naslonio i zataknio čačkalicu u zube.
– Šta si tih mladiću? – pita san zabrinuto.
– Ne volin puno govorit – reka mi je kratko.
– A kako ću znat šta misliš? – našalio san se.
– Eh, nije lipo ovo šta sad mislim – tužno je reka Kennedy i nastavio kad je vidio kako ga začuđeno gledam – mislim kako zadnja tri dana nisan ništa okusio, a sad imam priliku ist koliko oću, a ja, jebiga, ne mogu više...
I kako da se čoviku ne stisne u grlu.
– Konobar, daj još jednu porciju.
