Druga nagrada na konkursu Spasimo putopis 2020.
—
P. je počeo da nam objašnjava. Vozili smo se u njegovom, skoro kupljenom, polovnom, olovno-sivom pasatu, gepeka naguaranisanog praznim limenkama. Putovali na 40 stepeni, do njegove kuće u šumi, na granici sa Litvanijom. Preko Suvalkija, prema Sejniju. Kupaćemo se u potoku koji je manje-više granica. Od pozadi ka napred, sardinasto, znojavih guzica, na sedištima opšivenim nečime što je ličilo na pliš, F, ja, N, P. i A, dugogodišnja mu devojka. Tako slepljeni, tutnjali smo, ali julska sparina jurila je za nama, slepljivala i omazivala, da ne zafali, stvarala preduslove za onu tako bitnu fazu prijateljstva za koju pravi čas nije definisan, niti joj ima opipljivih granica – fazu otelesnjavanja nazora o drugom. Pogledam, dakle, u znojavo stišnjene prijateljske dojke, gde je kinetička nepredvidivost znoja uspela da se artikuliše u glavnom toku međusisnog tesnaca. Pogledam tamo, i time kroz jednu vrlo uproštenu praksu, otelesnim nazor. Ne sagledaju se, dakle, samo glavne crte fizičke pojave, pa se tako sagledane pohrane tamo gde se formira opšti dojam o nekom, već se zamećivanjem krivina noktiju, oblika bradavica, rasporeda dlaka, jednostavno rečeno, pečatira dojam. Kad počiva na sitnicama, siguran je. I dok sam ja udahnjavao život dojmu, uspostavljao protivtežu njegovim uprostiteljskim tendencijama, pečatirao prijateljstvo, F. me je u, jednom pustinjski tihom trenutku, osvežavajuće zamolila da joj više ne rovarim pogledom po sisama. Poljska B, dakle.
Netaknuta zaspala jezera na čije se površine spušta blagi vetar, snažni vonj kravljih i bizonskih govana, putevi sa rupama, na koje smo sviki mi iz B svetova, dugi i prostrani pašnjaci svuda unaokolo, bleštavo zeleni kao mladost koja isijava, čisto plavo nebo i, tu i tamo, po koji sovjetski isklesan spomen-kamen u znak sećanja na borbu ovog sveta protiv zla. Mnoga krda, do puta i na horizontu, mirna u svom nomadluku, baš onako kako bi svi nevoljni nomadi našeg vremena voleli da budu mirni u tome što ih je snašlo, bar na jedan dan. Poljska B puna je tog mira, puna je drveta i sunca, puna prostra u kome se oseća širina i vedrost. Čak i kada nas je, ranije, u Varšavi, po nekom bulevaru, vozio nadrkani taksista, osetio sam smog i maglu koja se spuštala i ulazila kroz otvoren prozor taksija. Mirisala je odvratno, ali sam i u njoj osetio, pričinjavajuće, svu širinu kojom se razleže tamo na njenim udaljenim krajevima, po soliterima satelitima prestoničkih predgrađa.
Bio sam i ostavljen u tim prostranstvima B. Ostavljali smo se dugo nas dvoje, ostavljali, pa konačno i ostavili. Naslonio sam se na ogradu u dvorištu P.ove šumske kuće, ona mi je rekla preko telefona, potresena i odlučna da se noć pre smotala sa nekim, a ja sam samo ćutao. Onda smo tavorili u toj beznadežnoj tišini, još neko vreme, pa smo završili razgovor. Blenuo sam nekoliko trenutaka u šumu koja je nadžigljala oko obližnjeg jezera. Uvek me je fascinirala konstatacija da zelena boja odmara oči. Trebao mi je neki odmor. Sve to u par sekundi.
Matora Joga, P.ova keruša, motala se oko mene. Htela da joj bacam loptu svu od njenih bala. To se od balavljenja posle razvilo u opšte razbacivanje, nogama, u troje, rukama, balama, skakanjem, u petoro, preko stola i dvorišta, i kuće bezmalo, sve dok nije, urnebesno, fasovala P.ova majka. Ali, na kraju krajeva i ona se smejala, bila mirna i zadovoljna, sin joj je opet bio tu. Zagledana, u nešto neodređeno, pogledom je šišala preko stola punog hrane koju je naspremala. U tom njenom majčinskom i nežnom spokoju, naglo prekinutom, bilo je toliko dubine, kao da je sve to išlo duboko duboko unazad, do majčinskosti njene majke, penzionisane profesorice ruskog, koja danas sa svojim rusofilstvom, korodiranim od ubrzane istorije, živi u stanu bez balkona, sanja retko i voli i dalje da naređuje, a još više da se zakune u one u koje, u Poljskoj, to danas iskreno može da uradi samo još njena generacija, tu na obodima Poljske B. I dok sam ja bio dirnut staloženošću P.ove majke, moja je devojka, koja me je netom ostavila, verovatno plakala na uskom krevetu svoje domske sobe. Plakala, na krevetu pored ogromnog prozora punog mrtvih insekata, u sobi sa plafonom toliko gotički i jezivo visokim da je zajedno plačući suzama ne bismo napunili za nekoliko godina. Trebalo je da sam mogao da učinim mnogo više.
Posle smo već bili u džipu šumskog rendžera, u sumrak se vozili ka sauni, ruskoj banji, da lokalno to kažem. Čekali smo se na benzinskoj pumpi. Muve su zujale naokolo. Maloletnici su pokušali da nabave alkohol. Na točilici pored, čovek je izašao da natoči. Nežno je zatvorio svoja vrata, žena je sedela mirno u kolima, gledala pravo, poluzamišljeno, i čekala ga, da obavi sve, po propisu. Delovalo je da se danas neće kao i obično najebati matere jedno drugom usled i usred duge bračne ljubavi. Našli smo u autu dvogled (nikad nisam siguran da li se to zove dogled ili dvogled) pa smo ga uperavali kojekuda. Probao sam da vidim tu Poljsku A. Ne iz radoznalosti, ne ni iz zavisti što smo mi sad B, ne ni zato što mi je bilo dosadno, već naprosto zato što je postojala neka neobjašnjiva privlačnost tih različitosti, stanja A i stanja B. Kao kada bih ja mator, takoreći ja B, gledao dvogledom na sebe mladog, takoreći sebe A, preko njiva, pašnjaka i vonja potonulih uspomena i godina. Dočekasmo, na posletku, ostatak trodelnog karavana. Urlao je kome je trebalo i kome se dalo. Prazna prostranstva ionako sve to pojedu. Kad smo stigli do tumbanja po šumskim puteljcima, već je pao mrak. Sevali su kroz mirnoću stabala samo zraci naših farova. Prazne limenke guarane treskale su pozadi, napred, svuda po autu. Treskasmo i mi sa njima. Dugo nisam nestajao u šumi tako ozbiljno i daleko, u gustini njene nepomičnosti i gluvoće. Sutradan smo pucali iz neke lažne puške na gumene metke. Rančerski. Salaški zapravo, jebo me ranč. Mene je pri ispaljivnju pomerala celog, mašio sam limenku na drugom kraju dvorišta. Radilo se verovatno o metrima. P. mi je pričao da najviše voli da pročita Mickijevičeve Zadušnice i da prespava sam u šumi. Naravno, ne nužno u isto vreme. Ja sam zaustavio vazduh da naciljam, ali i da priznam da bih se takve noći plašio više nego noćnog prigradskog autobusa u Meksiko Sitiju. Da, više se plašim životinja nego ljudi. Jesam li zastranio? Verovatno. P. se brani od ljudi i pogrešnih koraka time što uvek doda da je on dete iz šume. To je argument koji te prosto razoruža. Ne radi se o tome da li ćeš detetu iz šume oprostiti neku eventualnu glupost ili nećeš, već je stvar u tome što urbana nagodbena licemerna sprema tu potpuno pada, slaba je na tu vrstu priznanja i otvorenosti, za nju napuštanje ringa nikad nije opcija. Kako god, disajna pauza bila je iskorišćena za nešto drugo, pa opalih uz izdah. Dete koje se plaši šume. To dete, što zazire od šumske noći, osetilo je tu distancu već tokom karavanskog tumbanja po šumskim puteljcima, na putu do ruske banje. Vraćam se dakle u tu prethodnu noć. Odjednom je pred auto izleteo zec. Sva sreća, uradio je to dovoljno daleko da se tu dalo odreagovati. Ali, svakako, de ćeš zajec, u vražju mater. Ubio te grom takog paprikašnog. Moglo se desiti i da ga ubijemo. Vidi tata, pa to je gospodin Rajković? Šta mu je? Sad mu nije ništa, ubio si ga ko zeca. Ili: Vidi tata, pa to je zec. Šta mu je? Sad mu nije ništa, ubio si ga ko gospodina Rajkovića. Na sreću, P. je razumeo situaciju. Šumski spavač. Ukopali smo se u mestu. Polupali se živi. U zajecu, kao da je krv stala, bio je ukopan u svom mestu, u bezmalo smrtonosnoj sekundi svog trka. Samo se njegovo malo oko caklilo pred našim robusnim farovima. Zabolela me je ta uplašenost u pogledu nemoćnog koji ne zna šta ga čeka. Prošla mi je kroz glavu misao o mojoj devojci, pa onda i misao o njoj koja misli na mene. Misli li tako? Prošle su mi pred očima i nanovo oživele slike pogleda nekih ljudi, baš tako uplašenih i nemoćnih. Svakodnevica svetova B dobro ih poznaje. To su oči naših svetova, svetova-zajeca krupnog dalekog kapitala, kome nikako da se doskoči, svetova-zajeca kolonizovanih do samoprezira. Ne znam da li je u blistavom oku tog zajeca pred nama bilo spremnih suza, ali P. je znao da samo treba ugasiti farove i osloboditi ga straha. Osobođen mrakom, odmah je zbrisao. Očajnički smo daleko, šumo, ti i ja. Stopili smo se samo na par sekundi, u tom dobrovoljnom mraku, učestvovali smo u tebi. Sve je oko nas opet procirkulisalo kao da nas nema, kao da nismo stranci, Prometeji busadžije što nameću svoju vatru i drugima. Tako je bilo i posle, u mraku oko potoka i ruske banje. Tako je bilo i posle, na jezerima. Dali smo prirodi njenu ćutljivu reč. Skakali smo, u to mlado leto, goli u jezera i potoke po severnoj Poljskoj, pravo iz malih obalskih sauna. U njima smo se, na paklenoj vrućini, šibali mladim brezinim granjem. U jezeru, nakon skoka, žmurili i duboko disali. Posle bi se u mraku čule sove iz šume. Tad se pije malo, inače srce puca, ali travarica se ne štedi – maže se na lice i napada svaku njegovu poru. Tako namazanog lica, sedi se u tišini. U glavi ne teku misli. Kao da nikada nisu ni tekle. Od tih dana, kad želim da budem miran, mislim na ta jezera.
Poljska B. Kakvo ime! Za vrelo užareno telo odjednom potopljeno u ledeno jezero, za brojanje ledenih ovaca na njegovom dnu, za ogromne jagode koje u bokalu ledene vode omekšaju, poblede, nabubre i na posletku puste svoj zreli ukus, kakvo ime za skuvano jaje koje pluta usred hladne supe od cvekle, kakvo je ime to Poljska B. Na poljskaja leta!
Prag – Varšava – Suvalki – Sejni, jun 2018.
