Dunav kod Velikog Gradišta. fotografija: Lazar Pašćanović
Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020.
—
Dešava se u životu da s nekim nemaš baš mnogo zajedničkog, čak i ako s njim provedeš dvadeset godina, koje bi narod opisao metaforom „ko rogovi u vreći“. Posle se pitaš u čemu je bila kvaka, pa zaključiš da je ta tanana, a žilava spona bila strast prema avanturama. Takva bi bila anamneza mog braka sa bivšim, a sada i počivšim mužem Pakijem.
Paki je bio najlepši muškarac kojeg moje oči videše, iako rastom „kratež“, zbijene građe, predimenzioniranih šaka i stopala, pogrešno spojenih crta lica, i pojedinačno pomalo nakaradnih: spljoštenog nosa, očiju svakog sa svojom politikom, tankih usana, vazda razvučenih u grimase izazvane prenaglašenim emocijama.
Paki je bio i moja ulaznica u svet religije, ispunjen pravilima koje sam nije poštovao, držeći se širenja pravoslavne filozofije, vatreno i nadasve inspirativno, kao da je promašio profesiju. Premda je i kao vodoinstalater imao širok auditorijum, željan ili prinuđen da sluša njegove propovedi. Zauzeo bi pozu, iskolačio očurde, i sa svakom gutljajem rakije ili piva raslo bi i nadahnuće, pa se iskreno nadam da će ga upravo ta vera spasiti da sedne s desne strane Hrista, što Biblija obećava pravednicima.
Sama sam i mnogo pre krštenja bila na neki način pobožna, smatrajući sebe „pravoslavnom komunistkinjom“, i nalazeći zajednički imenitelj u obe ideologije – ljubav, bratsvo, požrtvovanje za više ciljeve. Velike zasluge u tome imale su moja baka, kao i moja učiteljica Mileva Kandić; prva jer mi je pričala da je kao mlada želela da se zamonaši, a druga jer je u praksu sprovodila zagovaranje da „čovek vredi onliko koliko zna, a ne koliko ima“. Pa nam je branila da nosimo nakit, a terala nas da učimo.
Sve navedeno rezultovalo je zvaničnim činom postrizavanja, miropomazanja, pljuvanja na Sotonu... u crkvi Pokrova presvete Bogorodice na Crvenom krstu. Potom se rodila ideja da Paki i ja odemo na hodočašće, na put peške od Beograda do Vitovnice kod Petrovca na Mlavi, gde je svetovnu slavu stekao otac Tadej, manastirski iguman, svojom jurodivošću, kako se pričalo u verskim krugovima.
Svog sam još nevenčanog muža sledila u svemu, pa i u piću, zbog čega se i ovo putovanje odužilo i iskomplikovalo. Krenusmo niz Dunav ka Golupcu, a onda dalje ka Požarevcu, sredinom leta Gospodnjeg, recimo, 1991-e ili '92-e godine.
Korak nam je usporavao tovar – šator, vreće za spavanje, nešto garderobe, što nam je zbilja bilo potrebno, za razliku od gomile konzervi paštete i mesnog nareska, koje smo mogli i usput da pazarimo. Imali smo dovoljno novca i da tu i tamo noćimo u hotelima, što zvuči smešno s obzirom na 130 kilometara koliko nas je delilo od odredišta.
U čemu je, onda, bila avantura kojoj smo zapravo težili?
U zastajkivanju po kafanama.
Konzumirali smo obično kratka i žestoka pića, pa su mi se stomaklija i druge travarice zauvek smučile, ne samo zbog efekta u sluznici nosa, jednjaku, a onda i želucu, već i zbog agresivnosti koju su izazivale. Reč na reč, tuk, na luk, i „dijalozi“ su se često završavali tučama, jer smo oboje bili zadojeni afektivnim načinom komuniciranja.
Razlog za svađu nije bio bitan. Nekad je to bila razlika u stavu kojim ćemo pravcem nadalje tabanati, nekad kakva pogrešna reč po nečijem shvatanju, a jednom i sudbina stabiljke marihuane na koju smo naišli u njivi kukuruza, i premladu je ubrali... „Ne valja se da je popušimo, ipak idemo u manastir“, naizmenično smo tvrdili, na šta bi se onom drugom pojačavao poriv za njenom (zlo)upotrebom, iz čistog inata ili latentne zavisnosti.
Ne sećam se ko je i kad „pobedio“, jer smo konstantno bili blago anestezirani alkoholom, iz kog stanja bismo se prenuli upravo čarkama, i to pred publikom.
Srbija, pogotovo istočna, i tih je godina bila pusta, sa domaćinima u pečalbi po Zapadu. Svoj su gastarbajterski uspeh već tada dokazivali vilama sa kanonadama gipsanih ukrasa. Malo lavova, malo orlova, a većinom jonskih i dorskih stubova na terasama kućerina. Spušteni zastori su svedočili da raskošna zdanja nisu u svakodnevnoj upotrebi, nego da služe za reklamiranje prestiža.
Ona šačica preostalog stanovništva silno se dosađivala, na to uveliko naviknuta, te nas je doživela kao uljeze u kolotečinu. Stoga nas je neko prijavio policiji da narušavamo javni red i mir, pa su nas „organi“ uhapsili i sproveli u stanicu u Malom Crniću. U cilju da nas drže na oku, ali na sigurnoj distanci, komandovali su da razapnemo šator u službenom dvorištu, gde smo nastavili kavgu, u rundama.
Podstaknuti bukom, policajci su dolazili da nas razdvajaju, ali čim bi otišli, produžavali smo sa gušanjem, zasnovanim mahom na guranju i grebanju, uz prodorne zvučne efekte. Sve dok nas umor nije skolao, kada smo konačno zaspali, priljubljeni kao sijamski blizanci, prvenstveno zbog gabarita šatora, ali i zato što je sve to bilo deo nastupa „putujućeg pozorišta Nikoletić“, kako nas je beogradska ekipa nakon svadbe (i podrobnijeg upoznavanja) nazvala.
Ujutru je tenzija popustila, ustupila mesto mamurluku, nikako opstrukciji daljem predavanju čarima putešestvija. Svraćali smo do meštana, ko god je bio voljan da nas pozove na čašicu razgovora, a nadasmo se i nečeg konkretnijeg. Takva logika nas je dovela do prastare kućice bračnog para, ispisnika građevine, gde nas je privuklo gnezdo roda svijeno na odžaku.
„Sami smo kao panjevi“, odmah su nam se požalili, aludirajući baš na simbol plodnosti što je sa njihovog dimnjaka štrčao poput 3D bilborda. Tešili smo ih sopstvenom bezdetnošću, a sve u nameri da se domognemo još malo rakije. Čiča je pijuckao uzdržanije, pa je skrenuo razgovor na oca Tadeja, inspiratora naše pustolovine.
„Priča se da jede samo suvi hleb, i da pokupi i troškice, da ne bi ništa bacio“, idilično je ilustrovao starca, tako suprotnog od našeg oblapornog hedonizma. Možda nas je na časak ugrizla savest, ali se brzo pokunjila, pred autoritetom domaće šljivovice. Rastasmo se na vreme, pre nove epizode igrokaza.
Put nas je naneo do obližnjeg jezera Zaova. Legenda o njegovom nastanku slutila je na nevolju, jer je govorila o dvojici braće, Pavlu i Radulu, i njihovoj sestri Jelici koju su posebno voleli. Pavlova ljubomorna žena skovala je plan kako da joj doaka, pa je ubila muževljevog konja i sokola, krvavi nož sakrila ispod Jeličinog jastuka, a nju optužila za masakr. Pavle je ženi poverovao, naredivši da se Jelica razapne konjima o repove, i da je oni rastrgnu. Tako i beše, ako je verovati predanjima.
Ničeg od te surovosti ne zatekosmo na jezeru koje se pitomo mreškalo u spokoju jutra. Međutim, ubrzo su došli lokalni lovci zbog tradicije kuvanja gulaša od srndaća. Kako tog dana nisu imali sreće, izvukli su divljač iz zamrzivača restorana, spravivši nešto najukusnije s čim su se naša nepca susrela. Podrazumeva se da je bilo i alkohola, ako ni zbog čega drugog, ono zbog boljeg varenja.
Te noći Paki nije oka sklopio, zamišljajući nemani od zvuka strujanja vetra. Sve vreme je nešto šuškalo, pa je očekivao napad medveda. Za to vreme, ja sam spavala snom pravednice, poput legendarne Jelice, čija me je sudba tek čekala, u ne baš tako eksplicitnom obliku.
Nekoliko skokova u vodu, par zalogaja ostataka gulaša, pakovanje šatora, i bili smo spremni za dalje pešačenje. Za par sati bili smo u Petrovcu, uz samo jedno stajanje, opravdano degustacijom čuvene šopske salate, i po dve čašice šljivke, obaška. A bez incidenata, u sklopu duhovnih priprema za susret sa Tadejom.
Petrovac se ispostavio kao neprijatno iznenađenje, jer je bio mali, sparan, sa glavnom ulicom načičkanom pogrebnim preduzećima, tek sporadično asfaltiranom. Mlava je u toj sezoni bila plitka, nepodobna za plivanje, a naš hotel bez struje i naznaka njenog dolaska.
Razlog da se u nečemu konačno složimo – da što pre odemo – pretvorio se u kamen razdora. Hoćemo li i dalje na isti način, nogama, ili ćemo preostali, neznatni deo puta prevaliti autobusom, žučno smo većali do sitnih sati, koristeći poslednju priliku da se napijemo.
Ujutru je prevladao bol u glavi i mišićima, te do Vitovnice stigosmo lokalnom autobuskom linijom. Odjednom smo se obreli među bogobojažljivim bogotražiocima, obučenim po manastirskoj modi – dugih sukanja, marama, tamnih odela od sukna. Svi su čekali umnog starca da im prorekne sudbinu ili ih na kakav drugi način posavetuje.
Crkve i porte se i ne sećam, pod jakim utiskom skupine vernika što je dreždela u trpezariji. Na dugačkim drvenim klupama, sa šoljicama (retke) kafe u drhturavim rukama. Svako sa svojim grehom i nadom u oproštaj.
Otac Tadej tek što se nije vratio „iz grada“, ako bi se Petrovac tako mogao nazvati. U vremenskom procepu dokolice, stvoreni su uslovi za svakojako raspredanje, mahom o karakteru „sveca“, kako su Tadeju tepali, a čije su osnovne karakteristike definisane kao „strog i pravedan“.
Naročito je bio osetljiv po pitanju braka, jedinoj časnoj alternativi povlačenju u manastir. Vanbračno vodanje, a posebno „spavanje“, starac nije tolerisao, kako su nas posuvraćeni dušebrižnici obavestili.
Ovlašni pogled na Pakija uverio me je da se u njegovoj glavi nešto ozbiljno događa. Nos mu se snuždio, šaketine prestale da gestikuliraju, oči se usaglasile oko taktike koja će uskoro biti obelodanjena. Jer, kad je otac Tadej stigao, Paki se pravio da se ne poznajemo, time obesmislivši pređene kilometre. Bolje da me je ošamario, stavio konjima međ’ repove, nego da me je ovako jeftino prodao.
Dugo sam se meškoljila po tvrdom krevetu, navlačila ćebe preko glave da se ogradim od hrkanja u ženskoj spavaonici, jedva čekala zoru da ustanem, liturgiju predremala, nikad u životu tako poražena.
Paki se, opet, sav uprepodobio, negirajući svoju prirodu, uporedivu sa Hamletom, ili kraljem Ibijem. Krstio se ipak teatralno, uz ljubljenje tri prsta u završnici, čime me je dodatno iritirao.
Posle službe, starac nas je nezavisno posavetovao da „slušamo roditelje“. Ovim je možda kamuflirao jurodivost, ili samo nije hteo da se bavi neizrečenim, puštajući nas da se sami borimo sa svojim demonima, bilo isceniranim, bilo stvarnim.
Bejah pomalo ljuta na „sveca“, ali i na Pakija i sebe, budući da smo prokockali svoju šansu za prosvetljenjem. Paki obmanom, a ja pristajanjem na sve što je on zamislio.
Srdžba je u meni tinjala, ali sam se sa scene povukla, baš kao i Paki, bez aplauza. Pomešali smo se sa grupom odlazećih poklonika, u Petrovcu ušli ćutke u autobus, ostali nemi do Beograda, dok su se jedino oglašavale nepojedene konzerve u prtljažniku, i same utišane svojom nepotrebnošću.
Mislim da smo kunjali čitavu sedmicu, Paki i ja, po povratku. Vitovničko iskustvo nikad nije bilo dramatizovano u našem kućnom pozorištu, čije su teme uvek bile od malog, neprepričljivog značaja, ali podignute na nivo klasičnih tragikomedija.
Svom društvu nismo ostali dužni, iako su predmeti pripovedanja bile pijanke po kafanama, i noćenje u policijskom dvorištu, i gulaš od srndaća... Jedino je Pakijeva izdaja bila zatajena. I nikad sasvim oproštena.
Kao ni kolektivno idolopoklonstvo starcu Tadeju, verovatno ni krivom ni dužnom za legende spevane o njegovim proročkim sposobnostima. Već samo pažljivom slušaocu onoga što čovek želi da otkrije, i posmatraču ljudske ćudi, sklone da je neko vodi kroz život, zagonetnim putevima. Bio to reditelj, muž ili živi svetitelj.
