Dunav. fotografija: Klub putnika
Prva nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2023.
—
sve što si video na balkanu
behu samo privid-lađe
na mrkoj pučini prapočetka
- balkanski putopis, miodrag pavlović
kacanska kapetanija
evo ti, zamisli sad da svaka od ovih glavica predstavlja jedno doba i njegova sećanja, kaže deda nabijajući i poslednju glavicu kupusa u kacu. e tako, izvadi kisele ruke iz kace i otrese ih sa strane. a ovaj kamen, e to ti je zaborav, i njime uzmeš lepo, evo ovako, i sve to lepo pritisneš odozgo, jer inače ne bi stalo ni ovo malo što smo natrpali unutra.
ja se držim rukama za ivicu kace i propinjem se na prste da bih uopšte i video šta se tamo dešava, u tom dedinom kupusarniku sećanja. sve me u toj teoriji zbunjuje, jedna stvar posebno: znači onda... onda znači jedemo ova sećanja?, pitam ga zagledan u punu kacu. pa da, kaže on, zaustavi se na sekund i pogleda me značajno, kao da mu je teorija dovedena u pitanje: kad ostariš, počneš da jedeš sećanja, njima se hraniš, o tome se radi. ipak, nije mi to bilo dovoljno: i kako onda? šta kad ih sve pojedeš, šta ostane? on je svom snagom nabijao onaj kamen u kacu. bio sam strpljiv, dao sam mu malo vremena za odgovor, ali i to malo je bilo previše, jer, bilo da se pravio da me ne čuje, ili da samo više nije mogao da me sluša, ja odgovor do dan-danas nisam dobio. možda mu se teorija još onda bila ukiselila, pa se branio ćutanjem.
bilo kako bilo, deda na proleće propere kacu, i bez da je nekako, bilo kako, malo bolje očisti – jer deda zna sve, i što se njega tiče, kaca je dovoljno čista –, na leto je napuni vodom i pusti me da se kupam u njoj. baba uveče zategne krevet koji miriše na bele oblake, a ja, dečje umoran, legnem u njega i, naravno, smrdim na kupus. narednog dana, mi, smederevska delegacija sa prve lipske rampe, idemo crvenim fordom fiestom u batovac, da vidimo ostala porodična kolena. letnje porodično poselo. ako ne računamo šalinačko groblje, batovac je poslednje naseljeno mesto na toku velike morave pre njenog ušća u dunav. tamo, u batovcu, babe nam uveče u letnjoj kujni prostru ćebad i naprave nam partizanski krevet. mi se, deca, svi cerekamo, guramo, pucamo od sreće, spavamo zajedno kao partizani, leto je, zvezde blješte – ja još smrdim na kupus. sledećeg dana idemo na batovački vašar, igramo žmurke sa ciganima, svi smo nikolići – ja jedini smrdim na kupus. prodavačica žetona sedi i liže sladoled u usijaloj karoseriji stojadina, peškirče joj je oko vrata, uručuje mi žeton i čudno me gleda. dedaaaaaaaaaa!
deda je na privremenom – tridesetogodišnjem – radu u nemačkoj valjda naučio da ako ti ne budeš u pravu, biće neko drugi. zato je on uvek u pravu. to je još zanimljivije kad se uzme u obzir da je baba, na istom tom životnom privremenom radu, shvatila da je savršeno moguće da deda uvek bude u pravu, a da se neke stvari u njihovom životu ipak ne odvijaju kako je on smatrao da treba. (baba mi namigne.) privremeni rad, privremena harmonija, pa i život je, kad se pogleda od pozadi, vrlo privremen. (život mi namigne.)
i tako je zapravo bilo svakog leta, dok sam mogao da stanem u tu kacu. kupao sam se u njoj kao rimejk nekog srednjovekovnog siročeta kog su u šumi pronašle i usvojile nimfe najade: sa rukama u vazduhu i osmehom od uveta do uveta, virim go iz kace za kupus na sred dvorišta, dok kraj dvorišta teče i reka siroče – jezava.
a mogao je deda i da me iznenadi, da se prišunja, iznenada zatvori kacu poklopcem, položi je, sa mnom u njoj, pa nas zakotrlja na plovidbu, niz dvorište: uz ogradu komšijine kuće, pa pored radionice u kojoj se slavila trodnevna slava-preslava i ispred koje smo mi, deca, praznili svinjska creva tokom svinjokolja, onda bi kaca išla dalje, niz baštu, gde je deda gajio kivi, a baba sve ostalo što smo zaista jeli, jer je zaista moglo da rodi, pa kotrljalački dole ka komšijskoj septičkoj jami, pa pored zbudženog kokošinjca i svinjca gde smo baba i ja ulazili ujutru sa suncem i uveče sa belom neonskom lampom i vikali piju-piju i gro-gro, pa kroz mali šljivik – u koji kad sam se prvi put posrao držeći se za stablo, shvatio sam da je taj čin zapravo civilizacijski vrhunac srpstva – pa preko blatnjavog puteljka i tras u jezavu!
reka-siroče
upadom u jezavu, mrtvu reku, počelo je vreme plutanja. kada su voda u kaci i voda u reci uspostavili svoju plutajuću raznotežu i kada sam novi ja došao sebi od silnog kotrljanja, odmah sam osetio da voda nema ni vreme, ni prostor, ili se oni bar u vodu ne upisuju kao u kopno. zato sam odmah, na samom početku plovidbe, ispisao na unutrašnjem zidu svoje kace jezavsku elegiju vodenosti:
voda protiče
voda nosi
voda ulazi polako
u kosti
kroz vodu možeš da padneš
i da odeš
ona ti oduzima žeđ
ispira iz tebe boje
ostaješ beo
kao riblje meso
i nem
kada te voda
probode.¹
zato, kaco moja plutajuća, probudi me na pučini slanog i ispranog!
jezava nije mrtvorođena, ubili smo je. ona se svojevremeno izrodila iz velike morave, kao njen rukavac, i probila se sve do dunava. baš na tom mestu, na kom je davnih dana jezava probila u dunav, đurađ branković je došao, stao, podbočio se, stavio ruku na čelo da napravi zaklon za očinji vid pod sunčanim nebom, pa je pogledao uz dunav, pa niz dunav, okrenuo se svojoj despotici i sviti svojoj, koja je stajala uz obalu hladne i bistre jezave, i napokon rekao, na nekom jeziku od kog mi danas ni reči razumeli ne bi: ovde ima biti nova prestonica! ovaj niz istorijskih događaja, zbio se u jednom jedinom danu 1427. godine. od tada, kojekakvi su ljudi bogatili i pustošili tu prestonicu srednjovekovnih budžovana, ali je niko nije tako polagano i temeljno ubijao kao što smo to radili mi, njeni daleki potomci, ubijajući jednu od njenih reka. priča se da je jezava ulivala jezu kad bi nabujala i izlila se iz svog korita u plodna šalinačka i godominska polja, nadomak smedereva. to je bio razlog da se ona odseče od velike morave, glavnog izvora njene jezive snage, što se krajem 19. veka i desilo, tako što smo je od morave pregradili nasipom. ipak, jezava je to preživela. po rečima nezvaničnog hroničara umorstva reke jezave, nikole tasića caleta, ona je svojevremeno imala dva korita, i na ta dva korita čak sedam drvenih mostova, od kojih su neki bili i u širem području grada. kod jednog od tih mostova je miki keš, caletov drug i sin izvesnog bate mečke, napravio jednu od najboljih bravura u istoriji skokova u jezavu, ali se pritom zabio u mulj do kolena. pre nego što je uopšte i izgrađen prvi od mostova kod samog ušća u dunav, jelka dalmatinka, caletova strina, čamcem je svake nedelje prevozila na drugu obalu jezave one koji su išli da gledaju fudbalske utakmice na tadašnji stadion budućnosti, a današnji teren železnika, u srcu današnje smederevske favele. to su zlatne strane jezavske hronike. posle rata, industrijalizacija je uslovila nova pregrađivanja i isušivanje nekoliko delova korita. međutim, meni se čini da je ni to nije dotuklo kao beskrajno postindustrijsko zatrpavanje smećem, od kog je, na jednom mestu rečnog toka, nastala današnja gradska deponija. time je tok jezave i definitivno presečen. zato, posle svega što ju je zadesilo, mene kacenog jezava nije mogla ni da nosi, već sam morao da zasučem rukave i zaveslam, zajedno sa muljem, plivajućom plastikom, žabokrečinom i svim zalutalim septičkim odlivima. tako sam stigao od mesta gde sam u nju upao do mesta gde je ona danas pregrađena gradskom deponijom, koja se, gledajući iz vode, uzdiže kao kilimandžaro u dimu i smradu. tu se naprosto mora izaći iz jezave, otkotrljati se po obodima deponije do sledećeg preživelog dela rečnog toka, koji se u potkovičastom luku proteže kroz tiha i ravna godominska polja. kada se stigne do drugog kraja potkovice, onda je potrebno opet izaći iz vode, skotrljati se niz ulicu alasku, i upasti pravo u današnju marinu, koja je zapravo zagađeni patrljak nekadašnjeg ušća jezave u dunav. tamo se nađe poneki potonuli čamac, a tugaljivi pecaroši sa izbledelim kačketima pecaju plastiku uz eksplozije kreketanja. uz njih stoji istočni zid tvrđave, kule su mu stamene, ali naherene i tužne, tužne kao one priče o despotici prokletoj jerini, ireni kantakuzin, koju pesme i rekla-kazala predanja optužuju ne samo za sveopšti kuluk, već i za moratorijum na jaja, koja su u godinama izgradnje trošena isključivo kao sastojak prirodnog cementa za tvrđavu. tako je tužna i pomisao na jezavu, reku siroče, jednu od mnogih malih i žilavih ubijenih pojilica dunava. ipak, i pored tuge ondašnje i tuge sadašnje, kada se popne na jednu od kula malog grada tvrđave, i pogleda ka svežoj i šumovitoj adi i pooranoj banatskoj ravnici s druge strane dunava, ka teškim tankerima meko i snovito usidrenim na površini reke, tada i tamo pogled postaje dunavom, izvan vremena. onome ko to ne vidi, nemojte reći da je ovaj grad nekada bio prestonica i ništa neće delovati pogrešno.
reka lažno suvog sveta
kada se tu, tik uz tvrđavu, iz bivše jezave, uplovi u dunav i zaplovi nizvodno, na severo-zapadu ostaje pločički rit, sa pokojom napuštenom kućicom velikih drvenih prozora, koje je vetar odavno razbio. na dugačkom nasipu pločičkog rita uzdižu se visoke topole u kojima s jeseni košava danima huči, spuštajući se sa karpata. dok se još pošteno i ne isplovi iz smedereva, odmah je tu tanki kovinski most, a malo pre njega, i visoke bele čelične čaplje za pretovar robe u kovinskoj luci. nizvodno od kovina, naročito nakon ušća velike morave i mlave u dunav, korito se otvara i puno je rečnih ada, tankih, ali dugačkih, u obliku mekih potkovica, koje je dunav savijao jako, ali savio nežno. i tako sve do ramske tvrđave, gde se korito stešnji, zakrivuda, i gde više nema ni mesta za velike dunavske ade tišine, koje dunav čine dunavom, sve do one koja se prostrla naspram golubačke tvrđave.
ta se ada sa rumunske strane zove ostrvom stare moldavije, kao i obližnje selo. dvoje kajakaša koje sam jedne godine upoznao u kampu nizvodno od golupca, rekli su mi da su noć pre našeg upoznavanja proveli na tom ostrvu. krenuli su iz beča, plovili su tada već mesec dana niz dunav, i te večeri su stigli na ostrvo. bilo je leto, zalazak je trajao dugo, smrkavalo se polako. razapeli su šator uz obalu i upalili plinski rešo. čuli su samo šištanje plina, i nikakav zvuk nije dopirao ni sa jedne od obala. to je rečna tišina velikih dunavskih ada. jedino što su čuli, i zbog čega su, kako kažu, i otišli na to ostrvo, bio je topot konja po vlažnoj zemlji. legli su da spavaju, i nisu bili sigurni da li se topot čuo iz zemlje ili je putovao kroz vazduh. ujutru su i videli taj čopor divljih konja, čija dlaka je na jutarnjem suncu imala tamno crvenu boju, a crna griva se presijavala kao da je bila puna svile. ostrvo stare moldavije je kolonija divljih konja, a po pričama koje se još čuju po obalama dunava, negde na ostrvu je i humka zemlje pod kojom je sahranjen atila hunski. njegov je noćni topot.
dok su nam dvojica bečlija zadovoljni publikom i bez predaha prepričavali ostrvsku noć i ostrvsko jutro, nas petorica srednjoškolskih bezbrkih somova, koji su odlučili da leto provedu kampujući na dunavu, spremalo je večeru. i dok su kajkaši pričali o snazi konjskog topota, mi smo topotali po mesnim narescima, topili kockice supe na rešou i pili jedno pivo kao točilicu mladosti. gazda kampa, koji je tu provodio sve vreme sedeći u svojoj improvizovanoj kafani, cele večeri je sve posmatrao ćutke i bez ikakve reakcije, kao da ništa nije ni video. tada, dok smo mi bili srednjoškolci, kamp se zvao toma. tog čoveka, koji je morao biti gazda i koji se morao zvati toma, niko nikada ništa nije pitao, iako je tu provodio cele dane. on je iz svoje udobne osmatračnice, u svojoj udobnoj kafani, uz svoj udobni dunav, pratio sve što se događalo. toma je čuo ceo triler u prvom licu koji je ispričao japanski gost. on je putovao svetom na biciklu, sve dok mu ga nisu ukrali u beogradu, a onda je tako očajan i razbicikljen išao gde ga je put nosio, čekajući da mu naša policija pronađe bicikl. toma se ni na to nije nasmejao. toma je video kako pedantni starovečni francuski bračni par sa bizarnim osmehom obavlja sve kamperske aktivnosti. svima su se osmehivali tako da se sticao utisak da im je nešto zaglavljeno u dupetima, ali da to, iz nekog razloga, niko nije smeo da zna. toma od silnog posmatranja nije stizao da počisti kampersko kupatilo, ali oni su i u to kupatilo ulazili sa osmehom. toma je čuo, zajedno sa svom florom i faunom đerdapa, kako hrče čopor minhenskih bajkera. toma nas je jednog popodneva video kako peške odlazimo po pivo i hranu u obližnju radnju, svega 6 i po kilometara magistralnim putem, i gledao nas je sa istom ravnodušnošću kako u povratku pokisli utrčavamo u kamp, zatičemo šatore otvorene i poplavljene, a naša dva šatoropazitelja toliko pijane da i je som kog su pekli bio na zemlji, prepečen u prašini. posle smo jeli krompir i kupali se po kiši. toma je sve gledao. jedini pogled koji me je na tom kampovanju u selu brnjica više i dublje uznemiravao, bio je pogled male rečne zmije. ona bi svake večeri izvirila bar dvadesetak centimetara iz vode i tako satima gledala šta sve ljudi umeju i mogu da rade dok borave uz reku. uopšte nije delovala pakosno, više je nekako bila šokirana.
letnje večeri uz snažnu i svežu reku, čije se korito širi i stešnjava među brdima i šumama, ostale su u meni. zato sam se, čim sam svoju devojku ubedio da pođe, tamo vratio sa njom. skupili smo i pare, ali pošto smo, potpuno neplanski, postali i punoletni, rešili smo da umesto u kamp, odemo u hotel, hotel lepenski vir. dakle, ovog puta, još malo nizvodnije. odmiče kacanska plovidba: donji milanovac. hotel lepenski vir je soc-neolitski, vanvremenski, podsećao me još tada na muzej afričke umetnosti u beogradu. tamo smo prvog dana pokušali da, kao punoletan par na trodnevnom putovanju, izvedemo razne kopulativne zahvate, što se ispostavilo bespotrebnim, čak možda i malo neumesnim. ubrzo nakon toga sedeli smo na terasi, gledali ka dunavu preko šumarka u podnožju hotela. grickali smo semenke i bilo je puno zrikavaca, u sobi je ostao upaljen televizor, počinjale su olimpijske igre u londonu. dugačka i teška smeđa zavesa vijorila se iza nas, na vratima balkona. narednog dana smo pošli u lepenski vir. nešto me u vezi sa tim danom proganja u mom sećanju, kako onom bliskom, tako i ovom daljem: ne mogu iz sećanja da izbrišem jednog rusa harmonikaša. njega smo upoznali mnogo kasnije, i pouzdano znam da nije bio sa nama u lepenskom viru, no sećanje ima svoje zakone. u raljama tih zakona, ja imam taj neopozivi osećaj da je on zaista bio sa nama, i stalno ga vidim kako se od magistrale, gde nas je ostavio autobus, peške spušta sa nama ka lepenskom viru. vidim ga i tamo, pod onom belom kupolom nadvijenom nad tim sablasnim arheološkim nalazištem. vidim ga u sećanju, kako se zajedno iščuđavamo tim tlocrtima i figuricama koje je dunav oprao i izgulio, jer nam ništa nije jasno i imamo osećaj da nas neko zajebava sa tim najstarijim sedelačkim naseljem u evropi. posle je na obali imitirao zatvorenih očiju kako svojim velikim šakama svira svoju harmoniku. sada, dok pomalo panično pokušavam da u svojim putničkim sećanjima tog harmonikaša, kome sam i zaboravio ime, vratim tamo gde mu je zaista i mesto, i dok se prisećam koliko mi je nerealno delovao značaj tih neolitskih tlocrta i kamenčića, pomislim u kaci svojoj da
u stvari
sve je potop
svet je lažno suv
mi tonemo
javlja se breg
nada svime bije bubanj
tu silnu vodu
ne može da razvede
nijedan rov
blago tome
ko je rođen u vodi
i za potop ostao
gluv.²
potopljen tom mišlju, pri povratku u grad nisam ni osetio jak vetar koji je pravio ogromne talase. mali gradski kej bio je prazan. devojka i ja sedeli smo na klupi, vetar nas je polivao kapljicama talasa. brda na drugoj strani dunava nisu oštra, ni visoka, puna su šuma i nema nikakvih kuća. dunav je širok, kao malo jezero, po kome se u sunčan dan raspu bele jedrilice, ali se tada spustio vetar i napravio pometnju. mi smo ipak sedeli, kao da nećemo biti potpuno mokri, i kao da su i vetar i voda lažni. u sobi smo se osušili i dobro zatvorili drvene prozore u koje je vetar lupao celu noć. poslednjeg dana smo otkrili da u donjem delu donjeg milanovca, između benzinske pumpe na ulazu u mesto i vulkanizerske radnje na izlazu iz mesta, postoji nekoliko stotina metara centralne pešačke zone, i tamo se u solidno snabdevenoj kineskoj radnji mogu kupiti turistički magneti sa zanimljivim dunavskim rečnim vodenim motivima: crveni krug i u njemu plava krivudava voda sa belim brdima okolo, kvadrat pola beo pola plav sa zanjihanim palmama u sredini i natpisom srbija (i crna gora?), sivkasti krug sa malim veselim mamutom i natpisom donji milanovac, četvrtasti magnet sa glavom tomislava nikolića, bez natpisa.
takav tip magneta, mogao bi možda da se napravi i kao uprizorenje posete hidrocentrali đerdap koja se dogodila na našoj poslednjoj ekskurziji u osnovnoj školi. nastavnički kolektiv je, naime i naravno, pre te ekskurzije bio na krstarenju dunavom da izvidi rutu i lokaciju. pri tom se izviđanju – kako ćemo saznati na pet godina male mature – ceo kolektiv toliko napio da su po iskrcavanju i dolasku u turistički deo kompleksa hidrocentrale svi počeli da povraćaju, ko je gde stigao. par meseci kasnije, tokom naše ekskurzijske posete hidrocentrali, mi smo blenuli u tehničke crteže turbina koje našu otadžbinu hrane strujom i za čije je postojanje zaslužan one&only – nikolaj tesla. kada je vodič izgovorio to ime, svi smo počeli da tapšemo, kao mali dunavski somovi koji zajedno izlaze na površinu, onda je tapšanje polako počelo da se pojačava, nastavnici su bili raštrkani po sali i sve vreme su se vidno suzdržavali od smeha, domunđavali su se, obrvama pokazivali jedni na druge, muzičarka je već imala suze u očima i bila je potpuno crvena, a aplauz tesli se već ori salom, vodič smireno pokazuje rukama da se utišamo, matematičarka se već smeje naglas, gleda u likovnjaču i pokazuje prstom u otvorena usta, ne mogu da se suzdrže, hvataju se za zid, obrazovni kolektiv puca po šavovima, drže se za stomak, turbine se okreću, mi male somine počinjemo da skačemo, vriskamo i tapšemo, svi se smeju na sav glas, probijaju urlici od smeha, nastaje komešanje, rodoljublje i ponos nadiru u nas kao voda u turbine, svi skačemo i skandiramo nikola-srbija! nikola-srbija!, vodič je izbezumljen, dere se da prestanemo, ekskurzija tone uz slavlje kao brod ludaka, neki se valjaju na podu, cela sala sa ogromnim fotografijama generatora ori se glasnije od onih stvarnih, ali sve to dok se nije začuo alarm. onda je nastao tajac, smo svi brzo i u tišini napustili hidrocentralu, potrpali se u autobus i zauvek nestali.
o, a kako bi tek naša učiteljica ilinka, koja je, uzgred budi rečeno, rodom iz nizvodnog kladova, bila srećna da nas je videla u ekstazi ljubavi prema svojoj zemlji i svom đerdapu. ta rođena kladovčanka, ne da je nosila đerdap u srcu, nego je i po svom ličnom geografskom osećanju, propovedala da je kladovo glavni grad srbije. ta propovedna pedagoška metoda podrazumevala je davanje jedinice olovkom svakom ko se usprotivio kladovocentrizmu. znala je da jedinicu olovkom niko ne prijavljuje kod kuće (te da roditelji neće proveravati o čemu se radi), ali da nije ni potpuno bezazlena, jer u svakom momentu, nekim drugim povodom, jedinica može da bude prevučena hemijskom (te da niko ne može da se igra sa kladovom). imala nas je, ta prefrigana đerdapuša. tako su temeljno poznavanje liste viđenijih gostiju kladovskog hotela đerdap, svest o velelepnosti kladovske sportske hale jezero i čistoći gradskog parka i keja, bili i biće stožer mog osnovnog obrazovanja, oko kojeg se vrte ovi virovi putovanja i sećanja.
jedina znamentiost glavnog grada koju ilinka nije volela, bila je tvrđava fetislam. naravno, zato što su je napravili turci. fašisti očigledno nisu uspeli da na celom toku dunava održe isti nivo svoje umobolnosti, pa su tako u ovim krajevima turci ostali turci – naši stari dobri neprijatelji. sa debelih zidina fetislama, koji je već sam po sebi ruševinasto i vekovno elegičan, na suprotnoj obali dunava vidi se najelegičniji grad. naravno, on je takav elegičan sve dok se ne uzme trajekt i preveze se tamo, prošeta se njegovim ulicama, nešto se pojede, pa se shvati da on ima sve ono što gradovi uglavnom imaju, i nema sve ono što gradovi uglavnom nemaju. reklo bi se, dakle, da tu ne ostaje baš puno prostora za elegiju. no, srećom, jedan grad nije sazdan samo od našeg prisustva u njemu, već i od njegovog prisustva u nama. pa evo zašto je turnu severin bio elegičan u meni i pre nego što sam ga prvi put video, iz daleka, sa druge obale, sakrivenog iza njegovih obalskih betonskih silosa i lučkih hangara:
sadašnjost moja je pusta, kô pusta pećina neka,
i u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas;
prošlost je protekla moja kô burna planinska reka,
a s njome radosti moje kô rajski jedan čas,
kô zvuk, izgubljen davno. za sve što beše lepo,
za otadžbinu, ljubav, i mladog druga svog,
spokojstvo i dane svoje ja sam žrtvovô slepo,
i sile duha mog.
i sve je propalo redom: zavičaj, ljubav i druzi,
pa i toplina želja, i vera, pa i nad;
i ja sam ostao samac. o pojte pesmu o tuzi!
smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
s razvala prastarih kula, gde nema života više,
a gde je nekada sever podigô tvrdi stan,
da s gordih bedema gradskih varvarske gomile briše,
ja sanjam beskrajno mračan il' ipak dragi san:
sanjam o večnom miru. o drevni severov grade!
i ti si mumija jedna, telo bez duha svog,
po tebi pavit se širi i gnusna zmija se krade,
i gavran sumorno grakće s kamenog vrha tvog.
kraj vlažnih zidina tvojih gomile kamenja stoje
i urna bačena leži... i po kamenju tvom
ja stupam umornom nogom, da ime urežem svoje
na sarkofagu tom,
u kome počiva život minulih vekova davno,
i trijumf života večnog. u majski vedri dan,
kad vetar leluja vreže il' šumi u veče tavno,
on živi leluja pokrov i krepi večni san.
a dole dunavo bruji i gusti šumore luzi,
i smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad...
o pojte sumornu pesmu, o pojte pesmu o tuzi,
s uzdahom ja je primam, s odjekom prazan grad.³
turnu severin, 28. januar 1892.
vojislav ilić
taj vojislav ilić, kakav je to uopšte pesnik? oduvek sam imao osećaj da ako zatvorim čitanku, on prestane da postoji, kao i turnu severin, kad bih u njega zaista ušetao. pišem sebi u kacu: pažljivo s poezijom, nekad se desi i život, taj lažno suvi svet i nestane sve.
pelikan istoka
taj odjek praznog grada zavukao se i u moju kacu plutajuću. pokunjio sam se i povukao na počinak. iako bi dnevnik ove kacanske plovidbe mogao da se nastavi razmaštavanjima o dunavu koji nizvodno rumuniju deli od bugraske, moldavije i ukrajine, predlažem da ta razmaštavanja zamenite pomaštanim sećanjima klaudija magrisa ili emanuela rubena. ja sam samo na privremenoj dunavskoj plovidbi u mojoj kaci, a oni su dunavopisci temeljni i istrajni. prvi je dunavopisac nizvodni, drugi je uzvodni. prvi piše za stolom svog tršćanskog bistroa naočigled svih, a drugi vozeći bicikl, izmičući svima. ima još mnogo razlika među njima, ali jedna je stvar ipak zajednička njihovom dunavopisanju: nisu ni čuli, ni pisali o kacanskoj plovidbi.
od činjenica, izneo bih još samo ovo: moldavija izlazi na dunav kod grada đurđulešti u dužini od celih 340 obalskih metara, delta dunava prostire se na preko 4.000 kvadratnih kilometara, a pelikan koji nastanjuje deltu dunava u rasponu svojih krila može da ima i preko 3,5 metra. u senci tih krila, crno more razgradiće i u sebe upiti i moje malo jezavsko kacanstvo, tu nabujalu reku putnih sećanja.
