Baš sam se spremala da svoja iskustva, saznanja i osećanja vezana za najveće i istoimeno ostrvo u arhipelagu Madeira pretočim u reči, kad nađoh i pročitah odličan tekst Dragane Zec o istom. Sjajno opisana flora, fauna, geografija, evolucija... Rekoh sebi, dodaću samo još par stvari o gastronomiji i nekim zanimljivostima, ali reč po reč i moj nesuđeni komentar prerastao je u tekst. Vođeni sigurnim korakom pravog, 101% Maderijanca, Eltona, morali smo, hteli to ili ne, da okusimo svaku poslasticu sa ostrva propraćenu istorijsko-gastronomskim objašnjenjem koje bi uvek počinjalo sa: „Mi ovde, na Madeiri, imamo...“ Elton je rođen na ostrvu, tačnije u glavnom gradu Funchal. U drugoj deceniji svoga života pokušao je da sebe pronađe na „kontinentu“, ali mu je život u Lisabonskoj gužvi postao nepodnošljiv, i posle više meseci provedenih na klinici, gde se lečio od depresije, rešio je da se zauvek vrati rodnoj, ovoga puta u pravom smislu te reči, grudi. Sada gaji izuzetnu netrpeljivost prema „kontinentu“ , a njegovim stanovnicima koji zalutaju na Madeiru pokušava na svakom koraku da pokaže prednosti ostrva. 
Ne bez bojazni da će moje ime posetiocima ovog sajta postati asocijacija za bljutave napitke, prosto moram da opišem još par „endemskih bljuvotina“ (no offence, dragi Eltone). Prva i najpoznatiji je poncha, veoma slatko i jako piće, kako je već pomenula spisateljica predivnog teksta, sačinjeno od limunovog soka, meda (ali onog od šećerne trske, mada se može staviti i običan, pčelinji) i belog ruma (naravno, ne sumnjam da postoji i ta varijanta) umesto kog su naši domaćini koristili tipičnu maderijansku rakiju, napravljenu, takođe, od šecerne trske. Poncha je, kako sam pomenula, jaka i to u svakom smislu, jak ukus ali izgleda i procenat alkohola, jer posle više popijenih čašica, dok vam je u glavi sve bistro, noge vas potpuno izdaju... bar tako tvrde naši vodiči. To važi - dodajem ja - samo ukoliko vam se ne desi da vam već od prve čašice izgori želudac! No i pored svega, poncha je prijatnog ukusa i nju ne ubrajam u „endemske bljuvotine“, što bi svakako bila pé de cabra (u bukvalnom prevodu "kozje stopalo", ali zapravo naziv za gvozdenu polugu, od onih što se u filmovima koriste za obijanje automobila). Ovaj napitak čudnoga imena pravi se jednostavnim miksanjem čaše piva, čaše belog vina, malo šećera i kašike neskvika! Kao rezultat dobija se kremasto-penasta tekućina izuzetne kalorijske vrednosti, no maderijanske dame ne brine ta činjenica dok je u slast ispijaju. Ukus ne želim da komentarišem - na kraju krajeva, endemski je samo recept, a sastojke možete pronaći kod kuće pa probajte sami.
Treći po redu napitak zove se crna krava (vaca preta), i njegov naziv je, za razliku od kozjeg stopala, donekle opravdan, jer se pravi od sladoleda (mlečnog, te otud krava) i kokakole, ili sličnog gaziranog kola osveženja, što mu daje tamnu boju, pa krava postaje crna. Pošto u njemu nema alkohola, ovaj koktel može da se koristi i kao dezert. Takođe ga možete izmiksati u kućnoj radinosti. Postoji još jedna varijanta crne krave u koju ide tamno pivo umesto kokakole. Četvrta „bljuvotina“ zove se nikita (poreklo i značenje imena mi nije poznato, ali je verovatno derivat neke strane reči, jer se u portugalskom jeziku ne korisi slovo k) i spravlja se od već manje-više poznatih nam sastojaka: neizbežnog piva, 
sladoleda od vanile ili ananasa, i soka od ananasa. Sve se to smućka u kremastu masu, sipa u visoku koktel čašu (ili ne) i ukrasi kriškom ananasa. Pretražujući internet, pronašla sam dosta varijanti ovih koktela, od kojih neke sadrže viski, votku ili slična nemaderijanska pića. Recepte koje sam navela u tekstu zabeležila sam „na terenu“, te ih stoga smatram autentičnima.
Pored koktela, na Madeiri postoje i „normalna“ pića. Na primer, poznato pivo koje se proizvodi na ostrvu je „Coral“, i za razliku od mikseva čiji je deo, veoma je prijatnog ukusa. Maderijansko vino je jako i slatko, slično porto vinu od koga i vodi poreklo, samo slađe. Prvi doseljenici na ostrvo doneli su sa sobom vinovu lozu i recept za porto, koji je zatim godinama menjan, dok se na posletku nije dobilo drugačije piće, a doseljenici, sa sada već razvijenim osećajem pripadnosti i nekom vrstom ostrvskog nacionalizma, sa ponosom su ga predstavili „kontinentu“ kao novo, tipično Madeira vino. Vrlo cenjena je i maderijanska rakija napravljena od šećerne trske. Naime, pre ulaska u EU i primene nekih neshvatljivih pravila, na ostrvu se gajila šećerna trska. Od nje se, osim šećera, dobijala gomila autentičnih proizvoda - najpoznatiji su rakija i med, koji se pripremaju i danas, i koriste za većinu tipičnih napitaka i kolača. Zatim je EU odlučila da se trska počupa, a na njeno mesto zasade banane. Sada su maderijanske banane nadaleko čuvene, ne bez razloga, jer su izvrsnog ukusa. Na „kontinentu“ su duplo skuplje od običnih, a na ostrvu su već našle put do nekih tipičnih recepata. Još samo da dodam par rečenica za ljubitelje kafe. U Portugalu je jako teško naručiti kafu ako ste turista. Ima ih raznih - kratki espreso, pingado-espreso sa par kapi mleka, meia de leite - pola kafa, pola mleko, galão - neka vrsta bele kafe... i to je tek početak liste (ovo su, moram priznati, jedine vrste koje uspevam da razlikujem). Međutim, na Madeiri sva ova konfuzija nosi drugi naziv! Na primer, pingado je chino (što je zaista neobično, jer chino je pežorativni naziv za Kineze), a meia de leite bila bi ni manje ni više nego - chinesa. Kineskinja!
Oni koji preferiraju gastronomiju koja se žvaće imaju više sreće, naročito ako uz to vole ribu. Na ostrvu je, naravno, imaju na pretek - sveže, raznovrsne, preukusno pripremljene. Osim tune, najpoznatija bi bila peixe -espada crna (to je čini specijalitetom, jer na Madeiri imaju samo crnu, te s toga nije tako skupa kao na kontinentu, gde postoji i svetla varijanta za sitnu buraniju) koja se na engleskom popularno naziva beltfish (tanka je i duga, te zaista liči na kaiš), dok na srpskom ne bih znala, jedino moram da napomenem da nije sabljarka kako mnogi pogrešno prevode. Ova riba može se jesti kuvana ili na žaru, ali se uglavnom pohuje na različite načine i sa najrazličitijim začinima i dodacima. Tipično maderijanski recept je pohovani filet espade sa maderijanskom bananom. 
Takođe vrlo često je i meze od sitnih komadića pržene espade. Meze se na Madeiri zove „dentinho“ ili zubić, i sastoji se od kuvanih ili prženih malih morskih životinjica: kuvani škampi, neke vrste školjki na žaru, salata od hobotnice, caramujo - morski puž, buzio - isto neka vrsta morskog puža, ali najponosniji su na „lapas grelhadas“: prilepci na žaru preliveni sosom na bazi maslinovog ulja. Gotovo da ne postoji restoran na čijem ulazu nije slika primamljive porcije prilepaka koja mami turiste. Cena u Funchalu je od 5 do 9 evra, ali ako se odmaknete malo dalje, do nekog seoca u blizini, cena drastično pada, mi smo ih jeli za 3 evra u mestu Caniçal, omiljenom Eltonovom svratištu. Tamo smo probali i mnoge druge dentinho specijalitete, zalivene gomilom piva, i to zadovoljstvo za četiri osobe platili dvadesetak evra (poređenja radi, u Funchalu je toliko izašlo za dvoje).
Pored espade i dentinjo specijaliteta, na Madeiri se jelo gotovo sve što pliva, što sam shvatila iz Eltonove ture po ostrvu. Jedna od velikih poslastica je bila velika morska kornjača. Nismo uspeli da razumemo na koji način su je pripremali, jer se i sam Elton jedva seća. Naime, lov na ove životinje zabranjen je (srećom) pre tridesetak godina. A dan kada bi uspeli da ulove kita slavio se u čitavom okrugu, dok je jadna životinja bila rasparčavana na komade i deljena porodicama. Ribari koji bi se, kada bi iskrsla prilika, magično pretvorili u kitolovce, smatrani su herojima mora, a njihovi podvizi ovekovečeni su na mozaicima od keramičkih pločica, koji i dan danas služe kao podsetnik mlađim generacijama. Osmatračnice za kitove još uvek postoje. Izgledaju kao one male kućice za vojnike, locirane pred vratima neke bitne ustanove, samo što su ove za osmatrače kitova malo šire. Tu bi se oni smestili na stolicu i kroz uski a dugački prozor budno pratili pomeranja na površini mora. Kada bi ugledali kita u blizini obale ispalili bi dimnu raketu, koja bi ostalim „morskim vukovima“ dala na znanje da požure sa harpunima. 
Osim životinjskog, na ostrvu postoji i čudna hrana biljnog porekla. Za mene je najzanimljivija voćka bila pitanga, mala crveno-narandžasta bobica, sa ukusom crvene zašećerene paprike. To smo probali na pijaci, čuvenoj, tradicionalnoj... nadasve turističkoj, gde vas svi prodavci vuku za rukav obraćajući vam se na engleskom i čudeći se čudom ako odgovorite na portugalskom, što samo po sebi govori da lokalci baš i ne zalaze tu. Isti prodavci su probali da nam kilo pitange prodaju za 40 evra! Kako bi vas nahvatali, svi do jednog nude uzorke za probu. Kod jednog smo probali toliko vrsti marakuje (marakuja-banana, paradajz, narandža.... valjda kalemljene tako), da nas je bilo sramota da odemo i ne kupimo baš ništa. Prodavac je to vešto iskoristio, i za svaku malu voćkicu uzeo po evro. Na donjem spratu iste pijace, gde zaluta i poneki ostrvljanin, kilogram pitange bio je desetak evra, a ako se odluta malo van grada, može se naći i za dž kako visi sa žbuna (drvceta) nekog komšijskog dvorišta (ta ko će vas još juriti za par bobica pitange!?)
Na samom kraju obeda, ili za doručak, kako sam je ja konzumirala, ne treba propustiti „bolo de mel“, tortu od meda, naravno, onog od šećerne trske! Tradicionalno se pravi pred Božić, tačnije 8. decembra, i neizbežan je deo slavlja. Po predanju, može se čuvati godinu dana, i ta prošlogodišnja deli se ukućanima pre spravljanja nove. Tradicionalno se jede oko božića... Da, posle godinu dana kišeljenja. Za turiste postoji fabrikovana varijanta tokom cele godine. Može se kupiti, upakovana u celofan, u svakom supermarketu, po ceni od dva do pet evra, zavisno od veličine. Takvu jednu, prošaranu bademima, doručkovah jednog sunčanog maderijanskog jutra, i mogu vam reći da je bila odlična! Kakve li su tek one domaće proizvodnje? (One sveže, nikako od prethodne godine!)
Pošto smo se lepo najeli i napili, bilo je vreme da napustimo Madeiru. Možda ne najlepše ni najegzotičnije, sa ružnim, malim plažama prekrivenim tamnim peskom i kamenjem, ali ipak na sasvim svoj način divno, ovo ostrvo je svakako na mojoj listi za posetiti i drugi put.
