Fotografija: Luka Božović
Januar. Ženja, moja drugarica sa fakulteta, vratila se, posle dugog odsustva, iz Varšave u Minsk. Stojimo na terasi, pušimo. Ženja na nov način gleda na postsovjetski prostor – u našim prodavnicama prodavci ne pozdravljaju mušterije, a komunikacija sa bilo kojim službenikom u administraciji obojena je mogućnošću lakog izbijanja konflikta; i još mnogo toga. Poenta je da je ovde gotovo nemoguće osećati se prijatno.
Mart. Minsk uveče. Kiril, Julija, Vlad i ja šetamo ka Trgu Nezavisnosti. Kiril je iz ranca izvadio knjigu, čita naglas poeziju (ne sećam se čiju tačno pesmu – ali dobru). Krajičkom oka registrujem poglede prolaznika, pune čuđenja (uznemirenosti?), čiji je duševni mir narušen našim nesvakidašnjim ponašanjem.
April. Češka, grad Plzenj, osamnaest stepeni Celzijusa. Grupa mladih Čeha jurca po trgu na sankama, glasno se klizajući niz kaldrmu. Zabavno im je, to je – fun. Prolaznici odaju utisak da se i oni zabavljaju.
Samo nemojte da pomislite da će tekst otići u smeru veličanja Zapada, gde je sve kako treba, dok kod nas, na postsovjetskom prostoru, gospodari apsurd. U principu, to jeste istina, ali ne smemo zaboraviti da i Zapad ima svoje probleme koji su, gledano iz naše perspektive, gotovo neprimetni.
Ne želim da se bavim iznošenjem rezultata anketa o tome koliko mladih Rusa i Belorusa želi da ode iz svojih država (na kraju krajeva,ovo nije akademsko istraživanje i Stenogram nije naučni portal). Procenat takvih kreće se nešto ispod 80. Naravno, emigracija nije loš način da se reše problemi. Ali gde je garancija da se može postati slobodan bekstvom od „sveta koji zuri svojim praznim zenicama"? Od sveta u kojem si na stalnom oprezu od toga kad će ti službenik koji radi na strani zakona podmetnuti nogu (upravo taj, čija je dužnost da „služi i štiti"), gde si u svakom trenutku u opasnosti da te neko identifikuje kao administrativni resurs (mitinzi, dobrovoljne radne akcije subotom, svečane povorke – slavno nasleđe sovjetske epohe, a ne zaboravimo ni izbore). I šta onda? Kako živeti u umerenoj zapadnoj demokratiji koja bazdi na autoritarni režim? S poteškoćama se, nema sumnje, suočavamo.
Prošle godine smo kolega i ja intervjuisali ruskog emigranta o njegovoj adaptaciji na zapadnoevropske realije. Bilo je bolno rešiti se mentalnog prtljaga koji je s njim doputovao iz Rusije, a mnogo toga mu se u početku činilo neverovatnim, nemogućim. Trebalo mu je sedam godina da se privikne na život u Češkoj. Adaptacija (i empancipacija) i dalje traje. U Moskvu ne želi da se vraća, jer mu tamo već sve deluje kao tuđinsko, strašno. Pritom, to nije razmišljanje predstavnika srednje klase, intelektualca levičara ili političkog emigranta, već fizičkog radnika, koji se igrom sudbine našao u Češkoj i tamo ostao.
Slobodan se može postati ako se pobegne tamo gde je slobode više. Međutim, treba biti svestan činjenice da predstoji ogroman rad na sebi i privikavanje na drugačiji način života.
Alternativa je osnovati slobodnu državu, kao što je to učinio Vit Jedlička. Država Liberlend proglašena je 13. aprila na međugraničnom prostoru od sedam kilometara kvadratnih između Hrvatske i Srbije. Već je podneto više od 200 hiljada zahteva za izdavanje državljanstva, iz svih krajeva sveta. Uslovi za podnošenje zahteva su uvažavanje individualnih prava, mišljenja i lične svojine, kao i da osoba nije osuđivana i nema komunističku niti nacističku prošlost. Krilatica Liberlenda je „Živi i pusti druge da žive" („To live and let live"). Žuta boja na zastavi simbolizuje slobodu, plava – Dunav, a crna – suprotstavljanje sistemu. Nisam siguran koliko u tom projektu ima slobode, a koliko libertarijanske težnje za neplaćanjem poreza, ali ideja i obećanja ne deluju loše.
Emigracija, državljanstvo Liberlenda. Šta još?
Sve me to podseća na još jedan stih Jegora Letova. Kako „ubiti u sebi državu", u okolnostima kada je „rđavi bunker – tvoja sloboda?" Ponašati se kao da si slobodan. To je sve što ostaje. Sergej Dovlatov je, opisujući Brodskog, zapisao sledeće: „Nije se on borio protiv režima. On režim nije primećivao". Recept Brodskog – ne primećivati apsurd – nije dovoljan. Pride, treba da ismevamo apsurd koji nas okružuje, da se bavimo onim što nas interesuje, čitamo pesme naglas, da se valjamo se na travnjaku obasjanom suncem i jurcamo na sankama kroz grad. Postkomunistrički relikti podstiču na ozbiljnost i ne navode na smeh; zato ovde osmehivanje i nije društveno prihvatljivo.
Originalna verzija teksta nalazi se ovde.
Sa ruskog prevela: Jovana Georgievski
