Svi putevi su otvoreni

Anemari Švarcenbah (1908-1942)

Svi putevi su otvoreni knjiga je putopisa švajcarske putnice Anemari Švarcenbah (Annemarie Schwarzenbach), o njenom putovanju kroz Iran i Afganistan, koje se dogodilo 1939. godine. Knjiga je kod nas objavljena 2017. u prevodu Sanje Nedeljković i izdanju Službenog glasnika. Uz dozvolu izdavača, ovde prenosimo predgovor (autor: Rože Pere) koji nam dozvoljava da zavirimo iza kulisa ovog jedinstvenog putovanja, a planiramo i objavu nekoliko kratkih odlomaka iz knjige.

—

„Neka vam bude nekorisno, ovo putovanje.
Nekorisno i ključno."
-Fabio Pusterla

"Onda je 31. decembra [1938.] Ela Majar došla [...] da me poseti, ja sam oživela, i naišla na tako neočekivani eho, tako direktnu vezu, tako nedvosmisleno zajedništvo u motivaciji i mislima, da me je to umirilo i usrećilo: nisam na pogrešnom putu." Ovim rečima najavljuje se početak jednog od najneobičnijih poduhvata dveju žena u kulturnoj istoriji Švajcarske XX veka. Autorka ovih redova, Anemari Švarcenbah, u to doba nalazila se u klinici u Iverdonu, na odvikavanju od droge. Ženevsku spisateljicu Elu "Kini" Majar (Ella Maillart, 1903-1997), koja je međunarodni ugled stekla zahvaljujući svojim avanturističkim putovanjima u Aziju, odakle je slala izveštaje u slici i reči, upoznala je u rano proleće 1938. u Cirihu. I Anemari Švarcenbah je u Švajcarskoj bila donekle poznata po svojim člancima i foto-reportažama o putovanjima po Evropi, Aziji i SAD. Obe su bile pionirke u svojim oblastima i ubrajale su se u predstavnice nove, nezavisne i neustrašive generacije žena. Slobodno bi se moglo reći: Anemari Švarcenbah i Ela Majar bile su krajem tridesetih godina u zenitu svojih karijera. Kada je Anemari krajem februara 1939. napustila kliniku u Iverdonu, uputila se ka svojoj kući u Silsu u Engadinu. Tu se odigrao sastanak sa Elom Majar, tu je rođena ideja o zajedničkom putovanju u Avganistan. Želja Majar da ponovo poseti ovu zemlju, koju je 1937. već obišla autobusom, nije mogla da bude ispunjena zbog nedostatka novca i automobila podesnog za naporan put. Opaskom Švarcenbah da bi joj otac mogao pokloniti novi automobil - ford - ispunjen je bar jedan preduslov za realizaciju ove ideje. "Ford! To su kola koja nam trebaju za novi put kroz Hazaradžat u Avganistanu. I u Iranu treba imati sopsveno vozilo."

Ali pre nego što se moglo krenuti u konkretne pripreme za putovanje, moralo se bolje razmisliti o argumentima za i protiv jednog takvog kako fizički, tako i psihički napornog zajedničkog poduhvata. Da li bi Anemari Švarcenbah, koja jedva da se oporavila od višemesečnog odvikavanja i razarajućeg iskustva pisanja knjige, zdravstveno mogla da izdrži jednu tako napornu vožnju? Da li bi Ela Majar uopšte mogla dugo da izdrži sa saputnicom traumatizovanom ličnim i političkim katastrofama? Ona, koja za razliku od Švarcenbah, već dugo nije putovala sa ženom? I zar je prijatelji nisu odgovarali od ovog putovanja?

Ranjiva zavisnica Anemari Švarcenbah samu sebe je razotkrila kao izraz politički i moralno rastrzane Evrope, od koje je Ela Majar želela da pobegne.

Uprkos ovim sumnjama, Elu Majar je - kao i mnoge - očaralo biće i harizma Anemari Švarcenbah. Nakon što je mlađa saputnica izrazila svoje divljenje za neustrašivu i hrabru "Kini", ljubav prema putovanjima, čežnja ka daljinama Azije i izvesna želja za otkrivanjem prevladali su razlike u karakteru i pogledu na svet. Čak se i majka Anemari Švarcenbah, Rene - ne baš naklonjena svojeglavim, često riskantnim životnim odlukama i planovima svoje ćerke - zalagala za sprovođenje poduhvata. "Jednom se nešto mora rizikovati - pod uslovom da ti uopšte želiš da se i dalje baviš svojim pozivom. A šansu kao ovu, da putuješ sa gospođicom Majar, nećeš imati često - možda samo jednom u životu."

II

Nijedno od mnogobrojnih putovanja Anemari Švarcenbah nije tako profesionalno i savršeno pripremljeno kao ovo u Avganistan. Izbor automobila bio je izuzetno važan. Nakon većanja o različitim pitanjima odabran je ford roudster deluks, 18 KS. U jednom ciriškom servisu posebno je opremljen za ekstremne uslove putovanja. Osim toga, pasionirani vozač automobila Anemari verovatno je u jednom servisu u Engadinu više puta upućena u tehničke tajne svog novog automobila, budući da su se u zabačenim krajevima manje popravke morale obavljati samostalno. Za automobil i predviđenu rutu vezana je bila i nabavka neophodnih karata, dozvola i odobrenja za vožnju. Inače, tokom puta će se pokazati da su neke inače nepremostive prepreke prevaziđene pomoću diplomatskog pasoša Švarcenbah. Dosta prostora u automobilu zauzela je oprema za publicističku obradu putovanja. Pored pisaće mašine, spakovani su i foto-aparati, filmska kamera i mnogobrojni filmovi. Da bi finansijski omogućile ovo putovanje, obe žene su potpisale ugovor sa ciriškom novinskom i foto agencijom Verle, koja im je uplatila avans od 1.000 franaka. Anemari Švarcenbah je dobila avans i od izdavačke kuće Morgarten za knjigu o putovanju, kao i od časopisa Zurcher Illustrierte i Weltwoche, za koje je radila i ranije.

U maju 1939. dve žene su se uputile u Pariz, London i Berlin. Tamo su obišle muzeje, konzulate, izdavače, geografska društva i sl., i razgovarale sa mnogobrojnim stručnjacima da bi dobile dodatne informacije o odabiru rute i o kulturi i politici zemalja koje su želele da posete. Intenzivno su razmišljale i o smislu i cilju putovanja u Avganistan. Anemari Švarcenbah je ovim putovanjem želela da ponovo stekne kontrolu nad svojim životom, koji je 1938. prilično iskočio iz šina, da mu pomoću jasno definisanog cilja da bolju strukturu. Napornu vožnju je shvatila i kao priliku da se pod paskom moralnog integriteta Ele Majar drži podalje od izazova morfijuma. Da je ostala u Švajcarskoj, u nedostatku zadovoljavajueeg životnog zadatka, nastavio bi se kružni tok depresije i njenog ublažavanja uzimanjem droge. Zato ovo putovanje nije želela da shvati kao „beg", već kao „neophodnost".

Buda iz Bamijana, 6. vek, jedna od statua koje su Talibani uništili dinamitom 2001. godine. Foto: Anemari Švarcenbah.

Ela Majar, koja je putovala samo „kada je za mene to neophodno, kad ne mogu drugačije", svoje interesovanje za ovo putovanje tumačila je pre svega etnološkim razlozima; nameravala je da u Nuristanu, zabačenoj, kulturno jedinstvenoj regiji u Avganistanu, izučava lokalne običaje. Kao i njena saputnica, želela je da kroz susret i izučavanje stranih običaja i gledišta ovaj poduhvat shvati i kao put ka samospoznaji.

Nesporno je da su obe žene bile fascinirane Avganistanom jer je ova arhaična, kulturno prilično samostalna i politički nezavisna zemlja bila daleko od Evrope i njene nesigurne političke klime. Prezasićenje različitim negativnim pojavama zapadne civilizacije ројačalо је čežnju za prirodnim, nomadskim životom u Avganistanu. Iskusne svetske putnice Anemari Švarcenbah i Ela Majar, koje oko svojih prethodnih poduhvata nisu pravile veliku halabuku, i ovog puta su bile svesne da „ne traže avanturu, već samo pauzu za udah, u zemljama gde zakoni naše civilizacije još ne važe i gde se nadamo jedinstvenom iskustvu da ovi zakoni nisu tragični, nisu nužni, nepromenjivi i nužni". То što su delimično zakazale u svojoj nameri može se objasniti političkim događajima, kao i specifičnom konstelacijom odnosa među dvema ženama: ranjiva zavisnica Anemari Švarcenbah samu sebe je razotkrila kao izraz politički i moralno rastrzane Evrope, od koje je Ela Majar želela da pobegne.

III

Šestog juna 1939. dve žene su automobilom krenule iz Ženeve. Podela posla dogovorena pre polaska na put funkcionisala je manje-više bez problema. Najčešće je Anemari Švarcenbah, odličan vozač, sedela za volanom, budući da su kola spadala u njen spektar obaveza. Njen zadatak je bio i da snimi najveći deo fotografija. One bi nakon toga ušle u zajedničku zbirku da bi Ela Majar te snimke mogla da iskoristi kao ilustracije za svoju planiranu knjigu putopisa.

Dok se Švarcenbah bavila fotografijom, Majar je rukovala filmskom kamerom. U prilog tome da su bar u radu imale zajedničko polazište govori jedno poređenje: pojedine fotografije koje je napravila Švarcenbah zapanjujuće su slične određenim sekvencama iz filmova Majar, i izgledaju kao rezultat istog ugla gledanja. Svaki čas se kao tema fotografija pojavljuje čudo tehnike - ford - u oskudnim predelima, okružen i oneobičen domorodačkim stanovništvom, kao da je stigao sa neke druge planete. Automobil su, inače, putnice pazile i negovale skoro kao da je u pitanju živi saputnik, a istraživanje tehničkih mogućnosti vozila izgledalo je gotovo podjednako bitno kao otkrivanje spoljašnjih i unutrašnjih predela.

Susreti sa nemačkim simpatizerima nacista pojačavali su mračne slutnje.

Privatni život, odnosno međusobno portretisanje tematizovano je, međutim, tek marginalno, pre slučajno. To govori o profesionalnom stavu, korišćenje filma i fotografija trebalo je da posluži dokumentovanju stranog, a ne sopstvenog sveta. Krajem jula u Persiji su prešle granicu sa Avganistanom. Uprkos sitnim teškoćama prilikom savladavanja severne rute od Herata do Kabula, koju su verovatno prešle kao prve žene u automobilu, krajem avgusta su stigle u Kabul, „na rub naseljenog sveta". Pre toga su, kao što je planirano, u Begramu posetile Francusku arheološku delegaciju u Avganistanu (Delegation Archeologique Francaise en Afghanistan - DAFA), čijeg je direktora Jozefa Hakina i njegovu ženu Riju poznavala Ela Majar. Nepokrivene putnice izazivale su u ovoj muslimanskoj zemlji veliku pažnju budući da su, izuzev nomatkinja, žene u javnosti bile pokrivene i najčešće nevidljive. “Kako se živi u senci čadora?”, pitale su dve emancipovane Evropljanke, ne dobivši zadovoljavajući odgovor. Štedro gostoprimstvo Avganistanaca ipak je malo potisnulo rodno pitanje u drugi plan. Iako se u ovoj zemlji svaki čas nailazilo na znake zaprepašćujuće neiskvarenosti - na primer, odbijanje novca ponuđenog u znak zahvalnosti - Švarcenbah je ipak morala da utvrdi: „Ni u Turskoj, ni u Persiji, ni u sovjetskim kavkaskim republikama nisam tako gorko, tako razorno osetila vidljiv i opipljiv prodor jednog novog životnog stila pod uticajem tehnike sa Zapada kao u Avganistanu." Da li su ona i Ela Majar bile svesne da za opis i dokumentovanje jednog još uvek izvornog, prirodnog načina života koriste najnovija sredstva tehnike? Zar ta tehnika nije takođe bila proizvod one zapadne civilizacije čiji su uticaj u centralnoj Aziji posmatrale sa velikom brigom?

Putopis je ubedljiv tek onda kada sam jezik postane putovanje.

Izbijanjem Drugog svetskog rata 3. septembra 1939. politika je nepovratno pristigla i u „zemlju udaljenu od sveta, zemlju mimo sveta", Avganistan. Švarcenbah je zaista još do oktobra mogla da učestvuje u iskopavanjima koje je sprovodila DAFA; Majar je, nasuprot tome, ipak morala da odustane od boravka u Nurestanu. Izvesni predznaci rata u Evropi pre svega ubeđenoj antifašistkinji Anemari Švarcenbah ni tokom putovanja nisu ostali prikriveni. Susreti sa nemačkim simpatizerima nacista pojačavali su mračne slutnje. U Kabulu su ove pretpostavke postale činjenica i lična pretnja: „Sada se tiče svakog od nas. A ja slutim razliku između Hitlerove grozomorne uloge - i božije senke nad nama." I senka zavisnosti pratila je do glavnog grada - uzdrmana zbog izbijanja rata, oslabljena bolešću i obuzeta snažnom ljubavlju prema Riji Hakin, više nije mogla da odoleva izazovima otrova. Ela Majar protumačila je to kao raskid pakta sklopljenog sa prijateljicom pre kretanja na put. Istovremeno je sebi zamerala da je podbacila u ulozi zaštitnice. Moralno sateranu u ćošak, Švarcenbah su dobronamerni saveti starijih još više opterećivali. Majar je kasnije priznala da su joj brige o psihički nestabilnoj prijateljici razvejale čaroliju ovog putovanja. Što je više politika dominirala svakodnevicom u Kabulu, to su razlike u gledištima dveju žena, koje su se pokazale još pre polaska na put, snažnije dolazile do izražaja. Majar, pod uticajem hinduističke i budističke misli, bila je ubeđena da je unutrašnje pročišćenje preduslov za opasno suočavanje sa haosom spoljašnjeg sveta: „Zašto skakati u kuću koja gori - umesto da se razmisli o tome odakle bi moglo da dođe spasenje." Kao reakciju na ovu izjavu Majar, Anemari Švarcenbah se upitala: „Istraživati ljudsku sreću negde u dolini Hunze dok braća, nevina kao i ja, umru bezimenom smrću?" Njen je zaključak glasio: nesreća ljudske sabraće, pre svega kada nastupa tako masovno kao u ratu, poništava svako pravo na ličnu sreću. Ova ekstremna solidarnost sa nemoćnim i žrtvama razumljiva je u punoj meri tek u svetlu njene ideje o tragičnom kao osnovnom elementu postojanja: „Još uvek mi se čini da su stalni bol, borba, napetost, sukob, unutrašnji potres neodvojivi deo samog života." U kontekstu događaja u Evropi, Anemari Švarcenbah je nakon izbijanja rata napisala više članaka o političkoj situaciji u centralnoj Aziji, pri čemu se - proročki - plašila ruskog ulaska u Avganistan i ovu zemlju nazivala „osetljivim nervnim centrom svetske politike". I u ličnoj nevolji zadržava interesovanje za društveno-politička pitanja, čak i u „krajnjoj tuđini". Njeno stanje, koje je osciliralo između učešća i letargije, dovelo je u Kabulu do izvesnog udaljavanja od Ele Majar. Kako su dve žene imale različite stavove o krojenju bliže budućnosti, u oktobru su se rastale. Anemari Švarcenbah se uputila u Turkestan na severu Avganistana, gde je prikupljala traumatično-katarzična iskustva. Majar je otputovala u južnu Indiju, gde je pod vođstvom mudraca Ramane Maharšija vodila meditativni život. Nakon povratka u Kabul u novembru, za Švarcenbah je „vreme mirnog skrajnutog života [...] gotovo. Želim da se vratim u Švajcarsku, ne da bih se sakrila, nego da bih učestvovala u tome šta je naš život." Pre nego što se početkom januara 1940. u Bombaju ukrcala na brod za povratak u Evropu, poslednji put se videla sa Elom Majar. Još za vreme skoro jednomesečne plovidbe nazad napravila je retrospektivu putovanja i svakoga dana pisala po jedan članak. Kod kuće u Švajcarskoj bez odlaganja je počela sa publicističkom obradom. To se pokazalo težim nego što je očekivala, pošto je preovlađujuća ratna stvarnost umanjila interesovanje javnosti za ovaj, u poređenju s tim, egzotični putnički poduhvat. Uprkos tome, Anemari Švarcenbah je pošlo za rukom da objavi mnogobrojne članke, putopisne feljtone i foto-reportaže. Pored ugovora sa jednim geografskim društvom, govorila je o svojim doživljajima iz Avganistana i na radiju. Nezadovoljna saradnjom sa novinskom agencijom za vreme putovanja, Švarcenbah je pokušala da direktno pregovara sa važnim novinama i časopisima, pri čemu se zalagala i za objavljivanje članaka i fotografija Ele Majar. Kako prozni tekstovi u zbirci Četrdeset stubova sećanja, nastaloj u Kabulu, nisu odgovarali predstavama o uobičajenim putopisima, i nisu se dali naređati u niz tekstova i slika o putovanju, nije došlo do planiranog objavljivanja u izdavačkoj kući Morgarten.

Proročki se plašila ruskog ulaska u Avganistan, i ovu zemlju nazivala osetljivim nervnim centrom svetske politike.

I na objavljivanje putopisa Ele Majar se dugo čekalo. Zbog iznenadne smrti Anemari Švarcenbah 1942, Majar je sa velikim zakašnjenjem dobila dokumenta prijateljice važna za pisanje njenog teksta. Nakon što se sa gotovim rukopisom u džepu, posle završetka rata, iz Indije vratila u Švajcarsku, Anemarina majka, Rene Švarcenbah, zamolila je za uvid u tekst. Tek nakon izbacivanja nekoliko odeljaka koji su ponašanje majke prikazivali u nepovoljnom svetlu i upotrebe pseudonima „Kristina" za umrlu prijateljicu, knjiga je 1947. objavljena u Engleskoj. Višeznačni naslov originala, The Cruel Way, kao i onaj u francuskom prevodu, La voie cruelle, predstavljao je osvrt na izjavu o specifičnoj prirodi zajedničkog poduhvata koju je Ela Majar dala u nekoj ranijoj fazi nastanka teksta: „putovanje koje je za nas bilo više psihološko nego geografsko"." Istinska avantura putovanja bio je - težak odnos između dveju žena različite naravi.

IV

„Putovati da bi se postalo apatridom."
-Anri Mišo

Živeti i putovati. Putovati i pisati. Za vreme putovanja u Avganistan jedno se od drugog sve teže moglo razdvojiti. Anemari Švarcenbah je u Avganistanu otkrila jednu vrstu tere inkognite sa arhaičnim pejzažima. Pošteđena mnogobrojnih zala zapadne civilizacije, ova zemlja je oduvek magično privlačila putnike. Daleko od svega poznatog, ovo mesto je kao nijedno drugo bilo idealno za susret sa samim sobom za kojim su obe žene žudele. Jer: „Istok je bila pustinja, neprestana samoća sunčevog izlaska, trnovita stepa svesti." A ipak je Švarcenbah u Avganistanu osećala osobitu blizinu sopstvene domovine: zbog planinskog krajolika sličnog onom u našoj zemlji, položaja (bez izlaza na more, okružen moćnim susedima), političke nezavisnosti i višejezičnosti, Avganistan se često naziva „Švajcarskom Azije". I zbog toga ju je ova zemlja podsećala na „vizije iz detinjstva o veličanstvenoj, prostranoj zemlji koju posećuju božiji anđeli."

Putovanje se tumači kao posebno intenzivan vid življenja, koncentrisani odraz našeg postojanja.

Pojam putovanja, koji je izgradila tokom svojih ranijih poseta Srednjoj Aziji i Persiji, za Anemari Švarcenbah je ovim fizički i psihički napornim avganistanskim poduhvatom dobio nove, radikalnije karakteristike. Putovanje se tumači kao posebno intenzivan vid življenja - „koncentrisani odraz našeg postojanja", koje nasuprot našim današnjim turističkim putovanjima nije nikakvo „oslobođenje od svakodnevice" već je „u stvarnosti nemilosrdno". Neophodno je otkriti „koja od naših tako zaštitničkih i zaslepljućih navika još ima pravu vrednost". Uvek iznova stizati, uvek iznova se opraštati, to spada u osnove života na putu. Pokatkad bolni odlazak može biti i „praznik", jer se njime iza sebe može ostaviti neprijatnost i srušiti neki preterano ugodni most. Hrabrost da se ugledaju „prazni horizonti", da se prate obećanja „besmrtnog plavetnila džamije Goharšad" u Heratu i onih drugih džamija u centralnoj Aziji povezuje pobude Anemari Švarcenbah sa motivima drugih putnika po Aziji. Uprkos tome, pre polaska za Avganistan zapitala se: „Zbog čega odlazimo iz ove najlepše zemlje na svetu? Šta nas goni da idemo na istok pustim drumovima?" Odgovor je dala sama: „Čežnja za Apsolutom je pravi motiv svakog pravog putnika." U Avganskom Turkestanu, Anemari Švarcenbah će se susresti sa Apsolutom u svoj svojoj tajnovitosti. U oktobru 1939. tamo je otputovala sa francuskim arheolozima da bi se u negostoljubivoj, klimatski ekstremnoj oblasti oslobodila diktature droge. Drastična kura je davala rezultate, doduše u kombinaciji sa apokaliptičnim iskustvima: „Vapeća potreba, vapeći strah, bez odgovora." Boravak i tumaranje po turkestanskoj pustinji pretvorili su se u iskopavanje pustoši, praznih mesta u unutrašnjem pejzažu. Čini se da su u ovoj usamljenosti i radikalnom povratku sebi samoj granice između stvarnosti i vizije počele da se sve više brišu. Nije slučajnost što autorka upravo za vreme ovog putovanja aludira na Danteovu Božanstvenu komediju. Samu sebe oseća kao nesmirenog putnika, od jednog do drugog pakla, možda u nadi da će proučavanjem i kažnjavanjem sebe dospeti do čistilišta ili čak i raja. Jer on je, shvaćen kao imaginacija i sećanje na „obalu detinjstva", „obećanu zemlju", zametak stalnog pokreta: one „čežnje za Apsolutom". I što se Apsolut u stepama i pustinjama više skriva, jače je i njegovo dejstvo.

Čežnja za Apsolutom je pravi motiv svakog pravog putnika.

Mitsko polazište - „Obećanu zemlju" - Anemari Švarcenbah je u svom „turkestanskom egzilu" ukrasila arkadijskim pejzažima, koji dirljivo podsećaju na one iz njenog detinjstva u Bokenu. Tako u ekstremnoj tuđini bajkovita slika čežnje opet dobija poznate crte. Autorka više puta govori kako joj je - zbog rata: onog koji se vodio u njoj i onog koji se vodio daleko - vezan jezik. Istovremeno zna da samo govor i pisanje mogu zaustaviti pretvaranje u mrtvaca. Ali kako oterati sumnju u jezik? I kako opisati traumatične i komplikovane događaje? Zar pisanje o tome ne bi moralo da prikaže otuđenje koje vodi do samoponištenja, strasne pokrete traženja koji uvek završavaju u praznini? Zar monumentalno prodorni predeli i osećaji ne bi morali da budu prikazani kao izraz sveobuhvatne nesigurnosti i praznine? Zar nemerljivost azijskih prostranstava ne bi morala da se meri s onima na belom papiru? Da bi se tako stvorila neka vrsta „Azije pisanja"? Zar sastavni delovi novog pojma putovanja, kao što su zgušnjavanje i koncentracija, ne bi mogli da se koriste i u pisanju? Pisanje kao odraz u ogledalu lutajućeg putovanja? Ovim pitanjima se autorka samo delimično pozabavila i u najboljim tekstovima objavljenim u ovom izdanju kao što su „Ararat", „Stepa", „Tri puta Hindukuš", „Susedno selo", „Obala Oksusa", ili „Ćehel Sotun" (njeni društveno-politički članci ne spadaju u ovaj tematski krug). Bila je svesna da se pisanjem navedenih radova, prevashodno onih u „Četrdeset stubova sećanja", naslanja na ranija spisateljska iskustva. Tekstovi u navedenoj zbirci prevashodno boluju od „apsolutne direktnosti", koju je Švarcenbah shvatala kao vrlinu. O sopstvenom mučeništvu se tim više patetično deklamuje nego što se ono analitički prikazuje. Uprkos tome, u ovim radovima nalaze se nezaboravni prikazi prirode koji pod strasnim pogledom autorke skoro da trepere. I potvrđuju da su patnja i strast kod Anemari Švarcenbah neodvojivi, da pokreću i prožimaju njeno stvaralaštvo.

Ford u planinama Hindukuš. Foto: Anemari Švarcenbah.

U tekstu „Tri puta Hindukuš" autorka impresivno demonstrira magično preplitanje jezika i putovanja. Imena se spretno ređaju kao biseri u nizu, i u toj konstelaciji se sećanja na posećena mesta i njihove jezičke evokacije više ne razlikuju. „Sadržaj imena" - njihov „zvuk" i „boja" - razotkriva se kao neka druga, tajnovita stvarnost. S druge strane, imena otkrivaju svoju stvarnu snagu tek onda kada se njihova magija oseti na „sopstvenoj koži" i u susretu s onim što označavaju. U tom kontekstu nameće se definicija: putopis je ubedljiv tek onda kada sam jezik postane putovanje. Anemari Švarcenbah s pravom nije želela da tekstovi kao što su „Ararat" ili „Ćehel Sotun" budu shvaćeni ni kao članci ni kao putopisi. Po svom elegijsko-lirskom jezičkom izrazu mogli bi da budu označeni kao prethodnica setnih pesama u prozi kao što su „Nežni putevi, naša samoća" (1940) ili „Mark" (1942), koje preovladavaju u njenom poznom stvaralaštvu. Kako se njen život sastojao prevashodno od putovanja, a život i putovanja bili podređeni čaroliji pisanja, (umetničko) zgušnjavanje svojih utisaka iz Avganistana podesno je ocenila kao „možda jedini rezultat ovog putovanja"." Bila je „neizlečiva putnica", koja nije mogla ništa drugo osim da „želi da piše, po svaku cenu."

Rože Pere
Cirih, jun 2000.
Prevod: Sanja Nedeljković
Izdavač: Službeni glasnik, 2017. Tekst prenosimo uz dozvolu izdavača.

—

Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.