Zašto živite tu gdje živite?

32 posts in this topic

1. Zato što sam ovde rođen i zato što sam posle mnogo faza u svom životu shvatio da sreća ne zavisi od toga da li ljudi oko vas govore ovaj ili onaj jezik, da li imate manje ili više novca, da li je more na kilometar ili 500 kilometara od vas. Posle dugo vremena koje sam proveo želeći da odem negde shvatio sam da osnovne potrebe ljudske mogu zadovoljiti u Srbiji, isto kao i u Nemačkoj ili na Tajlandu. Ukratko nemam nameru da jurim za novcem po Evropi, koga bih potrošio na stvari koje mi realno nisu potrebne, isto tako nemam nameru da po svetu tražim neka idealna staništa, lepo vreme, lepe ljude itd.

2. Nekad sam želeo da odem u neku zemlju gde bih mogao da zaradim gomilu para da ispunim sve svoje prohteve. U međuvremenu sam shvatio da su ti prohtevi bili čista glupost zbog kojih ne vredi seliti se, raditi, trošiti svoje vreme uopšte. Naravno posle svakog putovanja pomislim kako bi bilo lepo živeti na tim mestima koje sam posetio, ali mi treba samo par dana da se manem tih misli i vratim u normalu.

3. Živim u Srbiji za stalno, ceo život.

Lepo je putovati, videti, naučiti... Ali mislim da ne treba dozvoliti da vas: ljudi, birokratija, policija, ratovi, siromaštvo, glad i pre svega hedonizam nateraju da odstupite i pobegnete. Divim se ljudima koji žive vekovima na surovim mestima, kao što su pustinje, polarne oblasti, džungle...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odlicna tema, o kojoj cu malo kasnije ako stignem.

U medjuvremenu, ispricacu jednu anegdotu i recenicu koja isto moze da posluzi umesto one "If you don't like where you are, move. You are not a tree." u podnaslovu. Pre otprilike 3 meseca sam planinario po istocnoj Srbiji, preciznije Homolje, jos preciznije Gornjacka Klisura. Dok sam se spustao sa Velikog, pa sa Malog Vukana do manastira Gornjak, staza me navela preko jedinog jos uvek "aktivnog" seoskog imanja na toj strani planine (mislim da pripada ataru sela Krepoljin, ali nemojte me drzati za rec). Elem, imanje sasvim pristojno izgleda, sa lepom malom kucom, nekoliko pomocnih objekata od kojih su neki bili u izgradnji, vocnjakom, 3 psa, pasnjacima i njivama u dolini za koje sam saznao da pripadaju vlasniku. Sa vlasnikom (simpaticnim gospodinom kome sam nazalost zaboravio ime) sam procaskao par minuta: pitao me odakle sam, pokazao put do manastira, rekao kako ovde zivi sam, a deca mu zive u gradu... Kad sam ga pitao da li je njegovo imanje jedino ovde u selu, slegnuo je ramenima i rekao nesto sto sam zapamtio: "Pametan zivi tamo gde mu je bolje, budala zivi tamo gde je rodjen."

Odgovor na drugo pitanje se cesto menajo tokom godina, trenutno je recimo negde (ne preduboko) u unutrasnjosti Aljaske. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Kada sam upisivao fakultet, davne 1999, odrasli su me sovjetovali da bežim iz zemlje kako znam i umem. Sećam se da sam o tome razgovarao sa dosta ljudi, jer nisam mogao da odlučim šta da upišem. Svi, ali svi do jednog, rekli su mi da upišem nešto sa čim ću naći posao u inostranstvu. Upisao, završio, i niti se time bavim, niti živim u inostranstvu. Zašto? Bem li ga. Valjda sam u međuvremenu skontao da moji problemi nisu takvi da bi se rešili promenom lokacije. Gde god da odem, biću isti ovakav, a verovatno ću i živeti ako ne isto, a ono vrlo slično kao što živim ovde.

Okej, dosadi živeti u jednom nevelikom gradu trideset i kusur godina, ali zato su tu putovanja i knjige. A bogami i internet, više živim na internetu nego u oflajnu. Balkan je dobra baza, možeš u Evropu, možeš u Aziju, ni Afrika nije daleko :)

2. Španija mi se jako dopala, tačnije jug Španije. Mislim da je to prvi put da sam se vratio sa putovanja i počeo ozbiljno da razmišljam o tome kako bi to bilo kada bih otišao tamo da živim. Dopao mi se mentalitet, to kako se ljudi ponašaju jedni prema drugima.

3. Mislim da bih odlepio od nomadskog života. Posle tri meseca putovanja svaki put maštam o tome da se vratim kući. To mi je neki maksimum posle koga mi postane neprijatno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Lazar - 1999? Baš si star! :P

Evo, da ja odgovorim na vlastita pitanja, a ne da samo stalkam tuđe odgovore.

1. Živim u Zagrebu jer sam se vratila završiti faks. Kažu da ne valja ostavljati nezavršeno, a i dida će bit sretan kad vidi da mu je unuka konačno diplomirala. Kad se to čudo od diplome desi, bit će ili ostanak u Zagrebu ili selidba u Valenciju.

2. Znači ili Zagreb ili Valencia.

Pozitivne stvari u Zagrebu:

- ima tržnicu, ilitiga pazar, ilitiga pijacu u svakom kvartu.

- ima KSET, najbolji klub/zajednica/dom/birtija/dnevni boravak u univerzumu

- velika većina prijatelja ili živi u Zagrebu ili često navraća do Zagreba

Negativne stvari u Zagrebu:

- ljudi koji ne razume nas glasne Dalmatince pa im moraš objašnjavat da ti ne vičeš, nego da ti tako pričaš. Ljudi koji ne razume da što nekog više zajebaješ da to znači da ste bolji prijatelji. I tako. Općenito, prefini su ljudi. :)

- klima. Previše stvari ispada iz neba, šta kiša, šta snijeg.

- nije Valencia :Đ

Pozitivne stvari u Valenciji:

- ljudi se puno grle i ljube i baš su srdačni i otvoreni i topli i nisu fini i kulturni već psuju i smiju se :D

- fina hrana, mmm tapas!

- bike sharing system i dobra biciklistička infrastruktura

- Benimaclet, najbolji kvart ikad, budiš se uz zvukove pijetla i jedeš skvotersku vegansku paellu, a ako se zaželiš civilizacije, eto te za 15min bicikliranja u gradskoj vrevi

- Pakistanske trgovine s voćem i povrćem od kojih možeš dobiti hrpu besplatne hrane :D

Negativne stvari u Valenciji:

- loše avionske konekcije s Hrvatskom (ili bilo čim blizu Hrvatske) tokom neljetnih mjeseci. Jebiga, ipak mi je familija u Hr, morala bih navraćati.

- nema KSET :Đ

- majko moja mila, pa ta vrućina u 8. mjesecu je nesnošljiva!

3. Na kraće vrijeme bih mogla nomadski, ali preferiram imati ishodište, nešto stabilno za što se mogu uhvatiti kad pomislim da ću poludjeti od konstantne promjene lokacija. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako se uzme da je prosečan životni vek oko 70-80 godina, onda sam prvu polovinu života provela prilično nezainteresovana za putovanja. Putovala sam gotovo isključivo kroz knjige i jedino me je zanimao duhovni svet, samospoznaja i spoznaje...

Onda sam stigla do onog doba (parafraziram Mešu) kada je čovek još uvek dovoljno mlad da bi imao želja a već star da bi počeo da ih ostvaruje, kada me je jedne večeri strefilo pitanje: "A šta je bio moj san u životu?" San? WTF? Šta znači ta reč uopšte? Onda sam se setila: dok sam bila mlada i još uvek verovala da će život ispasti baš onakvim kakvim sam ga zamišljala, maštala sam da živim slobodno, izvan svih sitema i konvencija, i da pišem i živim od pisanja (u međuvremenu sam objavila dve knjige ali nisam živela od toga, a odlazila sam na posao pet dana nedeljno ne mogući da dočkam vikend kada ću otići na planinarenje ili bici-turu). Tako sma odlučila: idem na dugo putovanje, biciklom.

Na putu sam već više od dve i po godine i ne razmišljam o povratku. Vidim sebe kao nomada i mnogo lakše mogu da se zamislim da ovako živim do kraja života nego da se negde skrasim. Za sada ne osećam ni najmanju nostalgiju. Nakon dve i po godine mogu da kažem da živim svoj san - slobodna sam, imam neiscrpnu inspiraciju u svetu oko sebe da pišem i od toga se ovako ili onako finansiram. Putovanje je za sada moj način života, a za dalje - ko zna.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Trenutno mesto gde živim se činilo zgodnim i za mene i za devojku. Posle godinu dana života na Kosovu, trebali smo da smislimo gde ćemo dalje da živimo. Njoj se, za promenu, išlo negde bliže kući i gde je frankofono, posle pet godina života po raznim krajevima sveta. Meni je bilo prilično svejedno. Kad smo bili u poseti Briselu par meseci pre selidbe, činilo mi se kao okej mesto - ljudi opušteni, dovoljno raspadnuto, sjajno pivo, i aerodrom sa jeftinim letovima za BG. Došli smo "da probamo", pa ako nam se ne svidi da se selimo opet. Ovo nam je druga godina ovde, a koliko ćemo tačno ostati, nemam predstavu. Dogovorili smo se da neko vreme provedemo i u Srbiji, možda u Španiji, možda ko zna gde.

2. Ovde imam isti osećaj kao Lazar :) Jako mi se dopalo na jugu Španije, toliko da mi nije bilo jasno zašto i u ostatku Evrope nije tako lepo (subjektivno). Mislim da ću definitivno provesti neko vreme tamo, mada možda ne na samom jugu već u nekom većem gradu. Moji kriterijumi za izbor zemlje, na sreću, ne zavise od toga kakav servis ta država omogućuje. Pošto radim kao freelancer, ne dotiče me mnogo uređenost zemlje u tom smislu, samo da mogu da se "pokrijem". Ono što je problem je dolazak u zemlju gde nemaš nikoga, pa moraš iznova graditi mrežu prijatelja i sl. Ovde gde sam to još nisam uradio, da li zato što me mrzi ili što zahvaljujući internetu često imam osećaj kao da nisam ni otišao, ne znam. Ako se već budem morao seliti, to će verovatno biti na potezu:

- Srbija, zato što mi je lepo tamo i tu su mi prijatelji.

- Španija - vreme, lepo, opušten ritam života.

- Brisel - nije lepo na oko, ni vreme nije najbolje, ali je jako izmešano, verovatno najmultikulturalnije mesto u kom sam ikad bio. Kad Charlotte pomenu pijace u prethodnom postu, one su ovde odlične, sreća pa ima puno Marokanaca da naprave pijace po mom ukusu ;D

- Francuska, ako devojka bude htela malo kući.

3. Nomadski kratkoročno, nema šanse, iako sam pre recimo sedam godina razmišljao upravo o takvom načinu života, bar neko vreme. Da menjam mesto na svakih par godina - verovatno, ali tako što bi to bilo ograničeno na svega par mesta iz prethodne liste, ne bih mogao da počinjem iznova svako malo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kada sam se upisivala na fakultet vođena davnašnjom željom za putovanjima odlučih se da studiram naš jezik i književnost budući da su se tada slavističke katedre otvarale širom zapadnog sveta i to mi se činilo sjajnom idejom. Živeti negde godinu dve, raditi kao lektorka srpskohrvatskog jezika i imati bazu odakle možeš putovati i upoznati zemlju ili region. Za neupućene to je bilo deceniju pre no što je Lazar upisivao faks  :D U međuvremenu se ovde desio građanski rat, sankcije, vize za preko 200 država sveta i slične nebožuloze, te stoga ne da nismo trebali nekome kao nastavno obrazovni kadar nego ni kao turisti. Na kraju treće godini studija skoro da odustanem iako sam imala prosek oko 9.5. Fakultet sam završila ali od mojih planova ne osta ništa, lektorska mesta su popunili ljudi iz Rusije, Češke, Slovačke, hrvatske, oni koji su za razliku od nas uopšte mogli da odu u te neke zapadne zemlje.

Veina mojih prijatelja smatra da putujem mnogo i često, ali ja tvrdim da je to nedovoljno ali trenutno jedino ostvarivo. Da nemam porodicu (skoro devetogodišnje dete) izdala bih sve što imam u Novom Sadu i otisnula se u svet bez neke posebne želje za povratkom. U eri modernih komunikacija sasvim bi mi bilo dovoljno da rodbinu u i preijatelje viđam preko skajpa. Na putovanjima sam srela mnogo nomada i kao što od uvek sumnjam da imam ''čergarske'' krvi u sebi tako već dugo znam da je to sloboda za kojom žudim.

Iako sam prošla skoro četrdeset zenalja Evrope, Bliskog istoka i Latinske Amerike ne bih ni u jednoj od tih zemalja mogla da zamislim da živim. U onima čiji mi se zakoni i socijalne prakse dopadaju je isuvoše hladno za moj ukus, a u onima gde mi ljudi rašu temperamentom i gde je klima po mojoj meri najčešće je vrlo opasno živeti (Meksiko, Brazil, Kolumbija). Tako da do daljnjeg imam bazu odakle se mogu otisnuti u željenom pravcu, ali i tužnu svest o tome da se pre prvog septembra moram vratiti kući.

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Tu sam se rodio, u Pančevu, Vojvodini, Srbiji, Jugoslaviji, na samoj granici Balkana i Mitteleurope. Tu sam proveo i formativne godine, osnovnu, srednju i fakultet. Posle sam živeo u Kanadi, pola godine, nešto kraće u Austriji, putovao kojekude, ali eto, desilo se da sam se vratio u Pančevo. I znate, ima kod nas onaj argument koji zlobni ljudi umeju da potegnu: ako si dobar, zašto živiš ovde? Zašto odavno nisi otišao "na Zapad" i "napravio nešto"?

Ne znam, mislim da to zavisi od ličnih potreba svakog čoveka. Mislim da samo ljudi praktičnog duha mogu uspešno da emigriraju, da zaista emigriraju, odu negde i postanu deo te zajednice. Ljudi sa velikim duhovno-emotivnim potrebama mnogo će se teže uklopiti. Lakše mi je da zamislim sebe kako u zrelim godinama gajim lozu oko kuće, orezujem lipe, često putujem sa dobrim prijateljima, punim policu starim knjigama i pravim neke lepe i čudne stvari -- nego kao, recimo, uspešnog direktora neke softverske firme. Ni danas ne zarađujem mnogo, ali mnogo ni ne trošim, pa mi zasad ova priča drži vodi. Osećam da me je ovaj mentalitetski i kulturni prostor nepovratno obojio, i na dobro i na loše, odredio mi na koji ću način artikulisati emocije, i ja ga sada, silom nužde, iskreno volim u svim svojim problemima i protivrečnostima.

A ako ikada odlučim da odem, otići ću bez priče o tome. Izrazito me smara kada se trabunja o emigraciji. Brate, ili ostani i napravi život ze sebe i ljude oko sebe, ili idi. Odmah. Samo nemoj ostajati a hejtati.

2. Ako bih živeo negde drugo, a da kriterijum nisu pare ili preživljavanje, bio bi to Mediteran ili njegov obod (Pančevo mu dođe kao krajnji obod Mediterana). Dobro vino, lagan tempo života, narandže i psovanje i miris lipe i sneg povremeno. I bizarne kulturne mešavine od kojih nastaju i jezivi ratovi i čudesna dela. Skandinavija može da se nosi u krasni, i Rusija, i Severna Amerika, a tek Kina! Pa sve da mi daju dženet i raj zajedno ne bih ti ja u Kini živeo.

3. Mislim da ne bih mogao da opstanem kao nomad, ali ne bih ni Pančevo preživeo bez putovanja. Ja sam kao Tolkinov ent. Drvo sam, imam korenje, ali umem i da otputujem. A tek što umem da smaram na šumskim okupljanjima.

:kamp:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo jedne prigodne, a meni drage pesme Konstantina Kavafija:

GRAD

Kažeš: " Poći ću u neku drugu zemlju,

poći ću do drugog mora.

Naći će se drugi grad bolji od ovog.

Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;

i srce mi je - kao leš - pokopano.

Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

Kud god da okrenem pogled, kud god da pogledam,

crne ruševine svog života spazim, ovde,

gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati

istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:

u istim ćeš kućama osedeti.

Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš- ne nadaj se -

nema za teba broda, nema puta.

Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,

straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

Share this post


Link to post
Share on other sites

vazda ostaje u srcu mjesto dje si rodjen,dje si odrastao to ne moze da se promijeni.moze da se ode svudje ali posle nekog vremena pocne da te vuce bez obzira koliko ti je dobro tamo.zivio sam u luksemburgu 3 godine i prolazio fantasticno finansijski ali posle nekog vremena jednostavno te vuce da se vratis

milos crnjanski-covjek putuje po svijetu da bi nasao sto treba i vraca se kuci da to nadje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati istim.

Konstantin od Kosančića  :spot:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Otkako sam otkrila da u meni živi nomad te samom tim i promenila moj pogled na mnogo šta uključujući i putovanja ili lutanja, stalno se pitam zašto ljudi, pa čak i veliki umovi poput Kavafija, Crnjanskog ili Andrića koji se išao i dalje, osuđujući u starosti putovanja uopšte, imaju potrebu da generalizuju lično iskustvo u vezi sa putovanjem-vraćanjem, traženjem-nalaženjem. Nije li pretenciozno uopštavati lični doživljaj nečega što je, po meni, toliko intimno pitanje kao što je, recimo, seksualno ili religijsko opredeljenje? Ili, sasvim jednostavno: zašto bi svako luanje moralo da bude potraga ili bekstvo ili izgubljenost? ("Nisu svi koji lutaju izgubljeni", isti gore pomenuti Tolkin.) Zašto bi, @klarki, tvoje iskustvo moralo da bude moje u šta si toliko siguran kada ga generalizuješ kad kažeš: "počne da te vuče"? Pa ne počne svakoga, a dokaz tome je što se mnogi ljudi nikad ne vrate, što  mnogi ostanu bilo na jednom (nekom drugom) mestu našavši svoj novi dom, bilo da nastave da lutaju postavši nomadi.

Nije mi želja da podstičem raspravu niti da ikoga prozivam, samo se pitam zašto te generalizacije koje meni, uprkos, ponavljam, najdubljem poštovanju prema delima gore pomenutih velikana, deluju kao potreba da se odbrani svoj izbor (otišao sam i vratio se, ili: odlazim i vraćam se, ili, u Andrićevom slučaju: bolje da nisam ni išao jer sam samo gubio snagu i vreme) i izvede opšte pravilo iz nečega što nikako ne može biti univerzalno?

Ne znam da je ijedan zauvek-otišavši (a od pisaca mi, recimo, prvi pada na pamet živi Albahari), svoje iskustvo o putovanju i odlaženju i ostajanju na drugom mestu generalizovao kao sveopšte pravilo. A tek sumnjam da ijedan nomad od ličnog doživljaja nepuštanja korenja i večite slobode lutanja pravi univerzalnu mudrost.

:kamp:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pozitivne stvari u Valenciji:

- ljudi se puno grle i ljube i baš su srdačni i otvoreni i topli i nisu fini i kulturni već psuju i smiju se :D

- fina hrana, mmm tapas!

- bike sharing system i dobra biciklistička infrastruktura

- Benimaclet, najbolji kvart ikad, budiš se uz zvukove pijetla i jedeš skvotersku vegansku paellu, a ako se zaželiš civilizacije, eto te za 15min bicikliranja u gradskoj vrevi

- Pakistanske trgovine s voćem i povrćem od kojih možeš dobiti hrpu besplatne hrane :D

klanj:: klanj:: klanj::

I pored milion eura ulozenih u lobiranje, putnicka kuca nije tamo zavrsila (ali pisao sam vec srecom, jer sam licno uzivao dosta u Andaluziji)...

Valensija, fantastican grad...arhitektura i uredjenje po meri coveka...jednom sam bas nekom od forumasa pisao o gradu, jer se spremao na put tamo (ne secam se kome, ali tu je sigurno i dalje) i ispricao vic o Lali i alkoholu:

Videli da je Lala nesto veseliji i ispred njega buteljku vina, pa ga pitaju:

Lalo jesi pijan?

A on njima "Ne."

Onda si trezan?

A on i na to kaze "Ne."

Pa kakav si onda?

"Pa taman!"

E takva je i Valensija, sto mi je i pomenuti forumas potvrdio nakon povratka...

P.S. Ovaj vic bi bez problema isao sigurno i uz Dalmatinca i butelju Plavca :)

P.S.2. Jedan od onih natpisa koje pokupite negde uz put, pa sa vama teturaju ka grobu...vidjen na redovnoj liniji kombi-busa Omiš - Split: "Ne beštimaj u busu, pivat možeš."  teg

Share this post


Link to post
Share on other sites

EVO JA!

Nisam hteo da pisem posto sam jos sinoc u glavi izvrteo nekoliko monologa.... Odmah moram da se ogradim da sam jako "Cool", a Marko Petrovic to moze i da potvrdi.

Elem, dok sam studirao, velika briga mi je bila kako zaraditi dovoljno novca i otici negde i videti sveta. Onda sam nasao prakse u Brazilu i Engleskoj, a briga je ostala ... Vise nije bilo kako da odem iz Srbije, vec kako da zaradim dovoljno novca i slobodnog vremena da bih mogao da putujem po okolini. Nije se mnogo promenilo ni kada sam se zaposlio u Rusiji i Kini. Interesante aktivnosti i lokoacije su se uvek nalazile na dohvat ruke, ali gotovo i uz pravilo da je za to potrbno minimum 2 sata voznje. Odjednom sve sto je na dohvat ruke deluje manje interesantno od onoga sto je preko okeana.

Ovde (u Kini), sam u pocetku bio jako posvecen poslu i dugovima,  a paralelno sa time nalazio izgovore za NEuzivanje u stvarima koje svakodnevnica donosi, zbog kojih sam na kraju krajeva i  dosao ovde: 

- da, prodaje se egzoticno voce na ulici za smesne pare.....al nekako uvek na putu od posla imam neku kesu u ruci, i ako uzmem ananas, sok ce mi curiti niz ruku ispod rukava, pa kada se osusi bice lepljivo i jako neugodno. Mango sa druge strane  ima one zilice koje ti se glave medju zube, pa je tesko bez cackalice - u Aziji su ti ruke konstantno prljave, pa ne mozes cak ni prstom to da isceprkas.

- Jeste Sheznehn grad na moru, mada je more dosta prljavo...da bih se kupao na uredjenoj plazi i cistoj vodi, moram da uzmem autobus J1 pa, da se vozim i guram sa ljudima jedno sat i po vremena....a onda su guzve na plazama, i mrzi me da se vracam slan istom tom rutom.

- Mogu i u Hong Kong ili Macao da odem, al veliki su redovi na granicama, zna i vrucina da bude nesnosljiva, pa ako hodas malo duze, mozes i da se ojedes... a to je sve jako neprijatno.

Ko u opste pomislja da izlazi napolje po ovakvim vrucinama, osim ako ne mora. U ostalom, nemas ni sa kime bi isao, jer su svi podjednako lenji.

Dokle god si rob sopstvenih navika i obaveza, tvoje iskustvo nece biti mnogo razlicito, ma gde se nalazio. Uvek ces za necime cheznuti, i uvek ces nalaziti razloge zasto moras da radis vise, duze, i  samo ono sto najbolje umes.

Zivot u inostranstvu moze da bude jedno veliko ropstvo, ali i velika sloboda - u zavisnosti kako prihvatis cinjenice.

Ne znam da li me vise nerviraju ljudi koji ostanu u svojoj zemlji i konstatno kukaju o tome kako bi otisli, ili oni koji odu u drugu zemlju i pokusavaju da zadrze iste navike a zatim kukaju kako u tome ne uspevaju.

Ja sam otkrio da me politika u opste ne dotice. Vesti iz Srbije citam iz razonode, jer me dnevna politika ne pogadja po dzepu, sa druge strane, politicki problemi na lokalu me jos vise razonodjuju jer znam da to nije moj problem i da mogu da dignem sidro kad god prestanem da uzivam.

Veliku slobodu sam otkrio u tome sto, odlaskom iz Srbije, prestaje obaveza da se prisustvuje nekim desavanjima koje se smatraju "duznostima" ili "redom" a koje konzumiraju vreme i energiju (svadbe, ispracaji, odrzavanje nekih kontakata, razni sastanici, proslave itd itd)... dobijas jedan veliki reset, koji ti ostavlja dosta slobodnog vremena nakon posla, koji opet mozes iskoristiti za razvoj na licnom planu. Cesto su bas ti Vikendi kada moras da budes negde, zapravo vikendi kada bi sebe razvijao)

Ovde se vodim krilaticom " U KINI NISTA NIJE BITNO" te i ne mozes da napravis neku veliku gresku - zasto ne isprobati najludje ideje, zasto ne ziveti punim plucima? Kao stanac mnoge stvari se od tebe ne ocekuju da razumes, niti da ucestvujes.... zasto onda to ne iskoristiti na najbolji nacin.

Sto se tice putovanja, uzivam da putujem i time da obogacujem svoj zivot kod kuce (gde god ona bila). Bez doma, meni putovanje i nema smisla, vec mi prerasta u neki Voajerizam gde gledas druge ljude kako zive, pate, raduju se, a kada patnja bude suvise velika, jednostavno nastavis dalje. Nakon par nedelja putovanja, u poslednje vreme je to 2 nedelje, osetim blagu nervozu, da mi zivot kod kuce trpi, i da stvari i ideje koje zelim da ostvarim cekaju za trenutak da se vratim. Onda vec krecem da smisljam kako sta da organizujem i delegiram vreme (kada ovo pricam, ne mislim na posao kojime se bavim).

Vremenom sam naucio da  zivot kakav (ne)zelim i zivot kakav mi prija nisu nuzno vezani za istu lokaciju . Koja su to zadovoljstva koje donosi lokacija, a koja su zadovoljstva koja donosi licni razvoj?  Vise mi nije samo bitno da zemlja nema hladne zime, ili da mora da ima plazu u blizini, vec i da je drustvo organizovano tako da moze da ti da prostora da sebi organizujes zivotni stil  po svom ukusu.

Konkretno, ako izgradim praksu da svakoga vikenda idem na plazu, ili masaze, da li ce moj zivot biti drugaciji kada budem napustio to mesto, da li cu poneti neku novu naviku sa sobom ili cu morati i more da vucem u prtljagu?

Jako lepo sam se osecao u Latinskoj Americi, ali mislim da zivot tamo, nosi iste probleme kao i u Srbiji (birokratija, losa organizacija drzave itd)

U Srbiji mi jako smeta, negativan stav ljudi prema ....svemu.

U Rusiji mi smeta klima pre svega, a onda i momenti gde suvise lici na Srbiju (kada neko od tvog roda pravi gresku - to se ignorise, ali kad neki stranac to isto uradi - to je smrtni greh). Mnoge stvari koje su drgim stranicima fascinante, meni deluju poznato iz moje zemlje, te ne uspevam da se odusevim, vec se nerviram.

Evropa mi je i suvise, definisana pravilima kojim se obezbedjuju ljudska prava - a to me nekako sve cini nervoznim i ugrozenim.

Za sada Kina mi je  omogucila bolji zivot od drugih zemalja. I NAJVISE SLOBODE!!!

Na zalost, svestan sam da ovde ne mogu da ostanem dugo vremena, jer bi to znacilo i stangnaciju na nekim drugim planovima.

Trenutno sam u potrazi, za sledecom destinacijom, koja mora da sadrzi sve sto i  Jugoistocna Kina + da poboljsa sigurnost i benefite koje drzava treba obeznedi.

"toliko"

Share this post


Link to post
Share on other sites

"If you don't like where you are, move. You are not a tree."

Budući da nismo stabla, zanima me nekoliko stvari:

1. Zašto živite tu gdje živite? (Izuzev viznih restrikcija)

2. Gdje biste najradije živjeli?

3. Možete li se uopće zamisliti da živite negdje za stalno ili ste nomadski tip?

:curiosity:

1. Ne znam još uvek gde ću da se nastanim. Mislim da ta odluka i ne zavisi samo od mene. Želim porodicu, a ona počinje od majke iste. Za početak nastavak  :smartass: obrazovanja.

2. Tamo gde su ljudi i prijatelji. S obzirom da sam živeo u kabini prethodnih pet godina, stvarao video snimke širom Tihog okeana, Mediterana, Baltika, Kariba i Atlantika, oni su se raširili i smanjili, nova grupa se mora pojaviti novim izazovima u životu.    :?pijjj:eat::pivoooo:  lol::

3. Da mogu se zamisliti u oba tipa života. Mada, mislim da sam više za stalni. Iako to zaista ne zavisi samo od mene, niko od sudbine pobegao nije.  nono  :LOLLL:

Da, uskoro sam 30.godina. Dosta bilo lutanja telom, sad treba opet umom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pozitivne stvari u Valenciji:

- ljudi se puno grle i ljube i baš su srdačni i otvoreni i topli i nisu fini i kulturni već psuju i smiju se :D

- fina hrana, mmm tapas!

- bike sharing system i dobra biciklistička infrastruktura

- Benimaclet, najbolji kvart ikad, budiš se uz zvukove pijetla i jedeš skvotersku vegansku paellu, a ako se zaželiš civilizacije, eto te za 15min bicikliranja u gradskoj vrevi

- Pakistanske trgovine s voćem i povrćem od kojih možeš dobiti hrpu besplatne hrane :D

klanj:: klanj:: klanj::

I pored milion eura ulozenih u lobiranje, putnicka kuca nije tamo zavrsila (ali pisao sam vec srecom, jer sam licno uzivao dosta u Andaluziji)...

Valensija, fantastican grad...arhitektura i uredjenje po meri coveka...jednom sam bas nekom od forumasa pisao o gradu, jer se spremao na put tamo (ne secam se kome, ali tu je sigurno i dalje) i ispricao vic o Lali i alkoholu:

Videli da je Lala nesto veseliji i ispred njega buteljku vina, pa ga pitaju:

Lalo jesi pijan?

A on njima "Ne."

Onda si trezan?

A on i na to kaze "Ne."

Pa kakav si onda?

"Pa taman!"

E takva je i Valensija, sto mi je i pomenuti forumas potvrdio nakon povratka...

P.S. Ovaj vic bi bez problema isao sigurno i uz Dalmatinca i butelju Plavca :)

P.S.2. Jedan od onih natpisa koje pokupite negde uz put, pa sa vama teturaju ka grobu...vidjen na redovnoj liniji kombi-busa Omiš - Split: "Ne beštimaj u busu, pivat možeš."  teg

Upravo sam skužila da mi se od pet natuknica tri odnose na hranu. Nisam debelo prase, majke mi! :D E i htjela bi dodati još i klimu na sve to. (Izuzev paklenog 8. mjeseca!) E, sad je tamo 20°C! Dvadeset! Jebogamedo. I tata bi sine.

Uz Valenciju i Zagreb, još mi se neko vrijeme motao i Krakow po glavi, no od toga sam odustala. Prehladne zime brrr. Skužila sam da sva tri grada imaju cca 750-800 tisuća ljudi, pretpostavljam da mi je to idealna veličina za grad. Nit prehektično, nit preučmalo. :)

Idem u 3. mjesecu na 2 tjedna u Španjolsku, moj drugi dom!  :blob:  :dance: :srećanajveća:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dakle: Singapur.

:spot:

a @Nikodijevic - Hey, mnogo lep post.  clap

A evo mojih 1, 2, 3:

1. Na italijansko-francuskoj granici, sa italijanske strane. Tu živim. A radim preko druge granice levo odavde. Zašto baš ovde? Volela bih da mogu da kažem zbog klime, rozea i lavande, a u stvari, vrlo prozaično: tu me je posao doneo…. I, nadam se da će me on odavde i odneti. Što pre i što dalje.

2. Čini mi se nigde zauvek. Nigde duže od dve godine. Mislim da bih sad volela da živim u Kambodži neko vreme. Poslovni deo mene vuče nazad u Singapur. Rim je jedino mesto na planeti koje doživljavam kao dom, slatki dom. Tamo se neki pelcer primio, pa sam se već jednom vraćala. I volela bih da u Rimu provedem poslednje godine života.

3. Odgovor na 3 je 2. Ne znam baš da li to znači nomadski, jer ja u svaki novi grad dolazim da ostanem zauvek, ali onda, nekad zbog spoljnih, a nekad unutrasnjih faktora, posle par godina pobegnem.

Evo, i ovde je mnogo lepo, more je plavo i cveće divno miriše, klima blaga i hrana odlična... i duge su najlepse na svetu  ;), ali meni je i ovde vreme isteklo.

Time to weigh anchor and cast off!  :mah:

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Zašto živite tu gdje živite?

Mislim da bih se odselio ma gde odakle sam. Ako sam vec proveo najveci deo zivota negde, interesantnije je provesti ostatak drugde. Iz Srbije sam hteo da odem jako rano, jos u osnovnoj skoli sam mastao o tome, a vec u srednjoj poceo da se konkretno interesujem. Cim su okolnosti to dozvolile odmah sam otisao. Nikada nisam osetio nikakvu nostalgiju, zaista ne ni jedan dan.

Dobra strana Australije je sto svako moze da bude Australijanac i da se oseca kod kuce. Tu su i tri civilizacijska dostignuca naspram Evrope: 1. Ulaz u toalet se ne placa NIGDE na celom kontinentu plus Tasmanija, nema baba sera, 2. Ne postoji ni jedna privatna plaza, moze se kupiti kuca na obali, ali se ne sme ogradjivati plaza i naplacivati ulaz, 3. djubretari, majstori i ostali koji se u vecem delu sveta smatraju nizom klasom radnika ovde lepo zaradjuju, i treba tako.

2. Gdje biste najradije živjeli?

To bi bio potez Singapur-Tajland. Partnerka je Tajlandjanka, vrlo sam zainteresovan za budisticku praksu, vegetarijanac. Plan je zemlja i kuca u severnom Tajlandu, a Singapur mesto gde se nesto radi.

3. Možete li se uopće zamisliti da živite negdje za stalno ili ste nomadski tip?

I jedno i drugo, to jest volim da putujem i da boravim negde i duze po recimo godinu dana, ali da imam neku bazu u koju mogu da se eventualno vratim. To ce biti Tajland.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пре свега свако ко жели да се исели, напусти своју рођену земљу, државу, сам или са породицом и оде да живи негде другде, нека добро проучи реч НОСТАЛГИЈА. Ово се превасходно односи на људе већ у годинама, људе који су у млађим данима пропутовали, видели, па да се скрасе негде. Не односи се на неке од горњих постова, где се говори о животу у другој земљи пар месеци, годин- две, па иде даље или се врћа матичној земљи.

Дакле, одговор на питање зашто живим ту где живим је следећи:

 - место је планинско са чистим ваздухом а не у рупи где сам раније живео,

 - има у близини језеро, планина, скијашки и летњи туристички центар( много стаза за скијање и планинарење),

 - има продавницу, кафану, пошту, цркву и библиотеку( то све нисам имао раније),

 - има доступ до железнички превоз, магистрални пут и аутобуски јавни превоз,

 - за пола сата вожње аутом сам на аеродрому, одакле има доста добра веза у свим правцима,

 - за пола сата вожње могу да доћем и видим многе музеје, концерте, пазарим у великим мега маркетима и ако поже-

   лим да се возим метроом,

- имам одличан интернет ( тамо где сам живео још нема интернет)!,

- имам око себе људе са којима се разумем, који ме уважавају а и ја њих, путујемо и уживамо.

  Ако се пак зажелим Србије, за пар сати аутом ето ме, близу је. А за одлазак ка Аустралији, Канади, неко ту спомиње

  чак и Аљаску, ја бих саветовао дасе мало поразмисли!

   И на крају савет свима, урадите све да сачувате здравље( ја га чувак активним путовањима и планинарењем), јер

   бадава ти и Хаваи и Хаити, много пара и могућности за путовања, кад ме стално боили глава, или нешто друго! 

   И ако за сутра метеоролизи кажу 51232f8d13ae3840caff692304d60f0c.gif одосмо ми на планину!aed1ceb7f02789e5b56136afd2f18297.gif

Edited by herba

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. Zašto živite tu gdje živite? (Izuzev viznih restrikcija)

U Kini sam isključivo zato što bez ičega mogu da stvorim nešto, da stanem na noge i napokon odlučim šta želim da budem. Nisam nikad maštala o tome da vidim Kinu, nije mi se ni sviđalo kada sam došla, no od pre par meseci mi je svaki dan sve interesantniji i iako mi se još uvek neke stvari ne dopadaju, trudim se da ih gledam onda iz nekog drugog ugla, i da se na taj način makar nasmejem. I odmah je lepše. Za sada sam ovde najviše zbog novca, a najmanje zbog klime. Volim zimu, a ovde ni z.

2. Gdje biste najradije živjeli?

Na to pitanje i sama pokušavam da nađem odgovor. Ne sviđa mi se, što kod takvih razmišljanja uvek pod jednom crticom bude: "-negde gde ću imati i solidnu platu" i onda se usput negde zbunim, izgubim i batalim razmišljanje o tome. Nisu mi pare na prvom mestu, ali mi je bitno da tamo negde gde živim imam i solidna primanja, da mogu i da putujem. Možda će se to s godinama promeniti... Sviđa mi se Britanija. Nije baš zima po mom ukusu, ali mi većina stvari odgovara.

3. Možete li se uopće zamisliti da živite negdje za stalno ili ste nomadski tip?

Pokušavam. Nisam nomadski tip i užasno teško mi pada činjenica da ne mogu da opremim svoj stan, jer to ipak nit je moj stan, nit sam tu najlegalnije, i čitava ta frka ako i kad se budem selila, mi ne leži najbolje. Osoba sam koja se veže za svaku stvar, čašu i papirić, i definitivno nisam osoba za česte selidbe. Volim da imam bazu gde mogu da ostavim sve suvenire, da zalepim po koju sliku na frižider, da poznajem okolinu i da mahnem poštaru ujutru.

Edited by TamaraF

Share this post


Link to post
Share on other sites

нека добро проучи реч НОСТАЛГИЈА. 

  Ако се пак зажелим Србије, за пар сати аутом ето ме, близу је. А за одлазак ка Аустралији, Канади, неко ту спомиње

  чак и Аљаску, ја бих саветовао дасе мало поразмисли!

   И на крају савет свима, урадите све да сачувате здравље( ја га чувак активним путовањима и планинарењем), јер

   бадава ти и Хаваи и Хаити, много пара и могућности за путовања, кад ме стално боили глава, или нешто друго! 

Niti svi imaju nostalgiju, niti je ta nostalgija kod svih za zemljom u kojoj su ziveli pre, vec za ljudima, proslim vremenom, drugacijim zivotnim okolnostima. A to je nesto sto se ne moze vratiti unazad i sto te nece docekati kada se vratis. Jedan sam od tih koji ni u jednom momentu nisu osetili nostalgiju (ima preko 6 godina sada) i takodje nisam nikad razumevao zasto je razlog da se ne ide u Australiju daljina od Srbije. Ako neko zeli da ide iz Srbije, kako je onda relevantna ta distanca? Da je relevantna onda ne bih ni isao. Ides zbog onoga tamo, a ne radi onoga sto napustas. Ako ti je vaznije da budes blizu Srbiji, a ne gde ces biti, onda zasto napustas Srbiju uopste? 

Ovo za zdravlje se slazem u potpunosti. Lagan, spor zivot bez stresa, unutrasnji mir i miran san su najveca bogatstva.

Edited by noskich

Share this post


Link to post
Share on other sites

 Ako ti je vaznije da budes blizu Srbiji, a ne gde ces biti, onda zasto napustas Srbiju uopste? 

Можда због новца?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!

Register a new account

Sign in

Already have an account? Sign in here.

Sign In Now

  • Divlji gradovi

  • Naši partneri

  • Najnoviji članci

    Mape: religije, biljke i bolesti

    Pored svoje očigledne svrhe i funkcije, geografske karte mogu biti mnogo toga: obrazovno-didaktička sredstva, naučni...

    Odžak, grad iz snova

    Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. ⁠— Postoji dosta izmišljenih i fiktivnih mjesta koja...

    Na motoru

    Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. ⁠— „Je l' mogu ja s dečkom na motoru u...

    Put na more

    Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2020. ⁠— Stari se morao naspavat, jer iza ponoći smo išli na...