Hvala, Snežana. Fantastično je kada se uporede sa fotkama drugih mesta na kojima si bila, recimo onima sa Himalaja. Prošao sam kroz Gobi dva puta, ali samo železnicom, a voleo bih da jednom zađem dublje u pustinju. Znam da je u Ulan Batoru moguće jeftino kupiti kamile ili konje pa na njima ići u Gobi, a posle ih prodati. Isto tako se može istraživati i mongolska stepa. Možda, jednog dana.

Hvala, Snežana. Fantastično je kada se uporede sa fotkama drugih mesta na kojima si bila, recimo onima sa Himalaja. Prošao sam kroz Gobi dva puta, ali samo železnicom, a voleo bih da jednom zađem dublje u pustinju. Znam da je u Ulan Batoru moguće jeftino kupiti kamile ili konje pa na njima ići u Gobi, a posle ih prodati. Isto tako se može istraživati i mongolska stepa. Možda, jednog dana.

Hm, treba znati jahati kamilu/konja 

Ne bih da zvuči blazirano, ali mene se Gobi nije posebno dojmila nakon ruske i kazaške stepe, a i deo Gobija sam već zahvatila ranije, tamo oko Dunhuana u Kini, koji je mnogo više pustinjski, sa sve peščanim dinama. Za stepski deo bih rekla - vidiš jednu stepu, video si sve. 

Ljudi koji tamo žive su druga priča, a pretopstavljam da i ti misliš prvenstveno na njih. Bilo bi zaista zanimljivo iskustvo provesti neko vreme sa pravom nomadskom porodicom, iako to sigurno ne bi bilo nimalo lako.

Mislim da nisi apdejtovan.

Upravo sam izvozila rutu kroz ceo Gobi od Erliana do UB-a i sve vreme je odličan asfaltni put koji su Kinezi gradili nekoliko godina.

Definitivno to nisam imao pojma. Video sam to pre par dana kod tebe na blogovima, ali mi se ''učinilo'' da sam video ''novi kineski asfalt''.

Znači, nema šale, rade ''zemljaci'' opasno. Ništa, čekamo i dalje tvoja pisanija pa dobijamo ideje itd. A dotle će možda svemoćni Kučić & co. da srede ukidanje viza.

Ajd malo da osvežimo ovu temu.

Upravo sam se vratila iz Mongolije. Putovalo nas komada 2, na 15 dana. Sve je krenulo kao ideja da se obiđe Gobi, ali na kraju smo Gobi zaobišli i posetili zapad Mongolije i nacionalni park blizu Ulan Batora.

Uglavnom smo jahali konje i oko toga organizovali ovo putovanje. Inače, ne jašemo konje i to nije bio nikakav problem. Od nadmudrivanja s prvim konjem (od ukupno 3 koja su me na svojim leđima nosila) do galopa sa poslednjim trebalo mi je ukupno 6 jahačkih dana.

Na zapad smo leteli avionom iz Ulan Batora, ali svi ti glavni gradovi provincija su povezani i autobusima. Voze klasični autobusi i VIP koji imaju šira sedišta koja se mogu transformisati u (skoro) krevet. Razdaljine su ogromne, nama se na prevoz nije gubilo vreme pa smo leteli. Nekoliko je aerodroma na zapadu, ali jedino smo našli karte za Hovd, glavni grad istoimene provincije pa smo putovanje organizovali oko njega. Karte su kupovane početkom juna za početak jula, a u julu je Nadam njihov ogroman festival, turista je više nego obično i trebalo je bukirati mnogo ranije.

Nadam je festival sa streljaštvom, konjskim trkama i rvanjem. Organizuju ga sve provincije, ali je najveći u Ulan Batoru. Nas nije interesovala poseta istom. Mislila sam ako ga uhvatimo u Hovdu super dodatak, ako ne i nije neka šteta. Na zapadu Mongolije je bila neka pandemija, neka bolest goveda pa su to otkazali na kraju, ali u UB je održan. Zbog ove pandemije su na kraju ograničili i kretanje po celoj Bajan-Ulgij oblasti, što je imalo uticaja na sve koji su išli na Altaj.

Treba dodati da su Korejci otkrili Mongoliju i ludi su za istom, te su leta postala gužvava zbog silnog priliva korejskih turista. To utiče na poboljšanje infrastrukture i porasta lakoće posete centralnih delova Mongolije, ali ako planirate osamljeničko, pustarsko iskustvo, izbegavajte leto za centralni deo.

Bajan-Ulgij je zbog Altaja gužvaviji nego ranije, ali druge zapadne, severne provincije su i dalje prilično praznjikave.

Sem te glavne magistrale koja spaja glavne gradove provincija, koja je moderna i besprekorna, svi putevi na zapadu su off-road i uopšte nije šala voziti po njima. Iz nekog razloga, i dalje je jeftinije rentirati vozača sa autom nego sam auto. Ali iskreno, po tom terenu, sem ako čovek nema iskustva, nije ni lako, niti bezbedno voziti. Za centralni deo je OK, veliki je promet, čak i ako se zaglavite neko će naići da vas izvuče.

Naš odmor je bio podeljen na 3 dela: Bili smo par dana na obroncima Altaja, par dana u Munkh Khairkhan NP-u i par dana u Terelj NP-u.

Terelj NP je baš blizu UB-a, super je konekcija, gomila smeštaja je na bukingu, sve se može lako organizovati i samostalno, bez agencija. Moj savet je da birate gerove što dalje od centra NPa gde je smeštena većina gerova jer to mi liči na Zlatibor. Previše je ljudi. Ili jednostavno, iznajmite kola, ne treba vam čak ni terenac i vozite gde hoćete, postavite šator gde hoćete, lunjate slobodnim stilom gde vam volja. Što se jahanja tiče tu je malo problematičnije. Leti je previše jahača i onda vam daju loše konje (nenaviknute na jahanje, lenje, matore) i katastrofalna sedla jer ono što valja su već nekom iznajmili. Ali jahati po tim zelenim valovitim livadama, i galop na konju.... ah, nadrealno iskustvo.

Obronke Altaja i Munkh Khairkhan NP smo organizovali preko agencije. Zapravo preko BiB-a u kom smo odseli u Hovdu.

Možda bi za Munkh Khairkhan NP i uspeli da nađemo nešto online jer to je ipak drugi najviši vrh Mongolije, bilo je i turista i turističkih gerova, ali iskreno nisam ni proveravala, lik me je kupio dok smo četovali o ovom Altai delu. Jer, ta mesta koja mi je spominjao nigde nisam mogla da nađem. I Mongolci s kojima sam pričala i kojima sam kasnije pokazivala na mapi gde smo bili, bili su baš začuđeni izborom lokacija. Meni je to na neki način bio vrhunac odmora jer sem troje Mongolaca koji su s nama bili nikog nismo sreli tih dana. Za tako neke stvari, neophodno je naći nekog da vas vodi ako imate ograničen odmor. Ako vreme nije problem, sve se da organizovati na licu mesta.

U svakom slučaju, ako još uvek maštate o pustarama bez ljudi idite na zapad. I uvek sve organizujte u glavnom gradu te provincije. Jeftinije je i lakše je.

U glavnom gradu smo proveli 2 dana i baš me prijatno iznenadio. Verovatno ponajviše mozaicima, širokim trgovima i starim ruskim građevinskim momentima. Dosta je i zelen grad. Lepo je vreme bilo za nasumične šetnje.

Onako sumarum, odmor u Mongoliji mi je bio fenomenalan i rado bih se u zemlju vratila. Bilo bi super kada vremenski ne bih bila ograničena sledeći put pa da mogu natenane da je istražujem. Ali čak i ovako je bilo fenomenalno.

Ostavljam linkove na mom sajtu sa fotkama da malo steknete utisak kako je sve to izgledalo.

ALTAI https://marica.org/?p=22102

MUNKHAIRKHAN https://marica.org/?p=22310

KHOVD https://marica.org/?p=22292

GORKHI TERELJ https://marica.org/?p=22251

ULAANBAATAR https://marica.org/?p=22514

Edited Friday at 03:32 AM2 days by marica

Super zvuči. Hvala ti na ovim informacijama. Očekivao sam da je zapadni deo Mongolije mnogo zeleniji, ali vidim po tvojim fotkama da je zapravo dosta suvo. Na satelitskom snimku vidim da su zeleni delovi nekako ostali baš sa druge strane granice, u Kazahstanu i Rusiji, dok su Mongoli dobili uglavnom pustare (osim ono malo na severu).

Bio sam u nacionalnom paru Terež davne 2003. godine, a u Mongoliji ponovo i 2007. Verujem da se mnogo promenilo u međuvremenu. Kada sam ja bio, bila je prava retkost sresti turistu čak i u samom Ulan Batoru. Uvek sam bio tu negde duž železničke pruge, nisam istraživao zapad. U Terežu je tad svaka porodica imala gomilu konja koji su lunjali oko jurti, pa su te, kao gosta, puštali da ih jašeš okolo i nisu to ništa naplaćivali.

Zanima me, kod iznajmljivanja konja, da li istovremeno "iznajmiš" i vodiča koji ti pomaže oko brige o konjima? Verujem da tu ima dosta detalja oko pojenja, hranjenja, stavljanja i skidanja opreme itd o kojima prosečan turista ništa ne zna. Takođe me zanima i koliko košta tako nešto.

Da, zapad je kamena pustara sa zelenim oazama duž reka i oko jezera. Predeo je vrlo egzotičan, ali surov, siv i suv.

Mongolija se ubrzano razvija. Ja sam pred put čitala blogove ljudi koji su tamo živeli pre manje od 10 god i na osnovu toga stekla sliku koja nije imala mnogo veze sa sadašnjom stvarnošću. Vlasnik B&B u Hovdu, koji nam je pomogao oko organizacije mi je rekao da je on došao pre 10tak godina i tada nije mogao ništa da iznajmi za stanovanje u Hovdu. Danas zgrade niču na sve strane. U UB-u da ne pričamo. Mogu samo da zamislim kako je Mongolija izgledala kad si je ti posetio. To je sad več 20god.

Terež isto, to je sad bukvalno Zlatibor.

Lokalci i dalje uglavnom misle da ti za sve treba vodič koji će da ti kuva, prevodi, pokazuje okolo itd. To pokazuje i aplikacija za vizu u kojoj te i dalje uredno pitaju za pozivno pismo od agencije. U konzulatu u Singapuru, rekoše mi da to ostavim prazno, ali eto u formularu i dalje toga ima. Što je za centralni deo sa sada dostupnim informacijama daleko od istine, tj. Niti je divlje preterano, niti ti trebaju agencije.

Te s toga, da, kao i za sve ostalo, uz konja će ti dati i vodiča. S tim da imaj u vidu, taj vodič zna i vodiće te u krugu od najviše par stotina kilometara. Ako i toliko. Moja drugarica je bila u u nekom NPu 4-5 dana sa vodičem, bez prevodioca i pojma nije imala ni kad će i šta će jesti, ni gde će spavati, ni šta tačno radi, ni gde tačno ide. Njoj se to činilo kao sjajna avantura, mene iskreno užasava. Te je meni bilo bitno da uvek imam prevodioca.

Konji se ne dohranjuju leti, pasu gde stignu. To jest, gde staneš. Vodu piju opet gde stignu, kao uostalom i ljudi. Tekuće vode su i dalje zaprepašćujuće čiste. Te praktikalije oko opreme i generalno jahanja se relativno brzo savladaju. Kad ide vodič sa tobom, oni to sve obavljaju umesto tebe. Svaki konj ima drugačiju narav i postoji neko vreme privikavanja. Prvi konj kojeg sam ja jahala je bio baš divlji i svojeglav. Trebalo mi je 2-3 dana da ga ”ukrotim”. S poslednjim sam praktično od prvog trenutka galopirala i manevrisala bez problema. Ali isto tako, prvom konju se izvukao ekser iz potkovice i sav se raskrvario. Ja sigurno ne bih sama znala šta da radim sa njim i kako to da rešim. Definitivno je previše tu stvari koje bi potencijalno mogle da budu problem.

Cena zavisi kako to organizuješ. Ako odeš u neki ger i s njima direktno ugovaraš njihove konje to je naravno najjeftinije. Ja sam uvek nalazila posrednika/prevodioca koji je za mene ugovarao stvari. A oni se onda naravno u sve ugrade i to na kraju uopšte nije realna cena. Generalno sam imala utisak da sve previše plaćam. Jer htela, ne htela oni mi na kraju uvek ponude više nego što sam ja htela/zamislila, što i više košta. Često mi je na kraju, tako bilo lakše, ali je sve to imalo cenu. Npr. ja sam htela da mi lik nađe konje za Terež, a to se pretvorilo u dva danja jahanja, s kampovanje, prevodiocem, kuvaricom, celom logistikom oko toga da nama sve to bude udobno i ne razmišljamo ni o čemu. Tako da mislim da ti moje iskustvo s cenama tu malo može pomoći . :)

Edited Friday at 09:29 PM2 days by marica

@marica gde ste odseli u UB?

6 minutes ago, jms_uk said:

@marica gde ste odseli u UB?

The blue sky hotel, to je baš kod glavnog trga. Ne bih preporučila.

Inače, ja sam to bukirala, kao da se naspavam i naodmaram pred let u SG. Kao i obično, u takvim hotelčinama, ventilacija je prebučna i naspavala se def nisam. Ja sam to bukirala na dan kad smo u hotel ušli, jer ponuda nije više bila neka na AirBnBu i Booking-u oko te lokacije. Nisam do zadnjeg momenta znala koliko ćemo ostati u Terež NPu. Sva sreća pa imam neke silne popuste, inače bi bilo totalno bacanje para.

Ali, sećam se da sam gledala mesec-dva pred put i da je zapravo ponuda na AirBnBu bila baš dobra. Tako da proveri apartmane, deluju OK i cene su skroz bile korektne.

Hvala na detaljnom odgovoru. S obzirom da ne volim da me neko vodi, da ne pominjem zlatiborizaciju, današnja Mongolija možda nije za mene. Sa druge strane, sigurno se dosta toga može obići i samostalno (naravno bez konja). Kada sam ja tamo bio, oba puta, većina ljudi je dobro govorila ruski, pa nije bilo potrebe za prevodiocima. Generacije koje su u međuvremenu stasale ga verovatno ne govore.

10 hours ago, Lazar said:

Hvala na detaljnom odgovoru. S obzirom da ne volim da me neko vodi, da ne pominjem zlatiborizaciju, današnja Mongolija možda nije za mene. Sa druge strane, sigurno se dosta toga može obići i samostalno (naravno bez konja). Kada sam ja tamo bio, oba puta, većina ljudi je dobro govorila ruski, pa nije bilo potrebe za prevodiocima. Generacije koje su u međuvremenu stasale ga verovatno ne govore.

Da, ni ja ne volim da me vode… Ali u poslednje vreme sam više puta napravila kompromis.

Svaki put zato što bih da u 2 nedelje odmora ili manje da iskusim nešto što ne može da stane u 2 nedelje odmora. Ako želiš da iskusiš istinski nomadski život, moraš da radiš stvari kao nomad, a to podrazumeva određeni doživljaj vremena i prostora koji je suprotan onom u kojem ja živim i u kojem želim da ostanem da živim . Uostalom kao što je Snežana biciklarila po Gobiju. Ona je to radila samostalno.

Kad imaš vremena da se štošta videti i naći samostalno i dalje. Ali vreme, VREME… Lepo kažu ljudi, ne može i jare i pare.

Zaboravih da napišem, pred put sam baš imala neke zablude o nomadskom životu lokalaca. Zamišljala sam da ih većina živi u gerovima cele godine i da gerove seljakaju na mnogo dalje razdaljine. Sve porodice sa kojima sam pričala zapravo žive drugačije. Uglavnom su leti na tim ispašama, zimi su zapravo u selima/gradovima, a stoka im je u ambarima. Čak i ako su u geru cele godine, zimsko i letnje mesto im je blizu. A čak su i deca tih staraca što su u gerovima stalno, na fakultetima i školama po gradu. I kao i svuda nije da su ludi da se vraćaju životu roditelja. I verujem da se ova transformacija ubrzala u poslednjih 20tak godina. Daj im još 10-20 godina i njihova već pusta ruralna sredina će da nestane. Svi će živeti u apartmanima i s nostalgijom pričati o nomadskom životu.

Ja sam spavao u geru/jurti kod neke porodice koju sam upoznao u autobusu za Terež, tj upoznao sam dedu. Zapravo su tu živeli deda i baba, jedan sin tinejdžer, i unuci. Svi ostali su bili u Rusiji gde su radili neke sezonske poslove. Bio je jul ili avgust, ali morala je da se loži vatra u jurti jer je bilo ledeno.

Jedne noći me je probudila glasna muzika, i ispostavilo se da je komšijska porodica, koja je živela koji kilometar dalje, pravila žurku. Mislim da je to najviše doprinelo razbijanju moje fantazije o nomadskom životu. Sećam se da sam se zapitao kuda čovek treba da ode da bi pobegao od toga. Nije bilo nikakvog naseljenog mesta u blizini, nije bilo čak ni puteva, od autobuske stanice do kampa smo išli konjima jer nije bilo drugog načina. Znači totalna vukojebina, i onda te probudi mongolski tehno u tri ujutru.

1 hour ago, Lazar said:

...Znači totalna vukojebina, i onda te probudi mongolski tehno u tri ujutru.

Van konteksta ovo je jedna od boljih rečenica koje sam pročitao na forumu, zapravo ceo pasus je super, ali ovo samo mi nekako opisuje sledećih 20 godina postojanja ove planete 🤣

3 hours ago, Lazar said:

Jedne noći me je probudila glasna muzika, i ispostavilo se da je komšijska porodica, koja je živela koji kilometar dalje, pravila žurku. Mislim da je to najviše doprinelo razbijanju moje fantazije o nomadskom životu. Sećam se da sam se zapitao kuda čovek treba da ode da bi pobegao od toga. Nije bilo nikakvog naseljenog mesta u blizini, nije bilo čak ni puteva, od autobuske stanice do kampa smo išli konjima jer nije bilo drugog načina. Znači totalna vukojebina, i onda te probudi mongolski tehno u tri ujutru.

Hahahah

Sad si me podsetio na lika kojeg smo videli u Terežu kako ide kolika i skuplja goveda po livadi. AUTOmatizacija je dobila sasvim novo značenje