Followers 0

Srpsko-hrvatska zainteresovanost za putovanja

40 posts in this topic

Odmah u startu da naglasim, istaknem, potcrtam da ova tema nema nikakvo nacionalističko obeležje ni u primisli i da odmah zamolim sve koji bi hteli da nešto komentarišu sa tog stanovišta da ne spamuju.

A sad o temi :)

Kad imam vremena, pratim FB stranice putnika na koje me prvenstveno upute moji FB prijatelji. I tako čitajući i gledajući ko gde putuje, kako putuje, šta piše, te koliko ima sponzora, pratilaca, lajkova, kao i koliko mu se daje prostora u medijima (da možda i zaradi pišući o putovanju ili objavljujući fotke), stekla sam utisak da naše komšije u Hrvatskoj mnogo više i bolje podržavju svoje putnike. Čini mi se da među ljudima (u narodu) postoji neuporedivo veće interesovanje za avanture njihovih sunarodnika, da im mediji daju mnogo više prostora i firme sponzorstva nego što je to slučaj sa putnicima u Srbiji. Pri tom, reč je o istim medijima (tipa, hrvatski 24 h i srpski 24 h), predstavništvima istih stranih kompanija (tipa, Sony, Giant), ličnoj promociji na istim društvenim mrežama (FB prvenstveno).

Zanima me da li još neko deli ovaj moj utisak ili sam ja to nešto umislila.

Ako deli, da li ima neko mišljenje, objašnjenje, teoriju o tome zašto je to tako? Slučajnost sigurno nije, niti je bezbeli reč o tome da tamo putnici prave zanimljivije ture ili avanture nego putnici iz Srbije. Možda, ali samo možda, njih ima više, mada pre mislm da se to samo tako čini jer su izloženiji u javnosti upravo zahvaljujući toj podršci svojih.

Dakle, zašto (bre!) njih svi njihovi podržavaju a nas naši ne?  :happyyy:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zato sto ako si iz Srbije i odes negde i kazes/pokazes da si iz Srbije bices omalovazavan,ostro kritikovan,da ne kazem skoro popljuvan...od sve vece grupe ljudi koji su na forumu Kluba Putnika Srbije (umesto da pohvale ili podrze te koji putuju).

Ako se ta slika sa foruma "preslika" na nase drustvo...hm,sta dobijamo?

Ja licno nisam video da Hrvati rade tako sa svojim zemljacima.

Sem toga,sa hrvatskim pasosem je mnogo lakse otici bilo gde.

Oni (bar koliko sam ja upoznat) nisu morali da se cimaju sa vadjenjem viza - za vecinu zemalja za koje je nama trebala viza.I to moze biti jedan od faktora koji "usporava" putovanje u drugu zemlju,jer to izaziva odbojnost ljudi ka putovanju ("ej,prvo mi trebaju pare za put,pa mi trebam jos da se cimam oko vadjenja vize,pa ovo-ono..."),sto jos vise utice negativno.

Delom verujem da je u pitanju i ekonomski faktor.Njima je visi standard (bar mislim da je tako).A kad ti je standard visi onda ti je lakse da se odlucis gde ces pare potrositi :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zato sto ako si iz Srbije i odes negde i kazes/pokazes da si iz Srbije bices omalovazavan,ostro kritikovan,da ne kazem skoro popljuvan...od sve vece grupe ljudi koji su na forumu Kluba Putnika Srbije (umesto da pohvale ili podrze te koji putuju).

Ako se ta slika sa foruma "preslika" na nase drustvo...hm,sta dobijamo?

Ja licno nisam video da Hrvati rade tako sa svojim zemljacima.

I meni se čini da je ovo presudno. Primetila sam da oni jedni druge podržavaju na svojim FB profilima i stranicama, dok nisam baš stekla utisak da naši rade tako. Okej, ima par svetlih primera, ali ovi iole da kažem medijski više eksponirani putnici se svi ponašaju kao da su oni Marko Polo u najmanju ruku (a neki se ne libe ni da se samoprozovu novim srpkim Markom Polom).

Ali mi se opet čini i da Hrvati, na primer, generalno više vole da putuju na duge staze U ovom trenutku mogu da nabrojim barem petoro njih koji su na višemesečnim budžet putovanjima. Ne znam da ima toliko Srba na dugim turama a one su, rekla bih, zanimljivije široj publici za praćenje. 

Vizna pravila sigurno imaju uticaja, to bih se takođe složila. Sad, za standard, hm, pa ne bih rekla da je mnogo blji od našeg, no dopuštam da tu grešim ipak sam odustna malo duže.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam za Hrvate, ali ja, recimo ovde u mom gradu ne poznajem nijednu osobu koja ne radi a ima novac za visemesecno putovanjem jer zaposleni, braj ljude koje ja poznajem, imaju godisnji odmor koji je maksimum 25 radnih dana, tako da za vecinu, i pored zelje, je tako nesto nemoguce. Imam sasvim solidnu platu za nase uslove, nikakve obaveze privatno, ali opet jedva sastavljam kraj sa krajem bas zbog putovanja (ne idem nikad na kafu van kuce, ne rucam po restoranima itd, ne koristim auto) pa opet i da imam godisnji odmor od par mesece, zaista ne vidim nacin da ga to platim. A degutantno je porediti Hrvate i nas, bez obzira sto je Hrvatska skupa za zivot, njihove su plate vece, a svako putovanje se placa isto, bio ti Srbin ili Hrvat. A sto se tice sponzora degutantno je i pomisljati na sponzore u vreme kad pola nacije nema leba da jede i kad nam deca umiru za cifre koje su manje od jednog penjanja na Ankonkagvu, recimo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam za Hrvate, ali ja, recimo ovde u mom gradu ne poznajem nijednu osobu koja ne radi a ima novac za visemesecno putovanjem jer zaposleni, braj ljude koje ja poznajem, imaju godisnji odmor koji je maksimum 25 radnih dana, tako da za vecinu, i pored zelje, je tako nesto nemoguce. Imam sasvim solidnu platu za nase uslove, nikakve obaveze privatno, ali opet jedva sastavljam kraj sa krajem bas zbog putovanja (ne idem nikad na kafu van kuce, ne rucam po restoranima itd, ne koristim auto) pa opet i da imam godisnji odmor od par mesece, zaista ne vidim nacin da ga to platim. A degutantno je porediti Hrvate i nas, bez obzira sto je Hrvatska skupa za zivot, njihove su plate vece, a svako putovanje se placa isto, bio ti Srbin ili Hrvat. A sto se tice sponzora degutantno je i pomisljati na sponzore u vreme kad pola nacije nema leba da jede i kad nam deca umiru za cifre koje su manje od jednog penjanja na Ankonkagvu, recimo.

Zašto je degutantno? Degutantno znači odvratno, gnusno, odbojno. Ja zaista ne vidim ništa degutantno u tom poređenju makar ono bilo i pogrešno.

Ali ajde da razmotrimo malo to najbolnije pitanje - novac i posao.

Sećam se kad je Rostuhar išao na prvu turu, bicklom do Egipta. Budžet mu je bio 1000 $ za osam meseci. U Sirji je ostao bez novca za hranu i vuzu. Za hranu bi se snašao, ali za vizu nije znao kako. Onda se desilo jedno od prvih, kako ih on naziva, čuda koja će se kasnije stalno dešavti. Bogati Arapin dao je njemu i njegovom saputniku 'sitniš' da im se nađe a od kojeg su oni živel još par meseci i završili turu.

Hrvoje Jurić je mladić koji je ovog leta krenuo bajsom po Evropi. Budđet mu je bio ispod 10 evra dnevno. Putovao je tri meseca, vratio se, napisao knjigu i izdao je o svom trošku. Prodaje je na književnim večerima i preko interneta i tako je finansirao svoje drugo putovanje do Nordkapa, istp biciklom, u trajanju od nekoliko meseci. Sad opet piše knjigu i sprema sledeće putovanje.

Tomislav Perko je godinama autostopirao i tako proputovao dobar deo sveta sa vrlo malo novca. Sad je na turi 1000 dana za 1000 evra. Radi usput da bi zaradio.

SNježana Frketić je prošle godine krenula na put oko sveta biciklom sa svojim psom. Nema sponzore, prodaje preko Amazona majice sa svojim logom i pozivom da se životinje ne ostavljaju same kad se krene nekud na odmor.

Nikola Lesar je dugi master kuvar u Hrvatskoj i upravo je na svom prvom velikom putovanu od šest meseci po Indokini, sa 'zadatkom' da isproba sve od hrane, sve lokalne specijalitete i svu uličnu hranu, uključujući i tarantule, pacove i ostalo. Ima sponzora Sony za opremu (kamera, notbuk) a za samo putovanje je sam zaradio. Putuje vozom, busom i stopom.

I tako dalje.

Da vidimo kod nas:

Koliko se sećam, svojevremeno su Lazar i Iva autostopom obišli Aziju i to je trajalo nekoliko meseci. Imali su smešno mali budžet. Pa potom putovanje Lazara, Uroša i zaboravila sam ime, izvinjavam se, po Africi, isto u trajanju od nekoliko meseci sa malim budžetom.

Čula sam nedavno za našeg čoveka Slobodana Vukojevića (ako ne grešim) koji je motorom putovao po svetu nekoliko meseci. Imao je sponzore, što znači da ih je moguće naći.

Pa je tu onaj što ispred svog iemna stavlja dvadeset titula, Viktor Lazić, koji je putovao kolima oko sveta sa vrlo malo novca. Zaradio ga je prethodno a i on je barem jednom stao negde da radi da bi zaradio za nastavak putovanja.

Moj prijatelj Rajko putuje svake godine bicklom po Evropi sa prosečnim budžetom od 10 evra dnevno. Ostaje po tri meseca na turi.

Ja sam krenula sa budžetom od 180 evra mesečno bruto i sa toliko sam raspolagala tokom prvih godinu dana. Tek nakon godinu dana dobila sam ponudu da pišem za jedan portal. Sada ponovo nemam stalni izvor prihoda osim stanarine od 150 evra mesečno i privatnih donacija ljudi koji me prate.

Ne znam više nijednog (aktuelnog) putnika dugopruagša iz Srbije. Što ne znači da ih nema još - ali možda ih zaista i nema.

Sve u svemu, čini mi se da se Hrvati lakše odlučuju da krenu na duga putovanja iako imaju neizvesne prihode i nemaju siguran posao koji će ih čekati. Čak mi se čini da upravo žele da im putovanje postane životna profesija kao i Davoru ili Biberu. Od pobrojanih naših putnika, koliko znam, samo je Viktoru to postala profesija. I da, tu je i momak kome ne znam ime, a koji ima sajt Putovanja. Ali oni obojica imaju turističke agencije, što je sasvim drugi način 'življenja od putovanja' i ne ulazi u istu - avanturističku - kategoriju u kojoj su komšijski dugoprugaši.

Da vidimo još i kakvi smo kad je reč o uzajamnoj podršci.

Davora pominju uvek svi njegovi pobrojani sunarodnici, a i jedni druge pominju, preporučuju, lajkuju, podržavaju.

Ja sam podržavala Viktora dok nije prekoračio granicu dobrog ukusa samoprozivajući se najveim srpskim avanturistom i srpskim Markom Polom. Pomenuti bajker me je nedavno izvređao i blokirao na FB-u. S Rajkom sam okej, podržavam ga i on mene, a verujem i sa Lazarom. Znam sigurno da Rajko ne zna ni za koga od pomenutih putnika iz Srbije, ni motoraš ih ne zna a i ne zanimaju ga, a rekla bih da tek Viktora ne interesuje niko od kolega. Koliko to govori o nama (ne isključujem ni sebe)?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tu bih dodao i, čini mi se, polugodišnju kopnenu avanturu Konstantina Novakovića (kostan na ovom sajtu), od pre par godina - na ruti: Srbija, Bugarska, Turska, Gruzija, Azerbajdžan-Gruzija, Jermenija, Iran, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgistan, Kina (od Sinđijanga pa valjda do Pekinga), Mongolija, Rusija (odakle se opet kopnom vratio u Srbiju). 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tu bih dodao i, čini mi se, polugodišnju kopnenu avanturu Konstantina Novakovića (kostan na ovom sajtu), od pre par godina - na ruti: Srbija, Bugarska, Turska, Gruzija, Azerbajdžan-Gruzija, Jermenija, Iran, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgistan, Kina (od Sinđijanga pa valjda do Pekinga), Mongolija, Rusija (odakle se opet kopnom vratio u Srbiju). 

Ups, praštaj, kostane, nisam znala :)

Globe trekeru, hvala na dopuni. Sećam se da je bila tako neka duga tura do Azije ali nisam imala pojma da je to Kostantinova.

A to onda dodaje i jedan plus onom spisku o ujazajmnoj podršci putnika dugoprugaša iz Srbije  clap.gif' alt=':clap:'>

Share this post


Link to post
Share on other sites

mozda sam se izrazila lose, to "degutantno", nisam bas mislila u tom smislu, i tih 1000$ ja mogu da ih upotrebim za putovanja, ali koliko prosecnih Srba to moze? Ako kazem, sto i cinim, 1/3 plate odvajam za putovanja, a ona je prosecna srpska, i ako jedan Hrvat uradi to isto, slozices se da je njegov budzet bar duplo veci, vize su vec druga tema i necu da ulazim u to, ali govorim o sredstvima koja jedan Srbin moze da odvoji a koja jedan Hrvat.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Koliko to govori o nama (ne isključujem ni sebe)?

Bruka :(

Citajuci to sto si napisala deluje mi ko da smo posvadjani (putnici iz Srbije medjusobno).

EDIT:

Mozda sem sa Hrvatskom treba napraviti jos neku komparaciju (sa nekom drugom zemljom iz regiona),hm?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Hekata, naravno, znam da nisi tako mislila samo je reč bila malo prejaka i meni je zasmetala.

Međutim, moje mišljenje (možda pogrešno) je da nisu baš oni mnogo bolji sa prihodima od nas. Ne toliko da bi to bila presudna stavka za odluku da se ide na putovanje. To bi imalo orpavdanja navoditi da poredimo, recimo, putnike iz Srbije sa putnicima iz Nemačke, što je nebo i zemlja, tj. zemlaj i nebo :)

Možda ima nešto u ljubavi prema putovanjima i navici da se putuje? Činjenica je da SLovenci, od svih bivših naroda u Jugi, putuju najviše. Imaju i najviši standard, i to je tačno. Ali i u staroj Jugi oni su putovali najviše. Pa kad pogledamo tu staru Jugu, opet ispada da su nekako naši susedi više bili zainteresovani za avanture od nas.

Primetila sam da mnogi naši ljudi veruju da je nemoguće putovati ako imaš tanak budžet. Boje se da i pokušaju. Niko im nije rekao da mogu i tako da odu (ovo malo karikiram). Pohvaliću se, jer sam na to mnogo ponosna, da mi se poslednje dve i po godine javilo nekoliko ljudi iz Srbije koji su rekli da žele da se otisnu na dugo putovanje, neki i oko sveta, jer sam ih podstakla i videli su da je to moguće čak i kad imaš pet evra dnevni budžet. Zašto to naši ljudi ne znaju i zašto u to ne veruju?

Srela sam nekoliko autostopera koji su putovali godinama bez ijednog centa. Jeste to malo teška varijanta, ali je moguće. Kao što mnogi putuju volontirajući.

Meni se čini da je dosta krivo upravo to što putovanja u ličnoj režiji, i kratka i duga, nisu tema interesovanja naših medija. Kada jesu, kada se desi da neko od putnika, obično dugoprugaš, dospe u medije, on promoviše najviše sebe, što je ljudski, ali pojedini od njih mistifikuju stvari kako bi ispali veći i hrabriji u celoj toj priči. Neću da prozivam, ali više puta sam čula/pročitala potpune neistine u vezi sa sigurnošću na putovanjima. Kada se pojavi neki tekst o bilo kom samostalnom putniku, ne samo iz Srbije, u komentarima (njih "najviše obožavam" da čitam) najčešće se piše u stilu: ti nisi normalan/la jer rizikuješ i bla-bla. Lično, često vodim pravi rat sa ljudima koji me prate na FB-u (što znači da ih zanima avantura i da nešto valjda saznaju o svetu) a koji u komentarima na neke moje objave pišu: svaka ti čast, ja se ne bih usudio da idem u te zemlje psoglava, divljaka, primitivaca!!!... U komentarima na objave kolega iz komšiluka ne pamtim da sam videla nešto takvo. Što govori o našim strahovima, neznanju (neinformisanosti), ksenofobičnosti, pa i umišljenosti da smo mi i Evropa=svet a sve van nje su divljaci.

Širim temu, zapravo glasno razmišljam jer mi se čini da ima mnogo toga takođe do nas samih, mislim nas putnika i ne-putnika. Ako ostavimo po strani izgovore (a opet naglašavam da većina onih komšijskih ptunika nema veći budžet od mog ili onog koji je imao Lazar ili Rajko il, verujem, Kostantin), čini mi se da bismo upravo podrškom jednih drugima i širenjem priča o o putovanjima (posebno dugim) nekih drugih sunarodnika mogli dosta da pomognemo i nama samima i drugima da shvate da je to moguće svakome. Jer zaista jeste. Ja sam u svakom intervjuu naglašavala upravo to - da je svet neuporedivo sigurnije i bolje mesto nego što ljudi veruju i da nisam ništa posebno hrabra, tj. da je najveća hrabrost bila potrebna da se otisnem dok je sve potom stvar inercije i snalaženja. Kad čitam intervjue sa putnicima iz Hrvatske, gotovo svi to naglašavaju na ovaj ili onaj način. Nažalost, nisam to pročitala kod naših medijski najeksponiranijih putnika. Čak su i sume koje oni navode dovoljne da obeshrabre veliku većinu ljudi jer su zaista mnogo više od onoga što bi bilo ko od ljudi s prosečnim primanjima mogao da uštedi ili odvoji.

 

@Lazare, nažalost nemam uvida u druge zemlje iz regiona, ali bilo bi svakako zanimljivo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Eznas zasto ne veruju, jer kad im predlozim letovanje, obicno malo letovanje u sopstvenoj reziji, to je citava drama. Pre neki dan sam provela na telefonu sa curom kojoj sam uzela kartu za Sidnej (trebala sam da je pustim, ko je j...e, njene pare njen zivot) jer sam joj predlozila dva presedanja u odnosu na ono sto joj je agencija ponudila, uz ustedu od skoro 400 evra. Pocev od toga da me je zvala iz Istanbula, kako da dodje do gejta... pa nadalje. Ljudi su jos uvek u mraku i cekaju papirne avio karte na kucnu adresu, vodica koji ce im otkljucati sobu verovatno...Marketing je cudo, kod nas u Srbiji ima duplo vise tur. agencija nego kod njih, a oni vise putuju, Dakle, prosecan Srbin ceka sve na gotovo i ne usudjuje se ni do PEste sam da ode, recimo drugarica htela u PEstu, rekla mi koji su joj hotel ponudili i za koje pare. LEpo joj sve izracunam, i dodjem do zakljucka da za iste novce moze imati duplo nocenja u boljem hotelu i + dorucak...Ali, ne vredi, samo kaze "ma, tebi je lako, ti uvek tako putujes", a zaboravlja moju pricu da sam i sama mnogo puta lutala, pravila greske (otisla greskom 400 km vozom dalje, jednom morala da prespavam na zeleznickoj stanici u Rimu, jednom se motala po Pesti cetiri sata trazeci hotel, koji je bio 300 metara dalje) itd. jednostavno ljudi ovde imaju poverenje u druge (u agenciju) a ne u sebe, i mozda Hrvati bolje od nas govore strane jezike, sta znam, to bi mozda bilo to. Ali, meni i dalje za sve na kraju krajeva nedostaje vreme za to :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Možda ima nešto u ljubavi prema putovanjima i navici da se putuje? Činjenica je da SLovenci, od svih bivših naroda u Jugi, putuju najviše. Imaju i najviši standard, i to je tačno. Ali i u staroj Jugi oni su putovali najviše. Pa kad pogledamo tu staru Jugu, opet ispada da su nekako naši susedi više bili zainteresovani za avanture od nas.

I u staroj Jugi su Slovenci imali najveći standard.

Slažem se sa Hekatom, posao i novac igraju veliku ulogu u ovakvim avanturama. Uzmi u obzir da jako mali broj ljudi može da se odvaži da napusti sve i ceo svoj život posveti putovanju, ja se njima divim, ali nažalost ili na sreću vremenom sam skontao da nisam jedan od tih, kao ni 99,9% populacije. Nama ostalima putovanje predstavlja hobi, znači više od zabave i odmora, ali manje od načina života.

To znači da za 99,9% populacije ne odlučuje kad, koliko, na koji način i sa koliko novca će da putuje. Za njih to odlučuju njihovi poslodavci. Sam standard neke zemlje ne igra neku ulogu, već bukvalno visina plate. Što veću platu imate, to dalje možete stići, nije bitno što u svojoj zemlji sa tom platom niste u mogućnosti ni da pkrijete stan i hranu. U Hrvatskoj su plate duplo veće nego u Srbiji, tako je njima mnogo lakše da odu na neko putovanje, posebno u neke jeftinije zemlje.

Mislim da su narodi Balkana po mentalitetu 100% isti, i da to što više Hrvata, Slovenaca ili nekih drugih komšijskih naroda u ovom trenutku putuje ima veze samo sa standardnom i eventualno poštovanjem prava radnika u našim banana republikama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"jednom se motala po Pesti cetiri sata trazeci hotel, koji je bio 300 metara dalje..."

Ko ti kriv kad nisi pozvala, ti znaš koga, koji je isto na 300m.:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ma ja nikako ne priznajem novac kao razlog, to je samo izgovor. Kažem, ima mnogo ljudi koji putuju bez kinte, ali ne mnogo ljudi iz Srbije koji su spremni da iskorače iz svoje zone komfora bilo da je reč o kratkom ili dugom putovanju.I tu se potpuno slažem s Hekatom i smatram da je to možda i presudni razlog što nema više naših putnika.

A imam sličan primer zbog kojeg ipak verujem da vredi na taj način 'prosvetljivati' ljude kao što si ti probala. Nedavno sam prošla Anapurna treking turu biciklom a glavni podsticaj da to uradim bio mi je status jednog online poznanika koji je okačio da skuplja preko crowd fundinga priloge da krene sa Jaćimom na turu biciklom po Anapurni. Cena - 3000 $! Kad nisam pala u nesvest! To su enormno velike pare na Nepalu. I onda sam rešila da prođem tu rutu i da vidim koliko će me koštati. Izašlo me je nešto više od 400 $. Nakon toga, momak je kupio avionsku kartu koju je platio ~ 600 evra i dolazi u aprilu da sam izvozi turu po Himalajima kao i ja, za više nego upola manje novca. Ali, njemu je za razliku od te tvoje prijateljice, novac stvarno bio problematična stavka.

@Gosn šoferšajbna, ne bih se složila s tim da je problem u tome što ljudi treba da napuste sve. Većina, bezmalo svi pobrojani dugoprugaši u Hrvatskoj su mladi ljudi, od 20+, koji još nisu zasnovali porodice i nemaju stalno zaposlenje. Zašto naši mladi ljudi nemaju tu želju da na taj način možda žive ili da im to psotane profesija ili više od hobija ili pak ko što kažeš i sa čim se slažem - samo hobi? Sećam se kad su nam ukinuli vize 19. decembra i bila je anketa među mladim ljudima šta misle o tome. Veliki procenat, čak većina ako dobro pamtim, izjavila je u stilu: "A šta imam od toga? Šta imam da putjem?"  

Edit: mnogo brzoo kucam po poluraspadnutoj tasturi i pravim slovne greške pa posle ispravljam :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hrvatska je po broju stanovnika dvaput manja od Srbije. Bilo kakav dogadjaj u manjoj sredini brze se primeti nego u velikoj, pa tako i ovo...

Hrvati jednostavno nemaju toliki broj dnevnih dogadjaja da popune prostor u medijima tako da tamo svako moze doci do izrazaja i dobiti svojih par minuta na televiziji. Primera radi Zagreb ima koliko ono bese, milion stanovnika? Beograd ima 2.5 miliona. Dan i tamo i ovde traju jednako dugo ali je zato broj dogadjaja u Zagrebu daleko manji zato sto tamo ima daleko manje ljudi koji bi dogadjaje stvarali. Uostalom pogledajte Crnogorsku televiziju... Cela Crna Gora ima ljudi koliko opstina Novi Beograd. Nekih 600 hiljada. Tamo se zna kad je ko ogrebao auto a kamoli da je neko otisao na put oko sveta. Dok recimo u SAD nikada na drzavnoj tv ili na nekim vecim mrezama necete cuti ama bas ni jednu jedinu vest sa lokala osim ako nema vise od 20 mrtvi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Vilenjak, ovo ima dosta rezona, po meni, Jedino što Beograd nema 2,5 miliona, već svega 1,65 po novim popisima

Večeras sam se srela s nekim od pomenutih mladih hrvatskih dugoprugaša i pitala ih šta oni misle o ovome. I momci mi dadoše sjajan odgovor: Hrvatska je turistička zemlja i to sigurno utiče na medije i mnoge ljude da svim vidovima turizma - a to znači i putvanjima - pridaju veću važnost nego što je to slučaj sa Srbijom. To mi je do sada najlogičnije objašnjenje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vidis,meni takvo objasnjenje nikad ne bi palo na pamet.Kao verujem i vecini ljudi ovde.

To samo jos vise govori u prilogu koliko su turizam/putovanja popularna ovde u Srbiji (da ih se ne bi nikad ni setio kao objasnjenje za nesto).

Dakle, prosecan Srbin ceka sve na gotovo i ne usudjuje se ni do PEste sam da ode

Ovo je definitivno istina.

Kad trebam da odem do neke najobicnije destinacije (a da nije ex-YU,dakle npr. okolne zemlje:Madjarska,Bugarska,Grcka...),ljudi me gledaju ko da sam krenuo na kraj sveta.Reko,covece,pa nije to nista,prosetas se tamo-nazad i gotovo...al dzabe.NJima su to spanska sela.

Druga nagovaram da odemo negde (on jos nije ni pasos izvadio),ja mu izvadim iz Opstine potrebna dokumenta i donesem mu,on samo treba da odem u Policiju,preda to i plati takse...ma makavi.Proslo 6 meseci,dokumenti zastareli (propali) i nista :bang:

OK,nisu svi takvi,al taj primer valjda dovoljno govori.

Dok recimo u SAD nikada na drzavnoj tv ili na nekim vecim mrezama necete cuti ama bas ni jednu jedinu vest sa lokala osim ako nema vise od 20 mrtvi.

Hahaha :spot:

EDIT:

Palo mi na pamet da je nekima i jezik problem.

Cim ti trebas da putujes u "tamo neku zemlju",gde se ne prica srpski (ili neki ex-YU jezik),to je vec...predaleko :bang:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja sam to shvatio kao sunarodnici.

Ni manje, ni više.

I nema potrebe da vičeš. (Pišeš velikim slovima).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dakle, zašto (bre!) njih svi njihovi podržavaju a nas naši ne?  :happyyy:

@Snezana011

sorry, Al` KO STE/ bre/ VI A KO SMO MI?

:happyyy:

Share this post


Link to post
Share on other sites

I ja sam primetio ovo što je Snežana rekla, da u Hrvatskoj putovanja generalno imaju veću publiku. Moguće je da je u pitanju kombinacija svih pomenutih faktora: nešto viši standard, nešto bolji vizni režim (Srbija je, do decembra 2009, bila ostrvo), veća orijentisanost zemlje ka turizmu, manji broj stanovnika (pa, samim tim, i vesti).

Tome bih dodao i da Hrvatska odavno prednjači u kulturi knjigopisanja i izdavaštva. Vinaver je još 1922. napisao:

- Šta je najjevtinije postati u Jugoslaviji?

- Intelektualac. Kupi se karta do Zagreba i posedi se dva-tri sata u varoši.

Kao i sve Vinaverove šale, ni ova nije bila izrečena napamet.

Postoji nekoliko stvari koje mene muče, a u vezi su sa ovim pitanjem.

1. Ima li smisla izgradnja putničkog kulta ličnosti? Meni se čini da mnogi putnici pribegavaju besramnoj, bljutavoj samopromociji, i da većina uopšte nije zainteresovana da gradi neku vrstu putničkog kolektiva (ovaj sajt je, primetićete, pokušaj da se taj problem prevaziđe) čiji bi cilj bio da proširi i ojača kulturu putovanja.

2. Zbog čega bi činjenica da neko putuje svetom predstavljala (novinsku) vest? Ne živimo više u 19. veku, kada je za to bilo potrebno dosta odvažnosti i snage. Danas je to lakše nego ikad. Zašto sama činjenica da neko putuje svetom treba da bude zanimljiva široj publici? Nekada su putnici donosili vesti do kojih se nije moglo drugačije stići. Danas imamo internet, televiziju, National Geographic, dobro plaćene profesionalce koji izveštavaju iz svakog kutka sveta.

3. Putovanje može da predstavlja vest, da bude bitno, ako osoba koja putuje ne radi samo to, nego joj putovanje predstavlja samo kontekst za neki drugi, ličan ili manje ličan, projekat od šireg društvenog značaja. Ukoliko je taj projekat kvalitetan, ako ima kvalitetan proizvod ili posledicu, onda to zaslužuje pažnju šire publike. Međutim, ko od samoproklamovanih "svetskih putnika" zaista radi nešto kvalitetno? Lepo je što neko ispunjava svoje snove, ali to je za ostatak čovečanstva potpuno irelevantno, osim, možda, na nivou simpatične crtice, zanimljivosti.

Na kraju, meni je sve to sa sponzorima, da vam pravo kažem, prilično otužno. Putnici se takmiče ko će na svom blogu, sajtu ili fejsbuku napisati šokantniju priču, ko će sakupiti više klikova i lajkova, i sve to da bi nagrebao neku crkavicu od sponzora. To onda dovodi i do pomenute besramne samopromocije koja prelazi sve granice dobrog ukusa, i čitava priča o putovanjima se preobražava u jednu bljutavu parodiju o "najvećem srpskom avanturisti", "srpskom Marku Polu" i slično. A time se kultura putovanja ne gradi, nego se razara, pretvara u takmičenje u sujeti i jagmu za sponzorskom crkavicom.

Samo još da nas pozovu u "Farmu" i "Velikog brata", pa da zapečatimo svoj imidž beskorisnih ljudi i praznoglavih avanturista.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja bih se složila sa većim delom ali ne sa svim.

Najpre, mislim da avantura putovanja koje se ne odvija na turistički način zaslužuje mnogo više da bude vest od najmanje 70% degutantnih i senzacionalističkih vesti o kojekavim estradnim ličnostima i njihovim životima. U kontekstu toga, a u vezi s pominjanjem rijaliti šoa, mislim da bi bilo koje putovanje stopom ili biciklom ili motorom u ličnoj režiji bilo neuporedivo zanimljivije, vrednije u svakom smislu a neosporno i verodostojnije za prikazivanje od tih rijaliti ispiranja mozgova. Drugo je pitanje u šta bi se to izrodilo vrlo brzo. No, mediji danas svuda u svetu idu do krajnjih granica dobrog ukusa i sve čega se dohvate pretvaraju u šou-biz i samim tim prave parodiju od svega.

Potom, šta znači društveno korisni cilj? To bi trebalo definisati. Da li je društveno korisno ako mene pisanja na ovom forumu (tvoja, Lazare, i tvojih saputnika po Africi prvenstveno) delom podstaknu da razmišljam o dugom putovanju i ispunjenijem životu?  Ja mislm da jeste, jer verujem da nisam jedina koja je 'pretrpela' taj uticaj, sa raznih strana. Ako potom moji blogovi podstaknu mnoge ljude ne samo da razmišljaju o putovanju već da u najrezličitijim segmentia svojih života izdrže uonome što rade i da ne odustaju? Da li je poruka koju mojom avanturom i nesvesno šaljem društveno korisna ili ostaje i dalje lična? Znam da sam pomogla barem desetini ljudi da imaju sadržajniji život, a u svakom slučaju ispunjeniji. Do koliko ljudi dopirem, toliki mi je i uticaj. Verujem da će biti i veći nakon objavljivanja romana, jer smatram da su pisci i umetnici društveno-korisna zanimanja.

Znam (u stvari se nadam:)) da nisi pričao o meni, ali mislim da dosta ljudi koji putuju na neki način poput mog i pišu malo bolje i više od dosadnih putopisa sa gomilom wiki-podataka mogu da imaju isti uticaj. Jer ljudi se u tom slučaju poistovećuju sa tobom , vide da je tebi teško, da si umoran, prašnjav i gladan, da se dovijaš sa pretankim budžetom ali da ne odustaješ - ima li veće poruke za život od te - sledi svoj san i Put bez obzira na nemogućnosti? Ja mislim da nema.

Potom, rekla bih da je veoma društveno-korisno, pogotovu za naše ksenofobično društvo, širenje priče o tome da je svet svuda isti, da svuda žive ljudi nalik nama, koji imaju živote nalik našima, slične ili iste snove, probleme, radosti. To je po meni naglašeno humanistički zadatak koji bi sasvestan putnik, pravi putnik, putnik koji ne putuje radi sticanja popularnosti ili bežanja od nečega, trebalo da kontinuirano ispunjava i da neprestano šalje tu poruku kroz svaki vid prezentovanja onoga što radi - fotke, tekstove, intervjue. Opet moram da navedem (jer za sebe znam a za druge logično ne mogu to da znam) da sam nekolicinu ljudi podstakla da počnu da ugošćavaju putnike na proputovanju korz Srbiju. Čitali su kako su mene ugošćavali nepoznati ljudi i pomagali mi, te su poželeli da i sami pomognu strancima u njihvom mestu. Sasvim sam sigurna da to nije zato štoje bila reč o mojim tekstovima, već da bi isti slučaj bio i sa tekstovima drugih putnika koji bi doprli do određenog broja čitalaca  koji nisu i sami putnici pa nisu ranije ni ugošćavali ili bivali ugošćeni. Kada bi svi (a nema nas mnogo) budžet putnici iz Srbije imali iole više prostora u medijima, sasvim sigurno bi taj uticaj bio veći. A smatram da našoj zemlji urgentno nedostaje otvaranje i tolerancija prema drugim kulturama i da je to izrazito društveno-koristan cilj.

Društveni značaj svakako imaju i humanitarne akcije koje neki od tih putnika organizuju tokom svojih putovanja. Ja pokušavam od početka da pokrenem neku (pisala sam, mislim, i ovde o tome) ali ne uspevam da dobijem medijsku podršku u zemlji za takvu akciju. Verujem da bi mnogi putnici vrlo rado  inicirali neku, no, kako to organizovati kad nemaš ni najmanju podršku medija? To je, racimo, bio problem o koji sam se ja razlupala u vezi s tom inicijativom. Moja logistička podrška nije uspela to da odradi jer medije naprosto nije zanimalo da napišu makar vest o tome.

Možda je ovo pitanje kokoška-jaje, ali da bi putnik (il bilo ko na kraju krajeva) imao širi društveni uticaj, mora da ima podršku medija. Ne ide bez njih, šta god da radiš i koliko god imao dobre i društveno korisne ideje.

Sa ostalim što si napisao se uglavnom slažem.

Share this post


Link to post
Share on other sites
mislim da bi bilo koje putovanje stopom ili biciklom ili motorom u ličnoj režiji bilo neuporedivo zanimljivije, vrednije u svakom smislu a neosporno i verodostojnije za prikazivanje od tih rijaliti ispiranja mozgova.

Sve je to OK,samo gde je tu "milionska" publika u nasoj zemlji,koja ce to da gleda umesto spanskih serija i rijalitija?Sto je medijima bitno (koliko ce da ih gledaju/prate).

Ne branim ih (taman posla),vec samo kazem kako izgleda stoje stvari.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sve je to OK,samo gde je tu "milionska" publika u nasoj zemlji,koja ce to da gleda umesto spanskih serija i rijalitija?Sto je medijima bitno (koliko ce da ih gledaju/prate).

Ne branim ih (taman posla),vec samo kazem kako izgleda stoje stvari.

Sećam se, recimo, bio je neki Survival rijaliti šou i bio je dosta gledan. A da si pitao pre njegovog prikazivanja ljude da li bi gledali neke likove u avanturi preživljavanja na izolovanom ostvru, čisto sumnjam da bi dali potvrdni odgovor. Mediji su moćna stvar, daj mi deset minuta svakog dana u mediju koji gleda milionska publika, i za vrlo kratko vreme natraću pola nacije da idu okolo sa peruškom na glavi, da u ruci nose Hajdegera i odlaze na koncerte guslara. (Karikiram i namerno biram prilično nespojive stvari.) A nisma nikakav marketing stručnjak.

Kod medija je problem taj što su diktirani od ljudi na vlasti. Da li vlastima zemlje poput naše odgovara da imaju slobodne ljude, koji šire toleranciju i ljubav, koji ti šalju poruku da te svet ne mrzi već da gleda svoja posla kao i ti, koji te podstiču da živiš ispunjeno? Mislim da je odgovor izlišam.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Restore formatting

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Followers 0