ilustracija: Vuk Palibrk
Ničega ne želim da se sećam iz prošlog života, sve želim da zaboravim. Ništa ne želim da ponesem sa sobom. Najviše bih volela kad bi to moglo potpuno da nestane iz mog sećanja, kao u filmovima.
Bila sam silovana i ta trudnoća u četrnaestoj godini me je proklela. Napustila sam školu. Osećala sam se kao da sam izbačena. Izgubila sam bebu. Bila sam nepismena, nisam znala ništa o lekovima, o higijeni i medicini. Možda bi moja beba preživela da sam ja znala malo više.
A i sama sam se rodila kao neželjeno dete. Mama se u to vreme viđala sa dvojicom muškaraca. Kada sam se rodila i jedan i drugi su poricali da sam njihova, nijedan me nije želeo. Nisam oca nikad upoznala. Na neki način, rođenje ti odredi i sudbinu dok kasnije sam ne rešiš da to izmeniš. Nažalost, za neke bude kasno.
Toliko smo svi bili bedni. Ljudi su spremni da te ubiju na ulici da bi uzeli to minimalno što imaš. Uvek sam davala drugima iako sam imala veoma malo. U Nigeriji ili živiš kao „gangster" ili si ekstremno siromašan.
Ja sam nešto promenila. Ukazala mi se prilika da prodam imanje, rešila sam da pobegnem i ostavim taj život.
Odakle mi snaga? Pa u Nigeriji je službeni jezik engleski. Ne umem da čitam ali razumem jezik. Gledam sve filmove na engleskom. Mislim da sam pogledala sve što je snimljeno. Pratim priče, analiziram likove. Ako vidim da neko fizički izgleda kao ja, uzmem i analiziram njegov lik – kako hoda, kako se oblači, kako se odnosi prema drugima, kakav je čovek, kako reaguje kad je tužan, sve. Sve analiziram i pamtim. Posle to primenjujem. Te sve uloge imam u sebi. Spremna sam na sve. Hrabra sam. Svakog dana se osamim, molim se Bogu, da pratim svoj put, da prepoznam znakove koje mi šalje i iskoristim prilike koje mi daje.
Ali, to ne može svako. Niko mi u Nigeriji ne bi verovao da ću sada biti u Srbiji. Ne želim ni puta da se sećam. Samo želim da mislim na ovo sada. U mojoj zemlji, mogla bih biti silovana ili ubijena na svakom koraku, bukvalno, čim izađem iz kuće. A ovde, jedino čega se plašim je da izlazim napolje kad padne mrak. Ti strahovi se ne mogu porediti.
Ovde ako si fin sa ljudima, dobri su prema tebi, stalno upoznajem nove ljude, nisam imala nijednu neprijatnost. Sve me zanima, kultura, istorija Srbije, ljudi, običaji, odevanje, frizure, šta je ovde moderno.
Još u Nigeriji sam otkrila da želim da budem stilistkinja – da friziram i pomažem ljudima da se lepo obuku. To bih volela i ovde, i, da znam da sam negde dobrodošla. Negde gde mogu da počnem iz početka.
—
Prva u seriji priča koje je zapisala ekipa iz Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila radeći sa ljudima koji su zatražili azil u Srbiji.
