ilustracija: Sara Stojković
Danas je dan žena. Sve mi, žene, moramo slaviti ovaj dan. Moja majka ga nije slavila ali ja želim da ga slavim i želim da to bude praznik mojih ćerki.
Želim sve da promenim. Želim normalan život. Nisam ga imala, ali ga moje ćerke moraju imati. Staram se da one budu srećne.
Samo da nas ne nađu roditelji mog muža Samira. Znate kakav je to život? Svekar i svekrva odlučuju šta će biti sa mnom, kao da moj život pripada njima. Ne bi smeli, nemaju prava, ali tako je.
Samir je nestao. Četiri godine ga čekam, nema ni traga od njega. Da li su ga ubili talibani? Da li je poginuo? Nešto je eksplodiralo u susednom selu, tako su nam rekli, ali tela desetoro ljudi nisu mogla da se identifikuju. Devojčice pitaju gde je tata, ja im govorim da će se vratiti. To ponavljam već četiri godine...
Svekar mi je rekao da moram da se udam za njihovog rođaka Rezu. Moja porodica se ništa ne pita. Ništa ne pitaju ni mene. Taj rođak nije dobar čovek. Želim dobrog čoveka, dobrog muža i dobrog oca. Kada sam našla Samira, videla sam da postoji sreća. Ne želim Rezu. Ne želim da se udam za njega. Više bih volela da me ubiju, razapnu, da me kamenuju. Mnogo puta sam poželela da se ubijem, ali ne želim da ostavim devojčice.
Jednog dana smo otišle. Samo smo nestale. Nas tri bez ičega. Ništa nismo ponele. Samo malo novca sa kojim smo uspele da dođemo do Irana. Nismo imale za dalje. Nismo imale nikoga. Dve godine smo bile u Iranu. Radila sam svašta, starija ćerka mi je pomagala. Prala, čistila, nosila teret.
U Iranu sam upoznala Amira. Bio je dobar prema meni. I dalje smo u vezi. Kada bi neko iz Avganistana saznao za to, ubili bi i mene i njega i moju decu. Nismo se venčali, ali putujemo zajedno. Dobili smo jednu zajedničku ćerku.
Da su mi roditelji živi, nikada mi ne bi zamerili zbog veze sa Amirom. Nekada mi se čini da me i danas jedino oni vole.
U Grčkoj smo prešli u hrišćanstvo. Amir, naše tri ćerke i ja. Mislili smo, tamo ćemo ostati zauvek. Ostali smo dve godine. Ne umem da objasnim zašto sam prešla u hrišćanstvo, ali plašim se da islam ne poštuje ljude. Svi ostajemo bez slobode. Ne možeš da radiš ono šta hoćeš, da se udaš za koga hoćeš, da se obrazuješ, da viđaš ljude, da budeš u miru, da budeš srećan. Možda ne mora tako da bude, ali u Avganistanu jeste.
Želim da moje ćerke znaju odakle potiču, ali da budu slobodne, obrazovane i srećne. Posmatram devojčice koje idu u školu, smeju se, čiste su i lepe, i bude me sramota jer im zavidim. Ne želim ja da im uzmem ništa. Ja u stvari ne želim ništa posebno, samo normalan život, ali ponekad ni sama nisam sigurna šta je to normalan život.
Sada smo u Srbiji.
Čekamo priliku da pređemo u Mađarsku.
—
Ova priča deo je serije zapisa Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, koji rade sa migrantima i azilantima u Srbiji.
